Šokantno svedočenje o zločinu

Radio-televizija Srbije objavila je razgovor sa zaštićenim svedokom, koji je učestvovao u vađenju organa srpskim zarobljenicima na severu Albanije. Svedok je govorio o tome kako je najpre vežbao vađenje i transplantaciju organa na gumenoj lutki. Međutim, radio je i na živim ljudima, po instrukcijama poznatog lekara sa Kosova.

„Dali su mi skalpel. Počela mi je muka, gađenje. Kad kažem muka, mislim od te jedne situacije kao ružan san, noćna mora beskrajna. I sada se sećam toga i sada, i u telu i u mislima mi se ponovo javlja taj osećaj. Rekao mi je na telu šta treba da radim, da napravim jednu liniju, da ga posečem, da napravim operaciju jednom ravnom linijom, rezom, od početka grkljana do kraja rebara“.

Svedok je rekao da je primetio je se ne radi o Albancu. „A kako sam to primetio? Pa tako što kada sam mu se približio, on se otimao, i oni koji su ga držali su ga čvršće držali, Počeo je da zapomaže, pozivajući boga, moleći „Bože, nemojte me zaklati, nemojte me ubiti!“, naveo je svedok.

On je detaljno objašnjavao kako je čoveku skalpelom razrezao grudi dok je čovek kome je liptala krv vrištao i molio da ga ne kolju, a onda izgubio svest.

U postupak se uključio i lekar, ali se ispostavilo da je lekarov rođak zaboravio da ponese „makaze kojima se seku rebra“. „Da bih što pre izašao iz te muke i situacije, pomislio sam šta da radim a imao sam jedan bajonet kalašnjikova, koji je mogao da se pretvori, jer je specifičan, da se pretvori u makaze, i da bih što pre odatle otišao i da bismo završili, ja sam napravio od bajoneta makaze“ objasnio je svedok.

Lekar mu je detaljno objašnjavao kuda da seče rebra, a onda se uključio još jedan lekar koji je doneo kutiju za transport srca.

„Bio sam jako prestravljen. Reći ću vam razlog zašto je došlo do nesporazuma između njih, između lekara, jedan od njih je zaboravio štipaljke za ‘vene’, da ne krvari iz vena (krvnih sudova). Trebalo je da uzmemo najlon, koji je kao od štapa za pecanje, a to mi je dao taj mlađi poznanik glavnog lekara, da bi na svakom mestu podvezali po dva veza i onda, odnosno tri puta po dva veza, i zatim smo prekinuli. Posekli smo te vene i kada sam uhvatio srce ono je i dalje podrhtavalo. Ne znam kako sam to uradio. Stavio sam ga u kutiju koju je ubrzo doneo poznanik lekara, koji je bio mog uzrasta, i doneo je tri neke boce“, ispričao je svedok.

Nakon toga, kako je naveo ovaj svedok na snimku prikazanim na RTS-u, jedan od visokih poznatih starešina mu je rekao „svaka čast, pozlatilo ti se, takvi vojnici nam trebaju na Kosovu“.

Srpski zvaničnici i dalje pažljivo prate istragu koju je pokrenula
Specijalna istraživačka radna grupa EULEX-a kako bi se proverile
tvrdnje iznete u izveštaju iz decembra meseca 2010. godine,
švajcarskog senatora Dika Martija, koji je skoro jednoglasno odobrila
Parlamentarna skupština Saveta Evrope.

Prema izveštaju Saveta Evrope, pod nazivom „Nehumano postupanje prema
ljudima i nezakonita trgovina ljudskim organima na Kosovu,“ na Kosovu
je pre, tokom i neposredno nakon konflikta iz 1999. kidnapovano na
stotine Srba koji su upućeni u tajne logore u Republici Albaniji.
Mnogi od njih su odvođeni na prisilne operacije vađenja telesnih
organa, a potom likvidirani. Ti organi su onda prodavani na
međunarodnom crnom tržištu.

Isto tako kao što je Srbija učinila sve u postupku rasvetljavanja i
procesuiranja svih koji su počinili zločine nad albanskim
stanovništvom na Kosovu, Srbija očekuje da se utvrdi puna istina i
kazne svi odgovorni za ovaj ratni zločin počinjen nad Srbima na
Kosovu.

