Novi Sad: Tragedija i posledice
Srbija mora da pronađe održivu ravnotežu između sopstvenih interesa i interesa EU kao i drugih globalnih igrača od kojih zavisi na više načina i ka kojima teži
U periodu između dva foruma (Kopaonik bussines forum 2015. i 2016. ) desile su se radikalne promene u Srbiji i njenom okruženju.
U Srbiji fiskalna konsolidacija je u toku.To je glavna vest, pošto fiskalne neravnoteže smanjuju perspektivu rasta. Inflacija je pod kontrolom (CPI y/y=1,5%), a Svetska banka je objavila značajno poboljšanje ocene mogućnosti investiranja i poslovne klime (napredak za 9 mesta na listi Doing Business).
Kritičnu ranjivost sistema predstavlja javni dug (75% GDP).
I drugi makroekonomski indikatori nisu na zadovoljavajućem nivou, na primer nezaposlenost (19% prema metodologiji Međunarodne organizacije rada), posebno nezaposlenost mladih (>50%), nivo investicija (2,5% GDP), udeo industrijske proizvodnje u outputu (22%) i stopa rasta (1,5%).
Trendovi su dobri, ali poboljšanje performansi nije dovoljno. Bez produbljavanja, proširenja i ubrzavanja reformi u javnom sektoru i regulativi, dostignuća u fiskalnoj sferi ne mogu se održati. Svestrane strukturne reforme predstavljaju imperativ ne samo za održivost dosadašnjih rezultata reformi već i za dostizanje EU.
U današnjem svetu evidentan je diskontinuitet usled dominacije učestalih, radikalnih i međusobno uslovljenih promena.
Nove realnosti u EU su kvantitativna olakšanja u monetarnoj politici i socijalna nestabilnost usled masovnog priliva izbeglica i terorizma. Prethodne pojave postavljaju ozbiljan izazov za ekonomiju, socijalnu koheziju i političku stabilnost.
Štampanje novca u ovolikom obimu do sada nije zabeleženo. Nastanak novih balona u finansijskom sektoru i povezanim sektorima (nekretnine i brzorastuće grane izvan realne ekonomije) je realna pretnja.
Finansijalizacija ekonomije i nastavak trenda koncentracije bogatstva sputavaju investicije i stvaranje novih radnih mesta i preusmeravaju ekonomiju sa stvaranja na redistribuciju vrednosti. To je skrivena pukotina sistema zbog toga što ekspanzivna monetarna politika bez investicija vodi u inflaciju koja se može preliti iz zone eura na povezane privrede.
Na kraju, ali ne i po značaju, masovni pokreti stanovništva i terorizam intenziviraju krizu političkog legitimiteta. Ove pojave ne samo da uvode u agoniju političare u svakoj tački Evrope, već i dovode do pada ekonomskih očekivanja i perspektive rasta. Nažalost, nove normalnosti su produbile stare pukotine i u odnosima između naroda u osetljivim regionima Evrope, na primer na području Zapadnog Balkana.
Povodom tehnološkog razvoja, postoje dve putanje, egzogena (strategijske grane kao što su energetika, hrana, infrastruktura, zdravlje i vojna industrija) i endogena (grane potrošnih i investicionih dobara). Održivost je glavno ograničenje za egzogeni tehnološki razvoj. Novi ciljevi u razvoju ovih tehnologija su: razdvajanje koristi koje ove tehnologije donose od resursa, rast zaposlenosti i zaštita okoline. Cirkularna ekonomija i inkluzivni razvoj su rezultati ove vizije. Endogeni razvoj tehnologija je karakterističan za tehnologijom intenzivne grane kao što su ICT, novi i nano materijali, bio tehnologija, farmacija, robotika i sl.
Destruktivne inovacije i njihov deflatorni karakter su glavne karakteristike ove tehnološke trajektorije. Tehnološki prodori u ICT kao što su oblak računara, obrada podataka skoncentrisana na aplikacije, poslovanje integrisano internetom, kao i destruktivne inovacije iz sektora visoke tehnologije kao aditivna proizvodnja praćene su novim biznis modelima koji značajno smanjuju troškove (elektronsko plaćanje, elektronski novac, softverom podržan lanac snabdevanja i sl.) koje funkcionišući kao „neutronska bomba“ za radnu snagu, posebno u zrelim granama kao što su bankarstvo, trgovina, prerađivačka industrija i sl., predstavljaju veliki izazov za socijalnu koheziju.
Iz koncepcijske perspektive, nalazimo se na zalasku nečeg što je dugo vremena označavano kao neoliberalni kapitalizam i sa njim povezane ere visokog rasta i visokih ekonomskih očekivanja.
