Umro Jaša Grobarov

Pisac, lirski poeta, pisac kratkih priča, romansijer, ukleti pesnik, i boem Jakov Grobarov preminuo je 25. jula u Beogradu u 75. godini.

Na književnoj sceni se pojavio knjigom „Odgonetka sna“ 1961. godine, a zatim zbirke pesama i priča „Hodočasnik“ (1968), „U svlačionici“ (1976),“Bliži se 2000″ (1989), romane „Fioka bez broja“ (1973),“Od boga ili đavola“ (1990), „Konj bez jahača“, „Ožiljci za sva vremena“, „Prošlost je prošla“ (autoboemografija), „Kafanski biseri», „Ko je rekao živeli“. Štampane su mu brojne priče u „Politici“ i književnoj periodici. U starom NIN-u je kad je urednik bio Vasa Popović objavljivao priče, a jedna je nosila naslov «Krstio bih jariće!» Objavljena je 1968. i u njegovoj knjizi Hodočasnik.

Ponavljao stih «Andrijana Tioles, ti ćeš jablan biti…», a da oni koji su ih slušali nikad nisu dokučili kome je namenjen.

Rođen u Mostaru kao Miladin Kovačević, a beogradska mitologija kaže da je Jašin književni pseudonim nastao tako što je on jedno vreme kopao grobove na beogradskim grobljima da bi preživeo. Tri godine proveo u Parizu. Bavio se i slikarstvom-učitelj mu je bio boem Slava Bogojević, slikar lirske apstrakcije.

Pokušao jednom da ugasi večiti plamen ispod Trijumfalne kapije. Leon Davičo ga je spasio teže robije. U Beogradu je spavao kao ilegalac u Studentskom gradu, pod beogradskim mostovima, u liftovima. Neke noći provodio je u zatvorima. Tragovi su u njegovim pesmama i boemskom duhu Beograda koji nestaje.

Kad je Vlada Stojšin kad je bio sekretar Udruženja književnika isposlovao da mu se dodeli neka pomoć, Jaša je sledeće večeri došao u Klub književnika da večera. Poveo je dva telohranitelja da stoje pored njegovog stola. Bar dva novinara svedoče da je s njima kad su bili mladi u noćnim školama života menjao košulje. Sutradan bi onome s kim je razmenio košulju na pitanje: „Imaš lepu košulju!?“ hladnokvno odgovorio: «Dao mi je neki pijanac…»

Kafanske bisere je zaboravljao u „Prešernovoj kleti“, gde je Branko Miljković tugovao za Madlenom, u „Grmeču“, „Zlatnom burencetu“, „Kragujevcu“, „Mornaru“, „KOd Zmajka“, u „Brodarskoj kasini“ i drugde gde bi ga noći odvele…

Pred kraj života je tvrdio da su svi doktori koji su pokušavali da ga odviknu od pića – pomrli.

Družio se sa Brankom Miljkovićem, Branom Petrovićem, Liberom Markonijem Savom Jokićem, Acom Sekulićem…

Matija Bećković je uz knjugu Jaše Grobarova „Ožiljci za sva vremena“ napisao: «Kada se planeta zaustavi da i Jakov Grobarov siđe, neće se znati ko je bio i odakle je banuo među nas ovaj čovek, koji nam je ostavio svoje ožiljke kao jedine isprave koje je imao. To su ožiljci za sva vremena i mi ćemo ih lakše tumačiti i bolje razumeti kada im ne bude smetao onaj koji ih je nosio.»

A u jednoj prilici pesnik Ljubivoje Ršumović mu je dodelio orden koji zaslužuje: «Beograd bez Grobarova bio bi prilično pust!»

Otišao je Jaša Grobarov i poneo sa sobom svoje bogatstvo bede, a da oni koji su ostali još ne znaju kakvo je blago odneo.

„Nevidljiv je hodočasnikov cilj…“

KRSTIO BIH JARIĆE

Umesto omaža

Zovem se Grobarov. Predstavljam se radi formalnosti. Inače, možete me pronaći u svakom drvetu koje lista.

A znate gde ne možete da me pronađete? Reći ću vam i to. Ne možete da me pronađete u preduzeću za drebankom, na fakultetu pred šalterom za overavanje semestara, na sednici radničkog saveta, ili na nekom partijskom sastanku. A ja to želim. Možda želim iz dna duše.

Pre neki dan došao sam jednome od vas (možda ste to baš vi bili) u ustanovu da tražim posao. Vi ste me ponudili da sednem, a onda ste me upitali:

— Dakle, vi hoćete da radite, zar ne?

— Da — rekoh — moram da radim, da se angažujem, da se uključim u društvo, pošto ne želim više da me smatrate (vi) nekorisnim čovekom.

— Lepo je to od vas. Samo, ja mislim da vi nećete da radite. Znam ja vas.

— Ali, molim vas — usirotivih se.

— Da, da, nećete! — prekide me jedan od vas. — Volite vi kafanu.

— Hoću da radim! — bio sam uporan.

— Nećete!

— Hoću!

— Nećete!

— Hoću!

Uto zazvoni telefon i jedan od vas mi pruži ruku izvinjavajući se što je zauzet i reče mi da ponovo navratim. Iziđoh na ulicu.

Stajao sam, neodlučan, neko vreme, kad me neko uhvati za ruku. Moja prijateljica Vera, sva besna, ide da baci na glavu nekom poslastičaru kolače jer su pokvareni.

— A posle podne — reče mi Vera kada smo se pozdravljali — idem kod jedne starice da mi gleda u šolju. Odlično gleda.

Zamakla je za ugao a ja sam polako krenuo niz ulicu. Činilo mi se da iza svakog zavijutka čujem glas. Razgovetan glas.

— Grobarove, ti si nas razočarao. Pokoravaš se, je li? Hoćeš da staviš mašnu i šešir. Nismo znali da si kukavica, da ćeš da poklekneš, da se predaš.

Pobegao sam u kafanu, i stao da pijem.

Pred veče je naišao moj poznanik i prišao mom stolu.

— Opet piješ? — upitao me je.

— Opet! — rekoh.

— Ama što se već jednom ne okaneš toga i ne počneš nešto da radiš. Ti si mlad, zdrav. Imaš ti još nade.

— Neću da radim! — vrisnuh.

— Moraš da radiš!

— Neću!

— Hoćeš!

— Neću!

Sutradan sam igrao kolo s brigadirima sa autoputa. Igrao sam ludački. Kroz telo mi je prolazila nekakva struja: prijatna i patriotska. Posle je počela da pada kiša i mi smo se razišli. Ja sam opet pošao u kafanu i tamo plakao, a neki od vas su me tešili. Možda ste to bili vi. Sledećeg dana sam u jednom listu pročitao oglas: „Krstio bih jariće“, a potpis je bio: ,,Jakov Grobarov.“

Jakov Grobarov, Hodočasnik, 1968. str. 67 – 68.