Grdne batine, javna higijena i iritantni pubertetlija

Prvu kolumnu, prve Nuspojave nakon petog oktobra dvehiljadite posvetio sam

slučaju prebijanja jedne od najozloglašenijih perjanica mračne miloševićevske propagande, to jest njenog tadašnjeg najjačeg oruđa: RTS-a. Tip je, u onom „revolucionarnom“ previranju, do poslednjeg daha branio svoju kancelariju i svoju fotelju, i naposletku fasovao dobre batine po grbači. Iskreno rečeno, ne sećam se više je li to bio Milanović ili Komrakov, pošto kanda i nije bilo naročitog razloga da to zapamtim. Izvesna biološka, DNK razlika među ovim entitetima svakako postoji, ali socijalna, kulturološka i moralna ne, tako da zapravo nije važno. Kako god, smatrao sam da to proizvoljno, samovoljno lešenje ulovljenog zlikovca nipošto i nikako i ni na koji način i ni pod kojim mogućim opravdanjem nije u redu, nije dopustivo, nije smelo da se dogodi i da

samo bez potrebe kompromituje oslobodilački i emancipatorski pokret

pobunjenih robova – ili možda talaca – mračne Miloševićeve satrapije.

Nepunih devetnaest godina kasnije, u istim, sličnim, ili različitim okolnostima, napisao bih isto. I to bi se moglo odnositi na bilo kojeg novog milanovića, ili kako se već zove taj trenutni komrakov.

Neki su mislili i tada da sam odviše bolećiv i da stvari treba rešavati

starozavetno, „oko za oko, zub za zub“. Još brojniji misle da zato „nije osvanuo Šesti oktobar“ (ogavne li frazetine!) jer nije bilo dovoljno „grdnih batina“ za bandu. Ja, naprotiv, mislim da su im batine i slično bile jeftina i laka zamena za pravo, zakonsko ispaštanje, koje su gotovo bez izuzetka izbegli. I naposletku se vratili na tron koji su već jednom uneredili, na čelo države koju su već jednom osramotili i obesmislili. I zato se dve decenije vrtimo u krugu, neodmakli od početka.

Bolje bi bilo, za javnu higijenu društva, da se teatralno nervozni Jovo Bakić okane priče o „grdnim batinama“ koje će ovaj ili onaj da dobije jednog lepog dana; još bolje bi bilo da ne živimo u društvu u kojem će Bakić zbog svog nezrelog verbalnog egzibicionizma da popije „informativni razgovor“, dok bezbrojni stvarni nasilnici i ukoljice slobodno krstare zemljom, i to pod Visokim pokroviteljstvom onog za kojeg, uostalom, i rade; a najbolje bi bilo da Srbija ima normalnog predsednika, a ne iritantnog pubertetliju koji (po stoti put) tobože izaziva i začikava opozicine lidere, plus veselog Bakića, da mu dođu na megdan, njih pet-šest na njega jednoga, pa da „vidi kako će to da dobije grdne batine od njih“. Koji mu, uzgred, nikakvim batinama i nisu pretili.

To što neki pojedinac nije uradio ama baš ništa čime bi zaslužio respekt društva, ili što ne poseduje ama baš nikakav ugled ili socijalni i moralni kapital dostojan zrelog ljudskog bića, ni na koji način ne čini njegovo telo, njegov organizam, njegovo puko fizičko postojanje slobodnom lovinom za bilo čije „osvetničko“ iživljavanje. To je gvozdeni zakon civilizacije, oko toga nema pregovora. I to se, dakako, odnosi na svakoga, pa tako i na aktuelnog predsednika Republike: njemu ne trebaju „grdne batine“, nego nešto drugo. Šta? Za početak, običan, dobar školski psiholog, da ga pregleda i da lepo vrati klipana u šesti razred, pa sve ispočetka. Jer, tu je otprilike zastao i trajno prekinut njegov proces socijalizacije. Zato se kasnije i odao devijantnom ponašanju: huliganizmu, radikalizmu i sličnom. Pa tek onda, ako uspešno prođe kroz složen i neizvestan proces odrastanja, treba videti može li napokon da postane koristan član društva.