Gde god da krenem

Posle višemesečne pauze ponovo su se u Briselu sastali predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači. Po ustaljenoj praksi moderirala je visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini. Razgovor je protekao u neprijateljskoj i netrpeljivoj atmosferi.

Zanimljivo je o čemu nije bilo reči: o „razgraničenju“, to jest „korekciji granica“, pojmovima kojima su se između sastanka dvojice pregovarača zaluđivali srpski i kosovski mediji i još poneko, koga su uspeli da ubede da će njih dvojica da sednu za sto i prilagode geografiju i demografiju sopstvenim političkim potrebama, to jest da malo prekroje postojeću granicu, ili administrativnu liniju razdvajanja, i/ili malo rasele/razmene stanovništvo. Predsednik Vučić je negde uzgred procedio da on nikada ništa nije rekao o razmeni teritorija, što je tačno.

Reči jeste bilo o tome da je „lažna država“ Kosovo protivno sporazumu CEFTA za deset odsto povećala carinu, to jest „tarifu“ za robu iz Srbije, kako kaže predsednik Vučić. Reči je bilo i sporazumu o formiranju Zajednice srpskih opština (ZSO) i Enenergetskom sporazumu između Beograda i Prištine, koje vlasti u Prištini ne sprovode u delo.

Reči je bilo i o formiranju vojske Kosova koju je najavio kosovski premijer Ramuš Haradinaj, za početak tri puka od kojih bi jedan trebalo da bude raspoređen na severu Kosova. Najavljeno je da bi te vojne jedinice trebalo da budu operativne u roku od mesec dana.

„Kada neko preti slanjem vojske na sever, uvodi tarife od deset odsto i deset godina posle potpisivanje krši CEFTA sporazum, kako očekujete da se dogovoramo o bilo čemu“, rekao je Vučić, te da se „niko od naših ljudi neće pojaviti u Briselu, sve dok Priština ne povuče sve protivpravne akte“ i da se dovođenje vojske na sever Kosova „neće dogoditi“.

„Diskurs Vučića je bio agresivan, dok smo mi imali pravičan i balansiran odnos za realnu mogućnost zamene rezolucije (Saveta bezbednosti UN) 1244“, kazao je na to Hašim Tači, te da se dijalog ne može voditi „ultimatumima, niti agresivnim glasom“.

I opet je zanimljivo šta je, makar prema izveštavanju medija, izostalo: Ultimativan, ili makar odlučan protest Vučića, a kasnije i ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, protiv samog formiranja kosovske vojske. Kao da je to nešto sa čime su se pomirili, jer to podržavaju i na to su zalegle Sjedinjene Američke Države, i zato što to Srbija ne može da spreči. Nema sumnje da će te jedinice biti oformljene, opremljene i obučene prema standardima NATO-a.

Još i više od suprotstavljenih stavova Vučića i Tačija, nada u kompromisno rešenje rasprštava se kada čujemo saopštenja Evropske unije po ustaljenom principu „nit’ smrdi, nit’ miriše“, koja su rezultat neusaglašene spoljne i bezbednosne politike i neodrešenih ruku predstavnika Unije.

„Evropska unija očekuje da Srbija i Kosovo brzo ispune svoje obaveze prema dijalogu, imajući u vidu direktnu povezanost sveobuhvatne normalizacije odnosa među njima i konkretnih izgleda njihovih aspiracija prema EU“, piše tako u saopštenju visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednosti, kao i da je u svojim razgovorima sa dvojicom predsednika Federika Mogerini naglasila „potrebu Kosova i Srbije da obezbede uslove za dijalog i da se uzdrže od reči, akcija i mera suprotnih duhu normalizacije“.

Zaključci su jasni: EU nema autoritet da Beograd, a pogotovu Prištinu, natera na ustupke; ona teza da bi se Srbi i Albanci već nekako dogovorili, samo da se ne mašaju sa strane, je besmislena, to je valjda najkasnije posle ovog susreta dvojice predsednika postalo jasno; dok se dogovoreno formiranje ZSO ne sprovodi u delo, u delo se sprovodi nedogovoreno formiranje kosovske vojske, jer to podržavaju SAD.