Regulisani kapitalizam je nova realnost. U vezi sa prethodnim i pitanje.
Da li je moguće preći iz sadašnjeg modela kapitalizma u bolji model bez kolapsa?
Strah od straha i povećana averzija na rizik u nastajućem regulisanom kapitalizmu su nove pojave. One ograničavaju razvoj sektora razmenljivih proizvoda u razvijenim privredama. Sledeći izazov predstavljaju destruktivne inovacije i deflatorni karakter tehnoloških otkrića.
Kod sirovina i proizvoda niskog stepena dodate vrednosti, pretnje dolaze od agilnih novih konkurenata sa niskim troškovima proizvodnje iz zemalja u razvoju. U zrelim granama razvijenih privreda dostizanje do najsiromašnijih kupaca, uključujući i domaće tržište, je nemoguća misija. Ukoliko prethodnim trendovima dodamo nepostojanje demografske dividende usled niske stope rađanja i starenja stanovništva, možemo zaključiti da praćenje ritma tehnološkog progresa, uspostavljanje cirkularne ekonomije uz istovremeno ostvarenje održive konkurentske prednosti, pune zaposlenosti i uravnoteženog budžeta nisu lako ostvarivi ciljevi za donosioce odluka.
Različiti pogledi na podelu i kontrolu moći utiču na pojavu krajnjeg izazova, geopolitičke krize. Usled neekonomskih događaja kao što su ratovi, sankcije i restrikcije, trgovinski i finansijski tokovi nemaju više globalni karakter kao što je to bilo u prošlom periodu. Posledično, postoji izvesna promena u mentalitetu, od „biti spreman za globalnu utakmicu“ ka „biti spreman za lokalnu utakmicu“. Trend deglobalizacije kao reakcija na geopolitičku krizu, zajedno sa sve većim prihvatanjem neophodnosti kontrole zaštite životne sredine na globalnom nivou, predstavlja glavnu kontradikciju modernog svetskog (ne)poretka.
U novim uslovima, svaka nacionalna ekonomija, velika ili mala, razvijena ili u razvoju, jeste u potrazi za novom vizijom održivog i inkluzivnog ekonomskog rasta. I dalje važi, da je rast uslov opstanka i prosperiteta svake ekonomije. O potrebi održivog rasta se ne diskutuje. Međutim, za zemlju kao što je Srbija koja ima kašnjenje u ekonomskom razvoju ostvarivanje rasta u uslovima radikalnim promena je pokretna meta.
Uprkos fiskalnoj disciplini, ekonomija je prepuna skrivenih pukotina koje smanjuju likvidnost.
Takođe, ekonomija nema rezerve potrebne za suočavanje sa nadolazećim faktorima rizika. Ekonomija je pod teškim teretom prevelikog javnog sektora (javna preduzeća i grupa „500+“ poslovno kontroverznih preduzeća iz komercijalnog sektora koja su u restrukturiranju).
Državna administracija je hipertrofirana i neefikasna.
Udeo javnog sektora u GDP prevazilazi nivo koji je prisutan kod zemalja iz EU.
Visok javni dug i latentne obaveze države (garancije za dug javnih preduzeća) dodatno povećavaju ranjivost fiskalnog sistema.
Zbog ekonomski motivisane migracije održivost ruralnih područja je pod znakom pitanja, naročito uz granični pojas, što povećava troškove bezbednosti.
U komplikovanom eksternom okruženju i sa teretom neadekvatnih makroekonomskih fundamenta, u predstojećem periodu Srbija može očekivati, u najboljem slučaju, umeren ekonomski oporavak. Međunarodni monetarni fond predviđa rast od 1,5% u 2016. godini i 2,0% u 2017. godini.
Da bi postigla konvergenciju sa EU u pogledu dohotka, Srbija mora ostvariti rast do 2030. godine po prosečnoj stopi od 6%.
Da li je prethodno izvodljivo? Možda da, možda ne. Da, pod određenim uslovima. U periodu radikalnih strukturnih promena posmatrati i čekati bilo bi ozbiljna greška, posebno za malu i nemoćnu ekonomiju sa kašnjenjem u ekonomskom razvoju. Da bi od nemogućeg učinili moguće, Srbiji su potrebni izuzetni državnici sa jasnom vizijom geopolitičkog pozicioniranja zemlje i proreformskim mentalitetom kao i umešne tehnokrate koje će sprovesti svoebuhvatne strukturne reforme u cilju preusmeravanja i ubrzanja rasta i ostvarenja procesa konvergencije sa EU. Ukratko, potrebni su državnici sa strategijskim liderstvom. Bez strategijskog liderstva, država postaje deo tuđe strategije.
