Sumnjivo lice

Bogdan Raonić je dva dana proveo u zatvoru (namerno nisam napisala – u pritvoru) bez ikakvih dokaza da je bilo šta uradio. Uhapšen je u Kragujevcu jer je bio u „blizini događaja“ dok se, kako je navela njegova majka Nataša Vujanović na svom Fejsbuk profilu, šetao gradom tri sata posle demonstracija na 500 metara od Skupštine grada.

Bogdan Raonić ima 20 godina, studira na Politehničkoj školi u Parizu i ima stipendiju za izuzetne studente koju dodeljuje fondacija fakulteta i stipendiju koju dodeljuje francusko Ministarstvo odbrane. Završio je osnovnu školu u odeljenju za nadarene učenike u Prvoj kragujevačkoj gimnaziju, bio je đak generacije, a zatim i vukovac Matematičke gimnazije u Beogradu.

Međutim, kragujevačka policija je u njemu prepoznala kriminalca i držala ga je dva dana zatvorenog bez hrane i vode. Pustili su ga u noći između petka i subote. Mogu da zamislim na šta je ličilo to hapšenje: mladić, naočit, noću prolazi pola kilometra od Gradske skupštine, policija koja čuva gradsko zdanje uoči i ga pomisli: ovaj je za hapšenje. Pomišljeno, učinjeno! I, šta sad? Privedu ga, legitimišu, shvate ko je i šta je, i umesto da mu kažu ’momak, izvini, pogrešili smo, ali razumećeš, mi samo radimo svoj posao, a ko radi taj i greši’, oni ga strpaju u ćeliju.

Zašto, šta je moglo da im bude sumnjivo u životu mladića koji je ponos Kragujevca? Činjenica da trenutno živi u Parizu? Podsetila bih da je u sredu predsednik Aleksandar Vučić saopštio svom narodu da je na protestu veče pre toga „bilo svakovrsnog upliva i stranih bezbednosnih službi“. Nije valjda da su pomislili da je Bogdan Raonić deo tog upliva, da im je trebalo dva dana da provere tu svoju sumnju, a da su ga, preventivno, ako se ispostavi da jeste strani element, mučili glađu i žeđu? Da se nije možda ovih dana povampirio Nušićev kapetan Jerotije pa je iz jedne srpske varoši za vreme dinastije Obrenovića, u kojoj su vlast obavljali korumpirani, polupismeni i nesposobni državni činovnici, učili smo o njemu na časovima lektire, preselio u 2020?

Što se kaže, bilo bi smešno da nije tužno.

U jednom novinskom tekstu, iz vremena kad je bio ponosan na Srbiju i njenu Matematičku gimnaziju i Petnicu, u kojima je naučio kako da samostalno donosi zaključke „ne samo u svetu matematike i fizike već i u svim drugim sferama života“, i kad je bio ponosan zato što su „u Parizu svi iznenađeni količinom znanja studenata iz Srbije“, Bogdan Raonić je rekao da od detinjstva sanja o tome da na neki način pomogne svojoj zemlji i narodu i tako ostavi trag za sobom. Kad je juče izašao iz zatvora, rekao je: „Kunem se da ću da uradim sve što je u mojoj moći da se ovo što se meni i mojim drugarima desilo ne desi više nikome.“

Na ovo je komentar suvišan.

Njegova mama je pomenutu objavu ovako završila: „Do sada sam plakala na aerodromu dok sam ga ispraćala, od sada ću da ga molim da se nikad ne vraća. Jadna je ova zemlja gde dete od 20 godina ne sme slobodno da ide svojim gradom. Stidi se, Srbijo!!!“

Do juče predveče, ako ne grešim, o hapšenju Bogdana Raonića izvestila je samo „Luftika“.