Vreme prošlo: Nebojša Čović – Visoka cena borbe za vlast

Ako je tačna ona izreka da je sramota dvaput saplitati se o isti kamen, onda bi ovdašnja vlast trebalo da bridi od crvenila. Ona se već drugu godinu zaredom sapliće o 31. mart neprekidno šutirajući jedan te isti haški kamen. I kad god se to iznova dogodi, iznova zaključi kako kriza u DOS-u i državi nikada nije bila toliko ozbiljna još od onog 5. oktobra 2000. kada je došla na vlast.

U trenutku kada je zbog nove ozbiljne krize i neispunjavanja američkih uslova za dalju finansijsku pomoć u naš politički rečnik počela da ulazi reč „sertifikacija“ i vraća se reč „sankcije“, potpredsedniku srpske vlade Nebojši Čoviću učinilo se da bi privremeni izlaz mogao biti pronađen u formiranju Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom. Obrazlažući ovu ideju pre nekoliko dana pred novinarima, Čović je prilično samouvereno primetio kako dosad nijedan njegov predlog za rešavanje kriza nije propao. Pri tom je izgleda zaboravio da je upravo on pre nekoliko meseci predlagao da se bar privremeno obustave svađe unutar DOS-a i kako od te ideje na kraju nije bilo ništa.

Prošle nedelje Čović se iznenada obreo u Vašingtonu gde je u Savetu bezbednosti izneo svoje viđenje onoga što se zbiva na Kosovu i Metohiji. Sreo se i s američkim državnim sekretarom Kolinom Pauelom. Bilo bi možda preterano tvrditi da je i tom prilikom potpredsednik Vlade Srbije nešto predlagao, ali činjenica je da je posle te posete zvanični Beograd očigledno dobio još nekoliko dana fore da započne „konkretniju“ saradnju s Hagom, odnosno, isporuči neke s liste optuženih za ratne zločine. Američki državni sekretar pristao je izgleda da i posle 31. marta još nekoliko dana drži na svom stolu nepotpisan izveštaj u kome se ocenjuje zaslužuju li vlasti u Beogradu i ubuduće finansijsku pomoć. O tome zašto je Vašington pristao da sačeka još koji dan i ne priteže koliko ranije ispredaju se različite „teorije“. Po jednoj, Čović je navodno tražio probijanje roka, ali i obećao mnogo veći haški paket nego što se to moglo očekivati. Druga „teorija“ kaže da su i sami Amerikanci shvatili da u sadašnjoj političkoj krizi u Srbiji ima i njihovih otisaka prstiju (afera Perišić), zbog čega su rešili da bar malo sačekaju sa „sertifikacijom“ i dodatno ne otežavaju položaj srpskoj vladi.

U razgovoru za „Vreme“ Nebojša Čović pobija ove „teorije“ i potvrđuje (doduše, bez mnogo detalja) da je Kolina Pauela obavestio o teškoćama u saradnji s Haškim tribunalom. „Zamolio sam državnog sekretara da pokušamo naći pravu meru između pritiska i mudrosti. Naravno, uz puno razumevanje problema u vezi s donošenjem njihovog budžetskog zakona koji predstavlja ograničenje i u sebi sadrži taj 31. mart. Čini mi se da smo pronašli prostor za određenu fleksibilnost. Moj je utisak da niko od američkih zvaničnika ne želi ponovo da uvodi bilo kakve sankcije, ali i da očekuju s naše strane da napravimo izvestan iskorak. Neki put je potrebno da nekome pomognete kako bi i on vama pomogao“, kaže na početku razgovora potpredsednik srpske vlade.

VREME: I tako smo dobili još nekoliko dodatnih dana da isporučimo osumnjičene Hagu?

NEBOJŠA ČOVIĆ: Otvorio se određeni prostor. Ali 31. mart je stupio na snagu, i to je sve što mogu da vam kažem o tome.

Ovde još niko nije valjano objasnio zašto se opet upalo u cajtnot oko saradnje s Hagom. Zašto opet vlasti sugerišu da se sve radi u zadnji čas, da smo pod stalnim ultimatumima, da zapravo ne sarađujemo iskreno s Haškim sudom, nego izvozimo optužene, da je Karla del Ponte najozbiljniji „strateški partner“ ove zemlje.

To se ponovo dogodilo pre svega zato što je Haški tribunal iskorišćen za politička nadmudrivanja, za povećanje i smanjenja rejtinga – kako pojedinačnih tako i stranačkih. Činilo mi se da smo posle marta i juna prošle godine naučili neke stvari. Druga je priča to što se i tada mnogo toga moglo uraditi neuporedivo elegantnije. Tačno je da se kasnije nastavilo s odugovlačenjem i nepotrebnom kupovinom vremena, da smo ponovo doveli sebe u situaciju da nam se prigovori kako radimo pod teretom rokova i pod ultimatumom. I to je uvek najgora moguća opcija u politici. Zašto Vlada Republike Srbije ne uradi sve to odmah sada i ne završi sve to jednom zauvek? Pitanje je zašto bismo mi stalno gubili rejting. Zašto bi ova vlada stalno padala, a neko drugi stalno rastao? Jesmo li svi zajedno ušli u sve ovo? Hajde onda da svi zajedno to i uradimo.

