Šta će biti s nama

U decembru ljudi sebi i ostalima postavljaju pitanja o budućnosti, najčešće sa neskrivenom sumnjom da će nam iduća godina biti bolja od tekuće. Ima u tome sujeverja tipa „nema šanse da položim ovaj ispit“ što je simpatično zato što je dobronamerno. Ne smeta ni zluradost, posledica karaktera. Ali u toj sumnji ima i (redosled je nebitan) odbijanja odgovornosti, lenjosti, mizantropije, linije manjeg otpora, samoživosti, stava „posle mene potop“, destruktivnosti, a to je baš-baš bljak.

Mnogi koje poznajem sumnjaju u budućnost. Ko da je napravi? Mi smo se smorili i umorili od pokušavanja da nam bude dobro, a ovi mladi samo vise na mobilnom i na splavovima. Šta je urađeno, urađeno je. Jedino nam preostaje da odživotarimo još ovo malo što nam je preostalo – kažu. Jasno mi je zašto su takvi, imaju barem po jedan razlog za svaki delić svoje bezvoljnosti, pa ipak smem da tvrdim da nisu u pravu.

Evo samo četiri dokaza zašto greše.

Jelica Jovanović je arhitekta. Bavi se istorijom arhitekture. Deo je regionalnog tima koji nastoji da sačuva arhitektonsko i spomeničko nasleđe druge polovine prošlog veka. Autorka je onlajn Arhive modernizma u kojoj su sačuvani digtalizovani projekti arhitekata, svi elementi procesa rada na nekom objektu, stručni časopisi pa i oni kojih nema u bibliotekama, dokumenti, fotografije i sve ostalo što čini bazu podataka modernističkih objekata u Srbiji. Projekat je, po obimu i značaju primeren nekom institutu ili zavodu, realizovan je bez institucionalne i državne finansijske pomoći. „Velike arhitekstonske i spomeničke vrednosti propadaju zbog istorijskih okolnosti i društvenih promena tokom poslednjih decenija u regionu. Zar je trebalo da se ponašam kao da me se to ne tiče, da kažem da to nije moj posao, zašto da ja radim nešto što ne radi društvo?“ kaže.

Kristina Aleksić radi u Šabačkoj biblioteci koja se smatra najboljom i najuređenijom od svih gradskih biblioteka u državi. „Volim knjige, zašto se ne bih potrudila da ih i drugi vole? Hoću da sam u lepom prostoru, pa zato obrišem paučinu u uglu iako nisam plaćena za to. Jednostavnije mi je da učinim sve što mogu da mi ovde bude dobro, nego da odem iz zemlje“ kaže.

Ada Vera Petković i Dušan Vulić iz nezavisnog pozorišta „Patos“ u Smederevu imaju iste stavove. „Teško nam je, radimo sami, ali bilo bi nam još teže da sedimo i kukamo. Niko neće učiniti naš život boljim osim nas samih. Kad bismo mi odustali, Smederevo bi ostalo bez pozorišta što nje u redu“ kažu. Ada ima 22 godine a ostalo troje, mislim, tridesetak.

Eto, to sam htela da kažem.

Da su oni bolji od nas. I da je to mnogo dobro.