Šta su glavne manifestacije strategijskog liderstva imajući u vidu nove globalne normalnosti?
Pre svega, stratezi moraju ukazati na geopolitičke rizike umesto da ih ignorišu. Neophodno je da stratezi imaju potpuni uvid u situaciju, svestranu projekciju i spremnost da rešavaju otvorena pitanja. Srbija mora da pronađe održivu ravnotežu između sopstvenih interesa i interesa EU kao i drugih globalnih igrača od kojih zavisi na više načina i ka kojima teži. Da bi prethodno postigli, lideri se moraju suočiti sa teškim dilemama i bolnim izborima i delovati konzistentno.
Kupovati vreme i biti zaglavljen između globalnih lidera predstavlja opasnu slabost.
Populizam nikada nije doveo do održivog ekonomskog razvoja i političke stabilnosti. Iz ekonomske perspektive najveći značaj ima kompatibilnost sa regulatornim okvirom EU. Ukoliko se prethodno ostvari, tempo političke integracije ostaje u drugom planu.
Interno, Srbija se mora preorijentisati na ekonomski relevantne grupe kao što su preduzetnici, nezaposleni, obično visoko obrazovani, mladi ljudi i tehnokrate. Da bi se to postiglo, Srbije mora nadmašiti samu sebe. Zemlja koja nema izlaz na otvoreno more, mora biti najotvorenija za promenu mentaliteta. Mentalitet je važan, ali promena mentaliteta je kritična.
U novoj ekonomskoj politici glavni izazov će biti usklađivanje fiskalne stabilnosti i rasta.
Fiskalna konsolidacija je u toku, inflacija je pod kontrolom i stopa rasta je pozitivna. Međutim, bez pojačavanja reformi, prethodna dostignuća nisu održiva.
U tom smislu, neophodno je nastaviti sa politikom čvrstog budžetskog ograničenja, kao i sa smanjivanjem državne administracije uz eliminisanje korupcije, suočiti se sa teškim nasleđem u javnom sektoru uz izbegavanje fiskalne inflacije preusmeravanjem ušteda po osnovu restrukturiranja javnog sektora u investicije, energizovati reforme regulatornog okvira u pravcu pune kompatibilnosti sa EU i otpočeti industrijalizaciju na bazi novih industrijskih politika.
Servisiranje duga i uravnotežen budžet zahtevaju jačanje sektora razmenljivih proizvoda. Institucionalno okruženje po ugledu na EU, mala ali efikasna država, preduzetnički mentalitet političara, dualni sistem obrazovanja, nauka usmerena na razmenljive sektore i održiv sistem zdravstvene zaštite su preduslovi za inteligentne investicije u privatnom i javnom sektoru…
( Deo pozivnog pisma Aleksandra Vlahovića, predsednika Saveza ekonomista Srbije i prof. Dragana Đuričina, predsednika Udruženje korporativnih direktora Srbije učesnicima foruma KOPAONIK BIZNIS FORUM 2016. koji se održava od 8. do 10. marta 2016.)
Selektor Kopaonik biznis foruma Dragan Đuričin kaže da su rezultati u 2015. dobri ali da nema razloga za slavlje, jer ima još dosta da se uradi na putu reformi.
Đuričin je na Kopaonik biznis forumu rekao da Srbija još ima neprilagođenu privredu i da dosta kasni u odnosu na EU, a razlog je, prema njegovim rečima, nerazumevanje globalnih trendova od devedesetih godina prošlog veka i precenjivanja svojih mogućnost.
On je rekao da bi posebnu pažnju trebalo posvetiti razvoju industrijskih politika koje su osnov podizanja prozivodnje i konkurentnosti.
„Reč je o industrijskim politikama za prioritetne sektore sa razmenjivim proizvodima koje substituišu uvoz i povećavaju izvoz i u kojima države imaju trajne konkurentske prednosti“, naveo je Đuričin koji je predsednik Udruženja korporativnih direktora Srbije.
Prema njegovim rečima, industrijske politike su osnov podizanja prozivodnje i konkurentnosti, infrastuktura, poljoprivreda, metalska industrija, automobilska industrija, tekstil i modu, kao i upravljanje otpadom.
„Sektori sa konkurentnskim prednosti su svakako energija, transport i logistika, drvo i nameštaj, kao i metalo-preradjivačka industrija“, kazao je Đuričin.
On je istakao da je „veliko ohrabrenje za reformatore je ICT sektor, prerada organske hrane i zdravstveni turizam“.