Možda ste zaboravili, ali prošle godine kada je Milošević isporučen Hagu upravo iz vlade u kojoj sedite stizale su poruke kako smo sada zaposlili Karlu del Ponte za bar dve naredne godine. Predviđalo se da nam odande najverovatnije niko ništa više neće tražiti. Neki ministri su čak tvrdili da će s Miloševićevim odlaskom ovde automatski nastupiti vreme katarze.

Iskreno, ne sećam se tih izjava. Ako ih je neko davao, bilo je to neozbiljno. Meni je to strano. Intenzivno se trudim da građanima kažemo sve što moramo da im kažemo. I ubuduće ćemo im mnogo toga ružnog morati reći. Ali, moramo imati strategiju za rešavanje ovakvih problema. Ne može to biti ničija volja. Ne možemo da ove nedelje povučemo jedan dobar potez i odmah računamo – aha, sada će toliko da mi skoči rejting. Ili ako povučem neki drugi, biću manje popularan. Mi na to nemamo pravo. Ako nismo bili svesni kada smo ulazili u sve ovo da su ovo teška tranziciona vremena i da u njima često mora da se plati visoka cena za nepopularne poteze, to je onda naša greška. Ma ko da je davao takve izjave, bio je neozbiljan. Dvaput sam predlagao strategiju saradanje s Hagom. Ne kažem da je to bilo najbolje, ali nama je strategija neophodna. Nekako bi moralo da se sagleda šta se sve mora dati i koliko i gde je kraj i oslobađanje ove države i naroda od haške priče. Neće nam valjda i sledećih 20 godina Karla del Ponte biti „strateški partner“. I neće valjda i sledećih 20 godina svi putevi ove zemlje u svet voditi preko Haga.

„Pošto te strategije i jasnih principa saradnje trenutno očigledno nema, ko je taj među vama ko može da kaže – u Hag ide Šainović, ne ide Milutinović, ili ide „vukovarska trojka“, ne ide Ojdanić. Republička vlast kaže da je za sve najodgovorniji savezni predsednik, pa onda savezna vlada. Savezna policija kaže – nalozi za hapšenje nisu kod nas, već kod Dušana Mihajlovića, mi s tim nemamo ništa…

Čak i među nama koji smo apsolutno za saradnju s Hagom imate situaciju da se taj vruć krompir prebacuje iz ruke u ruku. Pravosuđe kaže – dali smo dosijea MUP-u i neka MUP radi šta hoće. I tako u krug. Varaju se svi koji misle da narod sve to ne vidi i ništa ne shvata. Neće nam dati još previše vremena za ovakve zabave. Taj narod je 13 godina pod stresom i svaka naša politička nesloga uvodi ga u još gore stanje i povećava stepen razočaranja. Ko je taj koji pojedinačno odlučuje? Po meni, niko nema pravo da pojedinačno odlučuje na takav način. Može da odluči, ali to je teško breme koje će svako nositi sa sobom. I to je razlog zbog kojeg mislim da je Nacionalni savet za saradnju s Hagom dobro rešenje. Neka savet razmišlja o tome, preporučuje, a vlada neka to usvoji. Nije problem da se digna ruka za to. S Hagom se, ponavljam, mora sarađivati, i to veoma aktivno. Sada smo već duboko u procesu odlučivanja kakav potez da povučemo. Nadam se da imamo još dovoljno vremena da napravimo strateški pristup. Neka ovog puta i privedemo četvoricu-petoricu optuženih i isporučimo ih u Hag. Ta priča i dalje nije završena. Proći će tri meseca, i opet će doći neka nova sertifikacija.

„Jedna od posledica sadašnje krize je i stav premijera Đinđića da više neće sarađivati s predsednikom Koštunicom kad je u pitanju nacionalna bezbednost. Vi ste, na primer, zaduženi za jug Srbije i Kosovo. Šta ako nešto pukne u Bujanovcu ili na Kosovu, a oni ne komuniciraju? Kako će se rešavati u tom slučaju ozbiljni državni problemi? “

To nikako ne sme biti stvar nečijih ličnih osećanja. Oni moraju da poštuju zakon i Ustav ove zemlje. Po zakonu i Ustavu moraju da sarađuju, jer narod ih je za to birao. Ovih dana sam već rekao da u takvom političkom ambijentu više ne mogu da nosim odgovornost za Kosovo i jug Srbije. To je jedan od najpaklenijih i najtežih političkih poslova. Sve ima svoju meru i granicu. Nemam ni jedan jedini razlog da budem nezadovoljan onim što sam uradio, ali mi ne pada na pamet da i dalje glumim lopticu. Saradnja između Đinđića i Koštunice je Ustavom i zakonom propisana i mora da se poštuje. Ne bude li tako, ja znam da radim i neke druge poslove, ne moram da radim sve ovo. Svi mi znamo da računamo politički, tu političku matematiku svi smo položili.

