Da li bi Smajli prisluškivao Vučića

Digla se poprilična prašina zbog toga što je predsednik Srpske napredne stranke (SNS) i Srbije Aleksandar Vučić (dalje u tekstu prosto „Predsednik“) opet jednom na televiziji „Pink“ mahao nekakvim papirima, ovog puta sa oznakom „državna tajna“. Predsednik nam se nije samo požalio, već i dokumentovao da ga domaće službe prisluškuju već „dvadeset i četiri godine“. U priču o sopstvenoj ugroženosti i tajnim rabotama tajnih službi usmerenih protiv njega ubacio je i da su „određena lica“ pratila njegovu ćerku, te da ima saznanja „da pripadnici pojedinih stranih službi“ fotografišu njegovog starijeg sina na njegovom radnom mestu, na kojem radi „kao običan radnik za platu od 500 evra“.

Prvo pitanje koje se nameće je zašto se Predsednik uopšte javno žalio građanima na domaće i strane špijune, a ne u četiri oka keramičaru Bratislavu Bati Gašiću koga je sam postavio za šefa Bezbednosno informativne agencije?

Odgovor je zbiran i odnosi se na sva zdravorazumska pitanja povodom gotovo svih njegovih zdravorazumski upitnih javnih nastupa: Predsednik opet jednom u narodu želi da stvori sliku o sebi kao usamljenom pravedniku koji hrabro sebe i svoju porodicu izlaže raznim mrziteljima, opasnostima i neprijatnostima za dobrobit svog naroda od koga zauzvrat ište ljubav, samilost i podršku. Dakle, ništa novo.

Drugo pitanje je zašto Predsednik uopšte kuka da ga domaće službe prisluškuju već dvadeset i četiri godine? Pa koga bi prisluškivale ako ne huligana koji je iz huliganske klupe prešao u politiku da po nalogu četničkog Vojvode Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića pujda na rat i koji se dovodi u vezu sa organizovanjem i naoružavanjem paravojnih jedinica?

Predsednik iz ko zna kog razloga navodi „dvadeset i četiri godine“, a bilo bi krajnje neozbiljno da ga Jovica Stanišić (načelnik resora srpske Državne bezbednosti od 1991. do 1998.) nije dao prisluškivati i pratiti i mnogo ranije, i pre one izjave u srpskom parlamentu iz 1995: „Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom“.

Baš kao Predsednik sada, tako je i Slobodan Milošević devedesetih godina svakako zloupotrebljavao službe zarad obračuna sa političkim protivnicima, ali u slučaju mlađanog Predsednika koji je tada obožavao Šešelja i po svim merilima predstavljao bezbednosni rizik to jednostavno ne važi. Da li treba da čudi da je služba bezbednosti i tokom i posle akcije „Sablja“ prisluškivala Predsednika čiji su tadašnji šefovi Šešelj i Nikolić likovali što su aktivni pripadnici specijalnih jedinica ubili premijera Zorana Đinđića?

I da se Džordž Smajli (izmišljeni glavni junak pet špijunskih romana Džona le Karea koji je dogurao do mesta šefa MI6) bavio unutrašnjom bezbednošću i da je bio na mestu Jovice Stanišića svakako bi dao prisluškivati i pratiti tipa kakav je bio naš Predsednik.

A za sve drugo neka se naš sazreli Predsednik obrati Bati Gašiću, a ne pravi cirkus obraćajući se gledaocima „Pinka“ koji čekaju na „Zadrugu 2“.