Đuričin je kazao da je izvoz ICT sektora Srbije, prema nekim podacima, 300 do 500 miliona evra godišnj i da je njegova procena da je taj izvoz i mnogo veći.
On je poručio da Srbija na putu privrednog razvoja treba da bude kompatibilna sa privredom EU.
Đuričin je dodao da Srbija još nije dostigla nivo BDP-a koji je imala 1989. godine.
( „Nema razloga za slavlje, još jurimo 1989.“
B 92, 8. 03. 2016.)
Ekonomija Srbije je u takvom stanju da ne obezbeđuje rast i održivu zaposlenost.To je posledica previda i grešaka u strategiji tranzicije kao i u vođenju ekonomske politike koji traju četvrt veka.
U 2014. godini BDP je opao za 1,8%, investicije za 2,7%, dok je fiskalni deficit dostigao 6,6% BDP.
Pri tome je javni dug prešao 70% BDP. U Q4 2014 zaustavljeni su negativni trendovi, a fiskalni deficit snažno opada kao posledica fiskalne konsolidacije.
Međutim, u Q1 2015 još uvek nema dovoljno razloga da se prethodno poboljšanje karakteriše kao početak održivog rasta.
Bežeći od zamke srednjeg nivoa ekonomske razvijenosti početkom 1990-tih godina, Srbija je ušla u tranzicionu zamku iz koje do danas nije izašla. Deindustrijalizacija praćena finansijalizacijom otvorila je duboku pukotinu u ekonomskom sistemu. Ekonomska politika koja je uglavnom bila zasnovana na monetarnoj politici (targetirana inflacija) nije u stanju da reši problem niske ekonomske baze. Epilog je ekonomija zavisna od uvoza i strane štednje, visoke izloženosti na spoljne faktore rizika i bez bitnih prednosti koje omogućavaju izbegavanje pretnji i korišćenje šansi povezanih sa promenama.
Zaustavljanje negativnih trendova u ekonomiji zahteva preusmeravanjesocijalne energije sa trošenja na stvaranje, sa spekulativnih na realne investicije, dok dostizanje izgubljenog nivoa proizvodnje i dohotka traži adekvatno znanje i motivaciju relevantnih socijalnih grupa, pre svega državnika, preduzetnika, tehnokrata i nezaposlenih mladih ljudi.
Početak fiskalne konsolidacije (mere štednje i uvođenje fiskalne discipline) predstavlja najveći događaj u ekonomiji Srbije u 2014. godini. Politika „čvrstog budžetskog ograničenja“ i fiskalna disciplina su pretpostavke srednjoročno održivog funkcionisanja države i sprovođenja strukturnih reformi. Posledice duge regresije su takve prirode da samo brze i duboke reforme mogu dovesti do zaokreta, odnosno rasta ekonomske baze, dostizanja razvijenih privreda i efekta konvergencije.
Kriza u EU ne treba da usporava reforme u Srbiji.
Mere za otklanjanje negativnih efekata suverenog duga, dekapitalizacije banaka i recesije praćene deflacijom u EU moraju se pažljivo pratiti.
Takođe, efekti geopolitičkog prelivanja na ekonomiju predstavljaju osetljivo pitanje posebno za male ekonomije koje su visoko zavisne od uvoza (pre svega, energenata i tehnologije) kao i strane štednje. Trenutno različite pozicije monetarne politike u SAD (restriktivna politika kroz tapering) i EU (stimulativna politika kroz quantitative easing), valutni rat, smanjenje tražnje i investicija su pojave koje zahtevaju od Vlade i NBS originalne, efikasne i usklađene odgovore.
Kada je privreda nekonkurentna, a država pod teretom duga, politika štednje je neminovna. Da bi izašla iz strukturne krize, Srbija treba, pre svega, da se okrene sebi. Sopstvene mogućnosti moraju biti u osnovi vizijenove industrijalizacije i, na njoj zasnovane modernizacije društva u periodu 2015-30. Implementacija te vizije zavisi od novog modela rasta i nove platforme za vođenje ekonomske politike. Pošto teži integraciji u EU, vizija razvoja Srbije mora biti usklađena sa strategijskim pravcima i odgovarajućim mehanizmima vođenja budžetske politike i makro menadžmenta u EU.
I ove godine na Forumu je potvrđen paradoks „da dok je Srbija politički sve bliža EU, njena ekonomija je sve dalja od nje“, zbog strukturnih neravnoteža i neadekvatnih makroekonomskih fundamenta sistema…
(Videti takođe: KOPAONIK KONSENZUS 2015.)
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