Vaš dosovski kolega Mile Isakov traži izbore i tvrdi da je Srbija trenutno raspolućena, kako on kaže, između sterilnog legalizma i beskrupuloznog pragmatizma. Imate li vi takav utisak?

Ne znam da li bih to baš tako nazvao. Srbija jeste raspolućena zbog nerazumevanja koje datira iz prošlih vremena kada su ta dva čoveka sarađivala. Pragmatičan sam i volim tako da radim. Srbiji to i treba u ovom trenutku, uz, naravno, puno poštovanje svih zakona. Ali, ne možemo da funkcionišemo tako što ćemo se, kad god smo neodlučni, skrivati iza nekog zakona. Naš zadatak je da nađemo mogućnost da budemo veoma odlučni, pragmatični, nekada i brzi, da sve to bude u interesu naše države i naroda i popravljanja naše pozicije i da sve to bude po zakonu. Taj prostor je dovoljno veliki. Sakrivanje iza pragmatizma ili iza legalizma usled neke možda lične ambicije ili netrpeljivosti ne dolazi u obzir. Nama treba samo profesionalizam s obe strane. Znam da će mi mnogi zameriti to što kažem, ali moje su namere veoma iskrene. S takvim namerama sam nedavno predložio i sporazum o prevazilaženju odnosa i problema u samom DOS-u. Neki ga nisu ni pročitali, a odmah su krenuli na njega. Dovoljno smo valjda ozbiljni i zreli da se možemo dogovoriti da ne napadamo jedni druge, na primer, šest meseci, dok ne uradimo neke važne poslove koji su pred nama.

Vaš drugi dosovski kolega Vladan Batić tvrdi da srpska vlada liči na Skadar na Bojani. Vi u toku dana nešto gradite, a onda, kaže Batić, Koštunica u toku noći razgrađuje. Možda zvuči pomalo ironično, ali šta je to general Perišić toliko važno gradio poslednjih meseci?

Ono što znam i što sam video, ako je sve autentično, predstavlja skandal. Bez obzira na to što će se tumačiti i ovako i onako, mi moramo da vodimo računa o svom dostojanstvu i nivou. I moramo da budemo stopostotno lojalni svojoj zemlji. Ovo je moja zemlja, nemam rezervnu, niti rezervni narod. Ako mi je već narod dao glasove da obavim neki posao, hajde onda da ga uradim časno. Taj stepen abrova, tračeva po raznim beogradskim kafanama, svratištima, barovima, čak i o tome šta govorimo između sebe mi u vladi, zaista je skandal. To je jedan neverovatno visok stepen neiskrenosti, a mi smo morali da budemo tim. I to tim koji je zajedno prošao teške trenutke kada nam je glava svima bila u torbi, kada smo jedni drugima stvarno čuvali ili štitili leđa. Nije mi jasno kako se to tako brzo zaboravilo i razgradilo. Vlast je čudo. Čudo su ti sokovi vlasti. Oni razbiju ljude, razbiju braću, sve živo.

Jeste li zbog svega toga, posle gledanja onog KOS-ovog filma rekli da ste zgađeni?

Upravo zbog toga. I da sam iznenađen i zgađen. I da duboko razmišljam o tome ko me gurnu u sve ovo.

Spolja gledano, razlozi za stalne političke napetosti u Srbiji uvek se nađu bilo zbog Haga, bilo zbog nekog posrnulog generala ili skandala. Utisak je, međutim, da je u postmiloševićevskom periodu preživalo previše toga iz bivših vremena – govori se o otuđenim i nekontrolisanim delovima aparata, o vezama tajne policije i kriminala, politike i mafije, kontroli medija, finansijskih tokova, velikih privrednih sistema…

Imali smo plan kako da smenimo Miloševića. Ali napravili smo grešku, takav je trenutak bio, da nismo razmišljali kako ćemo posle. Kada se sve to dogodilo, izgubili smo jedan veoma važan period, to je bio period prelazne vlade. Imali smo tada dovoljno vremena da napravimo strategiju za rešavanje najvažnijih pitanja. Kasnije je sve krenulo po inerciji. Sećate se kriznih štabova i onoga – juuuriš, preuzimaj firme. U prelaznoj vladi najviše sam vremena trošio zaustavljajući te jurišnike. Nismo uradili mnogo na demokratskoj integraciji različitih političkih subjekata, pozicije i opozicije, kako se ne bi događalo da sa svakom promenom vlasti ovde sve započne iz početka. Najlakše je Srbiju svađati, najteže je stvoriti ambijent bez osvete. Glavni razlog toga što malo-malo pa imamo neke napetosti, i to sve ozbiljnije s ožiljcima koji ne zarastaju, jeste borba za poziciju i vlast sa svih strana. To je virus koji je nama ovladao…

Ceo tekst Nebojša Čović:Visoka cena borbe za vlast

Celo VREME | BR 587 | 4. APRIL 2002.