O hodanju i slušanju

Kako me je u raspodeli komentara za ovaj sajt zadesila subotnja šihta, tako je nekako neizbežno da ovi tekstovi, bar s vremena na vreme, postanu „šetački zapisi“. Ili refleksije pred subotnju šetnju, ako hoćete.

Ovaj je zapis, utoliko, posvećen slušanju. Ili, možda, njegovom izostanku. Ne idem na subotnje šetnje, priznajem, da bih bilo koga i bilo šta čuo. Nikoga, uostalom, ni ne slušam. Stojim negde sa strane, obično kod Pozorišta, tamo gde su egzaltirane reči govornika i govornica tek nerazgovetna buka, i čekam da kolona krene, i ja u njoj. Iako živim od reči i za reči, u ovom subotnjem kontekstu me reči ne zanimaju. Dovoljno smo rečiti, verujem, samim svojim hodanjem, što je jasno već iz toga što su nas odlično razumeli oni kojima se sve vreme obraćamo: kidnaperi naše zemlje, kidnaperi naših života. Zato i čine sve što mogu da nas nekako razrede i potom nas tiho ugase. Iz nekog razloga, od samog početka jedno od pitanja na kojima nastoje da nas slome jeste i ko govori: te mogu li političari ili ne, te zašto Ovaj kad ga ne vole Oni, i zašto Ona kada je ne vole Ovi. Meni bi, kažem, trebalo da je svejedno, jer ne slušam ni one za koje znam da bi imali šta reći, baš kao ni one druge. Ne bih, da se razumemo, slušao ni samog sebe, zato sam i odbijao pozive iz nekolikih gradova (Pančevo, Valjevo…) da govorim: nismo tu zato da kažemo jedni drugima bilo šta što već ne znamo.

Pa ipak, mada ne slušam, nije mi baš svejedno ko govori. Još manje – ko ne govori, mada bi hteo. Jer, znate, to ko govori, a ko ne govori, nužno nešto govori i o tome ko smo mi koji to slušamo, ili pak ne slušamo. Kada je onomad takoreći skinulo Mirjanu Karanović i Duška Vujoševića sa scene, e ne bi li nežne patriotske dušice bile pošteđene sekiracije, bio sam besan, i u nekom bih drugom kontekstu možda i obustavio sopstvene subotnje šetnje, da okolnosti nisu brzo nadrasle tu početnu svinjariju. Bilo pa prošlo, pa ipak, ostaje činjenica da se Mira i Duško nikada nisu vratili tamo gde je već trebalo da budu, a nije ih, koliko se zna, niko ni zvao da se vrate. A i to je valjda nekakva poruka. Njima, nesuđenim govornicima, ali i meni, nesuđenom neslušaocu.

Danas, devetog marta, datuma koji za mnoge (ne baš i za mene) ima poseban simbolički naboj, među govorećima će se, kažu, pojaviti i građanin Dimitrijević Vladimir, možda ne član, ali svakako intelektualni guru Dveri i kojekakve tvrdokorne desnice, „pravoslavni publicista“ opšte prakse, srebrenički revizionista, adorant svih karadžića i mladića naše apokalipse i, uopšte, jedan od onih dražesnih likova koji su bili radosni vesnici svake srpske sramote i nesreće u poslednjih četvrt veka.

Zašto je taj Dimitrijević podoban da govori tamo gde jedna Mirjana Karanović nije? Ako Mirjana „deli ljude“ svojim stavovima, ne deli ih bar toliko i ovaj svat, i to sa najpogrešnije moguće strane? I kako ja, subotnji ulični hodač, da se postavim prema tome? Okej, naravno, lako je reći da neću slušati tog Dimitrijevića, kao što ne bih slušao ni Mirjanu i kao što nisam slušao nikoga između to dvoje, pa opet, sto mu muka, nije to isto niti isto biti može: ove druge nisam slušao onako, takoreći iz umora, zasićenosti i blaziranosti, a ovoga neću da slušam sasvim namerno, potpuno svestan da mi on ne može reći baš ništa osim onoga što bi me bilo sramota da čujem. Samo, da li je to dovoljno?

Mogao bih, dakako, da preskočim „pravoslavnog publicistu“ i njegov kontekst i da lepo ostanem kod kuće, tešeći se da ću ionako ponovo biti tu iduće subote – osim ako ovakvi počnu da se daju u nastavcima. Ali, opet, znam ko bi se tome najviše obradovao: da, kidnaperi naše zemlje i kidnaperi naših života. A ja ne bih da im činim usluge zavaravajući se da ću se tako osećati bolje. Zato ću ipak na ulicu i u šetnju. Ali, poruku koja mi se potmulom dimitrijevićizacijom moje šetnje šalje ipak uzimam u obzir: ako se pokaže da se uspostavlja stanje u kojem Mirjane ne mogu a Vladimiri mogu, onda ćemo se tu rastati, pa neka svako hoda tamo kud ga srce vuče.