Maroderi i nihilisti. Konjokradice, pljačkaši grobova, mučibabići, ocokoljići. Ima vremena kad takvi iz mulja isplivaju na vrh, nanesu ih naplavine, prekriju i zagade sve čega se dotaknu, ma – sve što pogledaju. Posle ta vremena prođu, a s njima prođu i oni.
Osim ako ne prođu, nego se vrate. Tobože pripitomljeni, naparfimisani, pelcovani, orezani, ukorićeni, ali – oni. Ili one, svejedno. Pa onda, recimo, urednica „Velike Srbije“ postane glavna nacionalna persona dramatis za evrointegracije. Taman pomisliš da možda ima jače, ali nema luđe i apsurdnije od ovog, ali ima. Evo, recimo, izvesna Mihajlović Ljiljana obavlja poslove i radne zadatke zamenice predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava Skupštine Srbije. Svakog dana ta vredna trudbenica iz svog zemunskog stana (na „dobroj adresi“) odlazi na posao da neumorno štiti ljudska i manjinska prava. Težak je to arbajt u ovako besudnoj zemlji, ali uzvišen i častan.
Građanka Mihajlović u tom je stanu od 1997. Sada je on njena privatna imovina. Pre toga, u njemu je decenijama živela zemunska porodica Barbalić, etnički Hrvati poreklom iz Baške na Krku. A onda je jednog lepog dana Ivan Barbalić sa familijom krenuo na odmor na Krk, da bi po povratku zatekli obijen stan, promenjenu bravu i useljenu Mihajlović Ljiljanu, lokalnu radikalsku činodejstvenicu. Stan u kojem je druga-treća generacija Barbalića stanovala, svakako ne „na divlje“, odjednom im je bio nedostupan, a oni su postali beskućnici. Ostaće to, zapravo, sve do dan-danas. Nije se Ljiljana, da se razumemo, tamo obrela pukom samovoljom, no je bila tamo takoreći delegirana: iza celog „projekta Barbalić“ stajala je tada nova zemunska radikalska vlast. Ne pitajte za fiškalske detalje „afere Barbalić“: oni su mutni onoliko koliko je već znalo da bude nejasno i mutno štošta s tzv. društvenim vlasništvom, stanarskim pravima i sličnim. Ali jedno je sigurno: niko drugi, niko s „pogodnim“ imenom i prezimenom nije naglavačke izbacivan iz rodne kuće pod sumnjivim fiškalskim izgovorima. Radikali to nisu zapravo ni krili: ne umejući da suspregnu svoju vučiju prirodu, brzo su Šešelj i društvo, kilavo i bedno pravdajući varvarski i barbarski čin, zarežali o „malom ustaši“, maloletnom Dariju Barbaliću koji je, zamislite užasa, imao – to strvinari znaju jer im nije bilo gadno da mu preturaju po ličnim stvarima – člansku iskaznicu NK Dinamo! Takve i gadnije stvari silazile su sa usana besprizornom Šešelju i njegovim doglavnicima Nikoliću, Vučiću i ostaloj bratiji. Bila je to završna pokazna vežba onoga što je pet-šest godina ranije krenulo po Hrtkovcima i drugde, širom Srema.
Budućoj zaštitnici ljudskih i manjinskih prava, delegiranoj da terenski brani vaskoliko srpstvo na isturenom borbenom položaju u Ulici kapetana Radiča Petrovića, kanda ništa nije smetalo da zanoći i da osvane među tuđim zidovima i ormarima, među slikama sa zida i vešom u fiokama, među posuđem kroz koje su prošle hiljade tuđih ručkova, u plahtama na kojima su spavala neka druga tela, spokojno i mirno kako se već spava tamo gde si se rodio, gde je sve tvoje.
Dvadeset i koju godinu kasnije, biće da se Ljiljana sasvim akomodirala tamo u stanu na dobroj donjogradskoj zemunskoj adresi, u tihoj ulici s drvoredom blizu Dunava. A tek njeni bivši i sadašnji šefovi: ti su avanzovali do samih državnih vrhova. Barbalići su, čuje se, i dalje u nekoj garsonjeri na Krku.
Pitam se ponekad prolazi li, na svojim idiličnim letovanjima, pored te garsonjere na kvarnerskom otoku jedna osoba sličnog prezimena i istog porekla, njihova poreklom takođe krčka zemljakinja Brnabić Ana? Da li je, rastući i obitavajući u svom paralelnom tehnokratskom svemiru, ikada čula za Barbaliće i njihovu sudbinu? Da li zna ko su ljudi koji su im sve to priredili? Ako ne zna, red je da joj kažemo, da ne luta, vitka, po bespućima povijesne zbiljnosti: poznaje ih odlično, to su njeni politički intimusi, mentori, stvoritelji. Znači li joj to išta ili, kao i u svemu drugome što je demonstrirala otkad imamo maler da znamo za nju, mari samo za nepravde koje je sasvim lično i neposredno pogađaju?
A maroderi i nihilisti, konjokradice i pljačkaši grobova, mučibabići i ocokoljići u međuvremenu su evoluirali u prefinjene filantrope. Evo, postavljaju elitni kadar da štiti ljudska i manjinska prava, onaj koji je s tom problematikom imao neposrednog životnog iskustva. Dok ljude koji nisu, doduše, barbalići, ali su brnabići, što je upadljivo slično, ne da više ne proteruju, nego ih velikodušno primaju u svoje redove. Naravno, ne sve. Samo one koji, kad ih omirišu, ne osete baš ništa čudno, kamoli nepodnošljivo.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve