Novi Sad: Tragedija i posledice
«Ne želimo „zajedničkog opozicionog kandidata" osmišljenog u američkoj ambasadi, ne odričemo se Kosova i Metohije, ne paktiramo sa zastupnicima NATO interesa nikada i nigde…»
Poštovani prijatelji i stranačke kolege,
Obraćamo vam se ovim putem sa željom da otklonimo mnoge nejasnoće i pružimo prave informacije u vezi sa konfuzijom koja se u poslednje vreme stvara u javnosti oko naše stranke. Ubeđeni smo da je zlonamerno već učinjena velika šteta i da je zato neophodno da vam pružimo uvid u potpunu sliku svih događaja, u nadi ćemo tako sprečiti dalje manipulacije i da ćemo ukazati na istinske razloge zbog kojih je došlo do nesuglasica u stranci.
Svesni smo bili i pre par meseci, kao što smo svesni i danas, osetljivosti lokalnih koalicija sa SNS u dve beogradske opštine i nekoliko gradova u Srbiji. Naročito ako se uzme u obzir činjenica da naprednjačka vlast čini progon naših članova na Kosmetu. Ali smo smatrali da se ta pitanja moraju rešavati oprezno, bez žurbe i bez histerije, i naravno nikako u medijima. I pored pomenutog opreza, kao i pored uvećanog ogledala javnosti u slučaju Vračara, ipak smo smatrali da su takva pitanja lokalnog nivoa i da se ne mogu tretirati kao krupna politička pitanja. Uostalom, s tim se složila i Sanda Rašković Ivić odobrivši sve navedene koalicije.
Na samom vrhu političkih prioriteta nemamo nikakvih dilema: Vlada kojom predsedava Aleksandar Vučić učinila je akt veleizdaje potpisivanjem Briselskog sporazuma, a nanela je neprocenjivu štetu našim nacionalnim i državnim interesima u mnogim oblastima, kao što je recimo učinjeno sporazumom o saradnji sa NATO paktom. Ali i kada je Demokratska stranka činila okosnicu vlasti u Srbiji i kada je pod diktatom Brisela trasirala put kasnijoj naprednjačkoj izdaji, bili smo sa njom u lokalnim koalicijama u mnogo više gradova i opština nego danas sa Srpskom naprednom strankom. Nacionalni porazi ne dolaze sa lokala, već sa samog državnog vrha: ne izdaje se država u Ubu, u Čačku i na Voždovcu, već u Nemanjinoj 11! Koliko god bila osetljiva, lokalna pitanja ostaju samo lokalna pitanja. Zato su nas iznenadili brzina i ostrašćenost kojom je ova tema stavljena na dnevni red, naročito ako se uzme u obzir da se ovo pitanje mnogo više otvaralo u medijima, nego kroz stranačke organe. Vremenom je postalo jasno da postoji neki drugi, mnogo dublji razlog. Lokalne koalicije su tako postale samo dimna zavesa, iza nje se polako ukazala istinska silueta političkog neslaganja u stranci.
Ako se vratimo nekoliko meseci unazad, videćemo da je DSS tada načinila krupan diskontinuitet sa njenom tradicionalnom politikom „trećeg puta“, koju je svojevremeno najbolje definisao osnivač i predsednik Vojislav Koštunica parolom „ni Bela kuća ni Beli Dvor“. Tadašnja predsednica Sanda Rašković Ivić je krenula u snažno propagiranje ideje o jedinstvenom opozicionom kandidatu za predstojeće predsedničke izbore u Srbiji. Takva politika je podrazumevala udruživanje sa svim „žutim“ strankama koje su pod direktnim uticajem zapadnih ambasada, sve u cilju pobede protiv naprednjačkog kandidata.
Time bi, po našem najdubljem uverenju, DSS izgubio dušu i precrtao razloge svog ideološkog života: zašto da dajemo podršku bilo kome od dvojice zapadnih podaničkih kandidata? Zabrinjavajuće je da se promena ovog političkog kursa poklapa sa iznenadnim i gotovo tajnim odlaskom tadašnje predsednice Sande Rašković Ivić u rezidenciju američkog ambasadora, o čemu nije doneta nikakva stranačka odluka, o čemu nije znao niko od potpredsednika stranke niti drugih funkcionera i o čemu je stranka ekspresno izdala saopštenje tek kada su novinari preko svojih kanala saznali za posetu i počeli da postavljaju pitanja čelnicima stranke. Po naknadnim tvrdnjama Sonje Biserko i Jelene Milić, koje su takođe bile gošće na tom privatnom ručku, glavna tema bila je zajednički opozicioni kandidat pred dolazeće izbore.
Zatim su usledili odlasci bivše predsednice na beogradsku „Patkicu“ (događaja koji se umesto opravdanog bunta protiv hajdučije SNS-ovskih gradskih vlasti ubrzano pretvorio u drugosrbijansku manifestaciju), što je prouzrokovalo glasno i otvoreno nezadovoljstvo velikog broja stranačkih funkcionera. Umesto da shvati poruke stranačkog vrha koji nije želeo da stane iza američkog predsedničkog kandidata i koji je želeo da se stranka zadrži na politici „trećeg puta“ (jedinog mogućeg!), Sanda Rašković Ivić je zajedno sa g-dinom Vukadinovićem krenula da nastupa u medijima. Otvoren im je ogroman medijski prostor u medijima koji su u vlasništvu zapadnih kompanija, u kome su oni delimično uspeli da zamute krupna politička pitanja koja čine pravi razlog svih potonjih neslaganja. Tako su lokalne koalicije postale javna tema, umesto teme zajedničkog opozicionog nastupa na predstojećim izborima. Ovo je prava istina i pravi razlog našeg političkog razmimoilaženja.
Moramo da se podsetimo na ovom mestu teksta koji je Đorđe Vukadinović napisao u „Vremenu“ neposredno nakon što je Vojislav Koštunica napustio fotelju predsednika Vlade Srbije 2008 godine. (Videti: IZ LIČNOG UGLA – KRATAK PREGLED RASPADANJA (I): Koštuničin poslednji krug VREME | BR 941 | 15. JANUAR 2009, prim R.S.V.) Iako je do poslednjeg dana Koštuničinog mandata g-din Vukadinović imao privilegiju da bude primljen i saslušan kada god poželi, kako se promenila vlast – tako je ovaj „nezavisni analitičar“ promenio stav i počeo da podržava poteze nove vlade DS-a, koju je, a depeše „Vikiliksa“ o tome svedoče, stvorio Kameron Manter i koja je privrženo ispunjavala prve korake u sramnoj ideji predaje Kosova i Metohije uz jedinu dilemu: kako da taj neslavni čin najbezbolnije predstave srpskom narodu.
Najzad, treba znati da je Predsedništvo DSS predložilo Sandi Rašković Ivić da nastavi da obavlja funkciju šefa poslaničke grupe koju čine članovi stranke. Na njoj ostaje odluka da li će da podredi Demokratsku stranku Srbije i sve njene članove interesima i stranci suprotnim političkim stavovima Đorđa Vukadinovića.
Da zaključimo: ne idemo na „Patkicu“, ne želimo „zajedničkog opozicionog kandidata“ osmišljenog u američkoj ambasadi, ne odričemo se Kosova i Metohije, ne paktiramo sa zastupnicima NATO interesa nikada i nigde… Dosledno nastavljamo izvornu politiku Demokratske stranke Srbije, nastavljamo sa žestokom borbom protiv zapadne okupacije i protiv Vlade Aleksandra Vučića, kao što smo i kao što ćemo i protiv svake druge koja sprovodi zapadne interese. Do konačne pobede!
Dragan Maršićanin, v.d. predsednika
Miroslav Petković, potpredsednik
Miloš Jovanović, potpredsednik
Milan Lapčević, potpredsednik
Predrag Džajević, potpredsednik
Dušan Proroković, predsednik Političkog saveta
Dejan Šulkić, predsednik Izvršnog odbora
Aleksandar Popović, predsednik Saveta resornih odbora
Mladen Savić, predsednik Omladine DSS
U Beogradu, 11. oktobar 2016. godine
Sunovrat Demokratske stranke Srbije krenuo je posle debakla na izborima 2014. godine kada stranka nije ušla u parlament. I tada se dosta sumnjalo da je Demokratska stranka Srbije pokradena na izborima od strane Srpske napredne stranke, što se u više navrata čulo na sednicama GO i o čemu je govorio ondašnji potpredsednik stranke prof. dr Slobodan Samardžić. Nažalost, u samoj stranci nije imalo želje da se pitanje izborne krađe dublje razjasni, u čemu je prednjačio ondašnji vršilac dužnosti predsednika stranke Aleksandar Popović. Umesto izbornom krađom, Popović je na dosta čudnoj telefonskoj sednici predsedništva dozvolio Andreji Mladenoviću da uđe u koaliciju sa SNS i postane zamenik gradonačelnika Grada Beograda.
Tokom 2015. godine stranka se borila protiv namere da Aleksandar Vučić preuzme Demokrtsku stranku Srbije. Njegovi glavni eksponenti su bili Andreja Mladenović, Milenko Jovanov, Borko Ilić i opet Aleksandar Popović. Sukob u stranci završio se tako da su i Mladenović i Jovanov isključeni iz stranke dok su i Ilić i Popović nastavili da u samoj stranci budu lobisti Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. Kasnije su Andreja Mladenović i Milenko Jovanov završili na poslaničkoj listi SNS.
Poslednja šansa da Demokratska stranka Srbije nastavi svoj samostalan put propuštena je posle ulaska stranke u parlament, kada je predsednica stranke Sanda Rašković-Ivić propustila da zauzme čvršći stav prema zagovornicima kolaboracije sa Srpskom naprednom strankom u okviru Demokratske stranke Srbije.
Stvaranje koalicije sa SNS na Voždovcu a pre svega na Vračaru samo je pokazalo da je stranka ušla u kolaboraciju sa režimom Aleksandra Vučića. Premijeru je bilo jako stalo do Vračara i zato je bio jako izdašan u ponudama, kako javnim tako i tajnim, u odnosu na Demokratsku stranku Srbije. I opet iza ovih kalicija stajao je pre svega Aleksandar Popović koji je možda i zbog toga dobio ponudu od mandatara da postane ministar u njegovoj Vladi, čime se on javno hvalio na sednicama Predsedništva.
Ja i dobar deo mojih saradnika iz Demokratske stranke Srbije sa Kosova i Metohije taj zaokret u politici stranke nismo mogli da prihvatimo. Tražili smo od vrha stranke da se koalicije na Voždovcu i Vračaru ponište, ali je stranka ostala gluva na naše zahteve. Koalicija na Vračaru sa jednim odbornikom je za vrh stranke bila važnija i od Kosova i Metohije kao i od Pokrajinskog odbora za Kosovo i Metohiju.
Briselskim sporazumom režim Aleksandra Vučića se praktično odrekao Kosova i Metohije. Upravo ovih dana kroz otimanje imovine Srbije na naplatu stižu posledice izdajničkog Briselskog sporazuma. Kako onda stranka čija su usta puna Kosova i Metohije pravi političke koalicije sa onima koji su izdali južnu srpsku pokrajinu?
I vrapcima je danas jasno da je Aleksandar Vučić pokrao protekle parlamentarne izbore u Srbiji. Ta krađa je bila najizrazitija na Kosovu i Metohiji što je i OSCE priznao. Posebno je na udaru bila Patriotska koalicija DSS-Dveri jer je premijer snažno manipulisao izbornim rezultatima kako ne bi dozvolio Demokratskoj stranci Srbije ulazak u Skupštinu Srbije. Međutim, bez obzira na svu tu krađu stranka sa lopovima ulazi u koalicije.
O Savamali, gde se na drastičan način ruši ustavni poradak države Srbije suvišno je i govoriti.
Demokratska stranka Srbije je tokom predizborne kampanje žestoko osuđivala projekat Beograd na vodi što se i odrazilo na rezultate izbora u centralnim beogradskim opštinama, ipak sve to nije smetalo vrhu stranke da sa onima koji su pokrali izbore i prodali Kosovo i Metohiju uđe u koaliciju. Od sedam potpredsednika stranke, njih pet je isključivo za kolaboraciju sa SNS a od dvadeset članova Predsedništva samo njih četvoro je protiv nepricipijelnih koalicija sa aktuelnim režimom.
Srbi na Kosovu i Metohiji imaju poseban razlog da budu protiv ovakvih koalicija sa Srpskom naprednom strankom. Izdajničkim Briselskim sporazumom režim Aleksandra Vučića je poništio sve rezulate političke borbe za goli opstanak Srba, pre svega na severu Kosova i Metohije. Na čelu te borbe su bili upravo članovi Demokratske stranke Srbije sa Kosova i Metohije. Prištini je režim Aleksandra Vučića predao sudstvo, policiju, civilnu zaštitu, postavio klasičnu granicu, dozvolio da Kosovo postane član svih međunarodnih organizacija i još mnogo toga. Najveći otpor izdaji upravo su pružali članovi Demokratske stranke Srbije. Zato se i srpski premijer najbrutalnije obračunavo sa njima.
Ogroman broj njih je smenjen sa svojih političkih i radnih funkcija, još veći broj njih je ostao bez posla, a čak se nije libio da nas optuži i za ubistvo litvanskog policajca, čime je želeo da usmeri i EULEKS i režim u Prištini upravo na članove Demokratske stranke Srbije. Sadašnji poslanik u Skupštini Srbije Slaviša Ristić je od strane EULEKS-a optuživan za ubistvo KPS policajca, najverovatnije na mig Beograda. Jednom broju članova su podmetane bombe u stanu, kao što je bio slučaj sa Nebojšom Marićem, drugi su pretučeni jer su na svom fejsbuk profilu napisali da je Aleksandar Vučić izdajnik, kao što je bilo sa Nebojšom Đorđevićem. Slučajevi nasilja nad članovima DSS od strane režima Aleksandra Vučića su mnogobrojni. Već pomenutom narodnom poslaniku je pucano na porodičnu kuću u vreme kada su njoj bili svi članovi porodice i mnogobrojni prijatelji. Tada je takođe na kuću bačena i bomba a sve se desilo u vreme parlamentarnih izbora u Srbiji.
Bez obzira na svu torturu i brutalne obračune koje je sa članovima Demokratske stranke Srbije na Kosovu i Metohiji režim odrađivao, to ne smeta ostalim članovima Demokratske stranke Srbije da širom Srbije ulaze u koalcije sa Srpskom naprednom strankom prodajući se za upravne odbore i radna mesta. Nažalost, tu više nema ni morala, ni solidarnosti, ni bratske ljubavi, ni pripadnosti istoj stranačkoj grupaciji. Đura Jakšić je nakada pevao „Mi Srbi nesmo, mi braća nesmo, ili vi neste Nemanjin soj“.
Umesto dotadašnje nacionalne i demokratske politike, kako piše u statutu, stranka je krenula u najobičnije šibicarenje pretvarajući se od DSS-a u Demokratsku Naprednu Stranku Srbije. Nekada u vreme vlasti Slobodana Miloševića niko od članova Demokratske stranke Srbije nije ni smeo da pomisli da uđe u koalicju sa Socijalističkom partijom Srbije a danas kada su na vlasti mnogo gori sa njima stranka kolaborira.
DSS je jedina politička stranka od svih opozicionih stranaka koja je u lokalnim koalicijama sa Srpskom naprednom strankom, ovde ne računam Srpsku radikalnu stranku jer ona nije opoziciona. Stranka pokušava da bude malo vladajuća, malo opoziciona, po sistemu „malo Đorđe, malo musliman“. Demokratsku stranku Srbije više i ne interesuju glasovi birača, jer da je zanimaju ne bi stvarala neprincipijelne koalicije. Stranka je sebi odredila smernicu da bude privezak Srpske napredne stranke i još jedan u nizu političkih trabanata zajedno sa SPO-om, Pokretom socijalista, strankom Rasima Ljajića, Novom Srbijom…
Izbor Miloša Jovanovića za jednog od potpredsednika sa perspektivom da bude novi predsednik stranke je jalovi pokušaj podizanja stranke. Njegovi politički stavovi su kudikamo bliži Srpskoj naprednoj stranci nego što su recimo Srpskom porketu Dveri sa kojima je stranka bila u predizbornoj koaliciji na parlementarnom nivou. Nema više kritike Briselskog sprazuma, a sam Miloš kaže da u Srbiji postoji sloboda štampe, a svi oni koji kritikuju Aleksandra Vučića rade u korist Zapada. Iz aviona se prepoznaje da će Demokratska stranka Srbije najmanje biti opozicija Aleksandru Vučiću, a za Miloša Jovanovića najžešći protivnici su Dosta je bilo Saše Radulovića, Đorđe Vukadinović, Dragana Trifković i Pokrajinski odbor za Kosovo i Metohiju. Saša Radulović je kriv jer je u vreme potpisivanja Briselskog sporazuma bio ministar u Vučićevoj Vladi, a nije kriv Aleksandar Vučić koji je taj sporazum potpisao. Rukovodstvo stranke danas daje punu podršku Marku Đuriću direktoru Kancelarije za KiM, pretpostavljam, zbog postigunute pobede od 5-0 u Briselu.
Interesantno je napomenuti da je tokom 2006-2007. godine Vlada Srbije formirala tzv. Aktivni centar koji je okupio jedan broj mlađih ljudi u cilju odbrane Kosova i Metohije. Članovi tog centra su bili Petar Petković, nekadašnji portparol i poslanik Demokratske stranke Srbije, potrpredsednik Državotvornog pokreta Srbije a sada zamenik direktora Kancelarije za KiM, Marko Đurić, sadašnji direktor Kancelarije za KiM, Nikola Selaković, dojučerašnji ministar pravde u Vladi Srbije, kao i Miloš Jovanović, sadašnji potpredsednik Demokratske stranke Srbije. Imajući i ovo u vidu, sasvim je jasno koja je politička orijentacija budućeg predsednika Demokratske stranke Srbije, pa je i to jedan od razloga da za mene i jedan broj mojih prijatelja iz DSS-a sa Kosova i Metohije „pod to drvce nema hlada“.
Nažalost, ali tako jeste, od jedne velike stranke koja je iznedrila i predsednika Jugoslavije i premijera Srbije ostaće samo jedan u nizu političkih trabanata koji se valjaju na političkom nebu Srbije.
Na samom kraju, ja mogu da shvatim da režim Aleksandra Vučića izda Kosovo i Metohiju, ali ne mogu da prihvatim da stranka kojoj pripadam, sklapajući koalicije sa SNS, učestvuje u toj izdaji. Tokom naše političke borbe u odbrani Kosova i Metohije ako nismo uspeli da sprečimo Aleksandra Vučića da Kosovo proda nametnuli smo mu opravdano žig izdajnika. Njemu je Demokratska stranka Srbije potrebna da bi saradnjom sa njom oprao kosovsku izdaju. Bez mene i mojih prijatelja iz DSS sa Kosova i Metohije, to peglanje izdaje ne postoji. Prazna ljuštura od Demokratske stranke Srbije, koja će bez nas to postati, Aleksandru Vučiću neće značiti mnogo. Zato će cena Demokratskoj stranci Srbije u budućnosti biti samo manja i niža.
U Kosovskoj Mitrovici, 09.10.2016.
Marko Jakšić, nekadašnji potpredsednik, nekadašnji član Predsedništva i nekadašnji član svih Glavnih odbora Demokratske stranke Srbije od njenog osnivanja
( Marko Jakšić: Zašto sam napustio Demokratsku stranku Srbije – Ne želim da učestvujem u pranju i relativizaciji izdaje Aleksandra Vučića, NSPM, 11. oktobar 2016. )
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
