Dokumement: Ratni dnevnik Alistera Kembela

Ko je zapravo vođen «mali rat Medlin Olbrajt» protiv Srbije 1999? Kako se pretilo i lagalou magli rata.

Alister Kembel

Alister Kembel (Alastair John Campbell) rođen 25. maja 1957, je britanski novinar žute štampe (Dejli Miror), politički savetnik, poznat kao Direktor za komunikacije i strategiju laburističkog premijera Tonija Blera između 1997. i 2003, a za laburiste je radio od 1994. Kembel sebe opisuje kao „komunikatora, pisca i stratega“ na svom vebsajtu, dok ga drugi opisuju kao bezobzirnog spin doktora. Pripremao je i doterivao «Septembarski dosije» 2002. «Irački dosije» 2003. koji je trebalo da ubede javnost da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje, što se pokazalo netačnim. Podneo ostavku avgusta 2003. tokom takozvane Hatonove (Lord Hutton) istrage. Saslušan januara 2010. tokom takozvane Iračke istrage (Sir John Chilcot), javne istrage u Britaniji o ratu u Iraku.

O pozadini događaja koji su pratili bombardovanje Srbije 1999. godine savetnik britanskog premijera Tonija Blera Alister Kembel piše u svom dnevniku (Diaries Volume Two: Power and the People 1997-1999), koji objavljuje Hutchinson, čije delove prenosi britanski Gardijan.

Petak, 2. april – Još uvek sam bio jako umoran i od iscrpljenosti sam počeo da osećam trnce u nogama. Gubili smo propagandni rat protiv Srba. Toni Bler je zvao ranije i želeo je da se stvari jako ubrzaju.

Razgovarao je sa Klintonom o malodušnosti vojne strategije. On je razgovarao sa Margaret Tačer prošle noći i ona je bila zgrožena činjenicom da su vojni komandanti i ambasadori država članica NATO (među sobom) raspravljali o metama. Želeo je da uputi poruku da pojačavamo napade. Rekao sam mu da smo to već uradili.

Utorak, 6. april – Porodični odmor u Francuskoj – Desničarski nastrojeni komentatori su vrištali na sav glas i složili smo se da probamo da ubedimo Tačerku i Čarlsa Pauela (njenog bivšeg savetnika za spoljnu politiku) da kažu da im nije pravo što levičari vode rate, ali da bi trebali da podrže ono što radimo. NATO bi mogao da posrne, ali smo bili odlučni da stavimo komunikacije pod kontrolu i obezbedimo da prestonice budu koncentrisanije oko stvari koje govore i rade.

Sreda 7. april – Imalo smo nešto uspeha sa strategijom za desnicu, Čarls Pauel i Dejvid Hart (bivši Tačerkin savetnik) su pristali, ali su nas desničarski opredeljene novine i komentatori toliko mrzeli da su bili odluči da daju sve od sebe da bilo šta propadne. Da je ovo bio rat koji vode Torijevci, podržavali bi ga na svakom koraku.

Četvrtak, 8. april – Nisam nikako uspevao da se isključim i počeo sam da smišljam promene za koje sam smatrao da su nam potrebne u vezi sa komunikacijama. Mnogo se stvari sada vrtelo oko komunikacija. Ali Milošević je imao potpuno kontrolu nad svojim medijima i naši mediji su bili osetljivi na ono što su oni objavljivali. Mogli bi da izgubimo bitku za javno mnenje i ukoliko spustimo gard u nekim od država NATO imaćemo problem da ovo nastavimo.

Petak, 16. april – Probudio sam se u 5,30 časova i ušao u voz za Brisel u 6,53. (Direktor komunikacija i tadašnji portparol NATO Džejmi) Šej je bio fasciniran načinom na koji smo, kao Novi laburisti, promenili pristup medijima i bio je uveren da i oni mogu iz toga svašta naučiti. Osećao sam da nemam previše vremena. Trebalo nam je više ljudi i bolja organizacija. Trebao nam je strateški pristup komunikacijama, snažnija centralizacija, tako da se sve prestonice osećaju delom onoga što smo govorili i radili, ali i da imaju pravo da znaju o čemu se radi, čak i ukoliko nemaju preteranog uticaja.

Rekao sam (generalnom sekretaru NATO Havijeru) Solani da ukoliko ponovo želi da istupi, treba samo da kaže. Odgovorio je da mu se svideo način na koji smo pripitomili medije. Rekao samo mu da nismo, ali da smo ih naveli da pomisle da jesmo.

(Glavnokomandujući snaga NATO, američki general Vesli) Klark mi je dozvolio da govorim baš dugo. Rekao je: „Dakle, sviđa mi se dosta od onoga što ste rekli i, da ne okolišam, moramo nešto da preduzmemo jer smo na ivici propasti“. Bilo je prilično uznemirujuće čuti ga kako to otvoreno izgovara, kao što je uznemirujuće bilo kada me uhvatio pod ruku i na odlasku mi rekao: „Srećno, Alistere, svi mi računamo na vas“-

Odgovorio sam: „Zar to nisam trebao ja da kažem“.