Porodice srpskih žrtava imaju jednaka prava na zadovoljenje pravde kao
i ostale žrtve zločina na teritoriji bivše Jugoslavije tokom
devedesetih godina prošlog veka.

(Premijer Ivica Dačić na sednici Saveta bezbednosti UN , 22. avgusta)

Izveštaji o trgovini organima prvi put su dospeli u sedište UNMIK-a u Prištini u jesen 1999. godine, ali međunarodna policija, tada, nije pokrenula istragu, navodi izvor sajta RTS-a. Jedan od nekadašnjih šefova UNMIK policije, Kanađanin Stju Kelok Bernar, tvrdio je da je Bernar Kušner, koji je u vreme kada se odvijala operacija trgovine organima bio šef Unmika, redovno izveštavan o organizovanom kriminalu. Pre dve godine, Kušner je tvrdio da se to nikada nije dogodilo.

U javnost je dospeo i izveštaj UNMIK-a iz decembra 2003. godine, u kome se opisuje da su Srbi oteti između juna i oktobra 1999. godine prebacivani na sever Albanije. U avgustu 1999. godine, između 24 i 100 zatočenika je sa severa Albanije prebačeno u privatne kuće i industrijske komplekse u srednjoj Albaniji, uglavnom oko Burela, koji se nalazi 110 kilometara jugozapadno od Kukeša, koji su služili kao sekundarni pritvori. Zatočeni su odvođeni i u pritvore nedaleko od Piškopeje, 50 kilometara istočno od Burela. Prema izveštaju UNMIK-a zatočenici su ponovo prebacivani, sada u manjim grupama, do privatne kuće, južno od Burela, u kojoj su im odstranjivani organi, posle čega su umirali. Njihovi leševi su zakopavani u okolini.

Ovaj izveštaj je zasnovan na razgovorima sa najmanje osam svedoka, Albanaca iz Crne Gore i sa Kosova, koji su bili pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova. Četvorica su direktno učestvovali u transportu najmanje 90 Srba i ostalih do pritvora u severnoj i srednjoj Albaniji. Od njih, trojica su isporučivali zatočenike u kliniku u Burelu, dvojica tvrde da su učestvovali u odnošenju leševa nedaleko od te kuće i jedan tvrdi da je učestvovao u transportu delova tela i organa do aerodroma „Rinas“ kod Tirane. Nijedan nije bio direktan svedok medicinskih zahvata.

Prikupljeni dokazni materijal, odnosno plastična intravenska boca, špricevi, ambalaža od pilula, komad tkanine koji odgovara materijalu za izradu hirurških kombinezona, futrola za pištolj, špric i bočice raznih tableta. Ti dokazi su kasnije, uništeni. Jedan dokument Unmika odnosi se na istragu iz februara 2004. godine, kojoj su prisustvovalo obezbeđenje Haškog tribunala, tužilac iz Burela, lokalni policajci i prevodilac, koja je trajala dva dana, odnosno 4. i 5. februara 2004. godine. Taj izveštaj je predat mesec dana kasnije, odnosno 8. marta 2004.

Bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte je aprila 2008. godine objavila knjigu „Lov: Ja i ratni zločinci“ u kojoj se navodi da je 1999. godine od novinara saznala da je oko 300 Srba i nealbanaca „zarobljeno i odvedeno u Albaniju, gde su im vađeni organi“.

Navodi Karle del Ponte bili su povod za pokretanje istrage Saveta Evrope, koju je vodio Dik Marti. Izvestilac SE je identifikovao najmanje šest pritvorskih jedinica na teritoriji Albanije, koji se prostiru na području od mesta Cahan, u podnožju planine Paštrik, na albanskoj granici, do obale Drača, na kojima su ilegalno držani zatvorenici kojima su, posle brutalnih egzekucija, vađeni organi.

Dik Marti je naveo da međunarodne vlasti na Kosovu – u to vreme reč je o UNMIK-u – nisu smatrale da je neophodno da detaljno ispitaju okolnosti pod kojima su se ti zločini dogodili, ili su to činile nestručno i površno.