Текст мржње

Како је почео крвави пир у БиХ? Први велики, до данас непроцесуирани, покољ цивила догодио се крајем марта 1992. године у посавском месту Сјековац, када је масакрирано преко седамдесет Срба. Отпочињала је реприза усташког геноцидног похода на српски народ, која је већ била најављена убиством српског свата 1. марта на Башчаршији. Нелегитимни референдум о независности БиХ, којим је негирана воља једног од три конститутивна народа, очито је био стартни сигнал за следбенике Павелићевих и Будакових идеја. Срећом, наш народ је био свестан да се то спрема, односно био је одлучан да не дозволи да му се понови Јасеновац. Да би опстао створио је своју Републику Српску. Да није тако било данас не би било ни Срба западно од Дрине.

То су екстремистички кругови у Сарајеву и Загребу желели и желе, а жалосно је што има оних – додуше јако мало у народу али не баш и у неким медијима – који и у Србији у много чему њима слично говоре о нама Србима из РС. Омаловажавају нас, потцењују, за све окривљују. Када читам њихове редове прва ми је асоцијација на сет тзв. „расних закона“ које су 22. јула 1941. усвојиле власти НДХ. Срби и Јевреји су били криви само зато што су живи. Ниједан други доказ против њих није био потреба.

Упркос томе Срби су и тада као и током страшних деведесетих опстали. Зато смо, ваљда, за неке лешинари ппут рецимо Дејана Анастасијевића новинара „Времена“. Нисмо пристали да нестанемо да би задовољили апетите хрватских и муслиманских шовиниста. Бранили смо се, али рат нисмо ми почели. Било је и са наше стране сигурно злочина али нико из српских редова их није отпочео. Желели смо опстанак Југославије али када су је срушили градили смо државни кров који би нашу нејач заштитио од опаке ратне олује која се над нама надвила. Зато толико посвећено обележавамо и обељежаваћемо 9. јануар. То за нас није само Дан Републике Српске, већ и празних опстанка! Славимо што нам се није десила нека нова трагедија као, рецимо, на Козари.

Да ли је то страшно? Зар је ненормално желети опстанак своје деце? Је ли непримерено бити срећан што се избегао геноцид? Када читам малициозне текстове као што је „Дан лешинара“ Дејана Анастасијевића, скоро да помишљам да има и оних који би, ако се ради о Србима западно од Дрине, дали потврдан одговор. Застрашујуће је да је тако и да се ради о неком у Загребу или Сарајеву, а камоли у братском Београду. Нас у Републици Српској јако боли што појединци ту воде против нас хистеричну кампању. Али свако бира шта чини у животу и зна зашто тако поступа. Нека му то иде на савест. Оно што је битно то је да су таква дела сигурно осуђена на неуспех. Народ Србије је уз Репблику Српску као што је нама у Републици Српској Србија на неки начин икона. Толико о томе.

А да, умало да заборавим: Емир Кустурица је, свакако, у глобалним размерама један од најпризнатијих и најпознатијих Срба свих времена. Двоструки је добитник најпрестижније филмске награде „Златна палма“ и још многих других признања. Њих је добио за сјајне филмове које је режирао, а не као политичку награду или признање на неком дворском такмичењу. Зато сам ја у име Дејана Анастасијевића поцрвенео због тога што је, услед личне одбојности према Кустурици, за њега написао да је „дворски уметник“. Неко ко је у стању тако нешто искаже свакако нема ни елементарно осећање стида па да је за очекивати да сам поцрвени. Допадао нам се нечији говор или не, делили са неким политичке ставове или их одбацивали, то није разлог за блаћење. Или бар не би требало да буде, али сетих се да на нас Србе западно од Дрине неки попут Дејана Анастасијевића и даље изгледа гледају кроз призму расних закона НДХ. Страшно! Извините што се боримо да опстанемо, али од тога нећемо одустати!

Срећан нам Дан Републике Српске!