Bilo mi je malo zastrašujuće što sam, na vrhuncu vojne kampanje, sedeo sa generalima i govorio im kako da je vode, bar kada je reč o medijima i žalio se da im u medijskoj kampanji nedostaje disciplina koja se od vojske očekuje. Objasnio sam mu da nisam zaluđenik slobodom medija i zaista sam osećao da ponekada previše odajemo. Rekao sam mu da ne bih prikazao napad na voz. To nam nije išlo u korist. Ukoliko vodite rat, morate ratovati na svim nivoima.

Kako je vojna kampanja odmicala. Bler je bio sve odlučniji da bi NATO trebao da se pripremi za raspoređivanje kopnenih snaga – što je izazvalo bes u nekim krugovima u Vašingtonu. Bler je posetu Vašingtonu u čast 50. godišnjice NATO iskoristio da se založi za kopnene snage.

Sreda, 21. april, Bela kuća – TB je rekao da bi morali da kod Miloševića izazovemo veću neizvesnost oko upotrebe kopnenih snaga. Bil (Klinton) je rekao da nije za to, kao i Sendi (Berger, savetnik za nacionalnu bezbednost). On je rekao da bi bilo neodgovorno da ne počnemo da pravimo neke planove, ali na način koji ne bi doveo do podela među saveznicima.

Četvrtak, 22. april – (TB je rekao) da će, ukoliko Bil nije siguran, otići da ga ubedi, jer se ovako nešto ne može izvesti bez SAD. Kolikom riziku izlažemo naše odnose? Džonatan (Pauel) ga je podsetio naa vreme kada je Tačerka rekla Bušu da nije vreme za kolebanje (Diskutovali su o iračkoj invaziji na Kuvajt avgusta 1990. godine).

Razlika je, ukazao je TB, u tome što je „ona bila premijer dugo, a ja sam ovde tek dve godine“. Ali rekao je da želi da se ponovo sastane sa BK (Bil Klinton) i naglasi da nećemo moći da se tek tako izvučemo. Snažno je osećaao da u istoriji postoji slobodno mesto za BK što bi oduvalo svo smeće o njegovom privatnom životu. Neprestano je ponavljao da je to moralno pitanje. Bio je sav usplahiren i iako je na sebi imao samo gaće i čarape, bilo je teško neshvatiti ga ozbiljno, iako sam ga sve vreme uhrabrivao da se obuče.

Bler je odleteo za Čikago radi jednog od najvažnijih spoljnopolitičkih govora za njegove vladavine, tokom koje je uspostavio princip liberalnog intervencionizma. U tom govoru su predstavljeni principi prema kojima jedna suverena država može napasti drugu.

Toni Bler je delovao sve zabrinutiji jer smo zamoljeni da pomognemo operaciju koja bi se mogla okončati mrljavim dogovorom. Ukoliko bi se tako nešto dogodilo, nikada više ne bi mogli da pošaljemo naše snage u neku operaciju te vrste.

Nedelja, 25. april, (nemački kancelar Gerhard) Šreder me pitao kako teče naša kampanja dezinformisanja. Rekao sam mu da bi tekla mnogo bolje da se uključi i nekoliko Nemaca. TB je odveo Bila u odvojenu prostoriju, gde su bili samo njih dvojica, gde ga je opet pritiskao oko kopnemih snaga, rekavši da nam je potrebno pravo rešenje i da se to može dogoditi samo ukoliko Sjedinjene Države jasno kažu da će biti spremne kada za tako nešto dođe vreme. Kasnije je rekao da je Bil bio jako kolebljiv.

Takođe, rekao mi je da bi ja trebao da preuzmem rukovođenje celom medijskom operacijom.

Utorak, 27 april – Putovanje automobilom i ručak u zamku nadomak Brisela koji je koristio Ves Klark. On mi je rekao da postoji bomba koju žele da upotrebe i koja može da uništi prostor veličine četiri fudbalska igrališta, a da se tek tada aktiviraju granate pa se šteta dodatno proširi. Rekao je da Srbi ne znaju da je imamo. Pitanje je jedino da li da ih upozorimo ili je jednostavno upotrebimo?

Teško pitanje. Rekao sam, ukoliko je ipak upotrebite javite nam ranije da bi mogli da smislimo odgovarajuće objašnjenje.

Četvrtak, 29. april, Dauning strit – Ukazao sam (Toniju Bleru) da većina ostalih deli mišljenje BC-a o kopnenim snagama – Šreder, Širak, Jeljcin. Ali, vojska tvrdi sa bez toga ne može da pobedi, rekao je on.

Pročitajte još i feljton „Nazovi NATO radi umorstva“ koji je „Vreme“ objavljivalo 2000. godine:

Prvi nastavak, drugi nastavak i tekst o knjizi Frane Cetinića.