Intervju: Goran Ješić
Depeša 09STATE78274, od 28. jula 2009, poslata ambasadama SAD u Hagu, Beogradu, kao i misijama u UN i NATO, pod oznakom „poverljivo“ govori o razgovoru američke državne sekretarke Hilari Klinton i holanskog ministra Ferhagena od 14. jula 2009. o načinima za objektivnu procenu saradnje Beograda sa Haškim tribunalom. Ferhagen je tada rekao da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU i Srbije ne može biti odblokiran bez pune saradnje Beograda sa Haškim tribunalom, što podrazumava izručenje optuženog Ratka Mladića.
Holandski šef diplomatije je izrazio sumnju da bi srpski zvaničnici mogli da daju obećanja i da ih ne ispune:
„Srpske lidere interesuje samo SPP; oni kažu jednu stvar lično, drugo međunarodnim medijima, i treće svojoj javnosti“.
Pomoćnik državne sekretarke Filip Gordon je rekao tom prilikom da će tim američkog Federalnog istražnog biroa razmotriti kako bolje ispitati jaz između obećanja i delovanja Beograda.
Prema podacima iz dokumenta s oznakom 06BELGRADE1681 od oktobra 2006. godine koji je objavio Vikiliks, a koji potiče iz Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, sa potpisom Majkla Polta, u vreme premijera Vojislava Koštunice Srbija gotovo ništa nije uradila po pitanju hapšenja Ratka Mladića.
Na pitanje o pogledu predsednika na odnose Srbije sa NATO-om, Ratković (savetnik predsednika Tadića za spoljnu politiku) je rekao američkoj ambasadorki u Beogradu, a ona o tome izvestila depešom ID 10BELGRADE25 od 5. februara 2010, da predsednik Tadić, kao bivši ministar odbrane, dobro poznaje to pitanje. Tadić prema tom tumačenju smatra da Srbija ne može da ostane izvan NATO-a zauvek, ali to ne govori često zbog političke osetljivosti ovog pitanja. Ratković je objasnio da su nakon pada Berlinskog zida, građani Jugoslavije pretpostavljali da će među prvima ući i u Evropsku uniju i NATO. Sve do ratova Miloševića i NATO intervencije 1999. anti-NATO raspoloženje nije bilo rašireno u Srbiji. Ratković trenutnu podršku javnosti u Srbiji za učešće u Partnerstvu za mir i članstvo u NATO karakteriše kao „iznenađujuće visoku“, obzirom na istoriju.
Američka vlada, kako se navodi u dokumentu u julu 2006. dala je preporuke na osnovu kojih bi se moglo napredovati u potrazi za Ratkom Mladićem. Međutim, od tih 11 preporuka nijedna nije ispoštovana, uglavnom zbog, kako se navodi, otpora tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice. Samo je delimično započet rad na dve preporuke.
Koštunica je komentarišući preporuke rekao da Srbiji „nisu potrebna dva akciona plana“, navodi se u dokumentu. Dodaje se i da je Rasim Ljajić, koordinator za sprovođenje Akcionog plana za hapšenje Mladića, rekao iskreno da Amerikanci ne treba da očekuju da će se u Srbiji nastaviti bilo kakve javne aktivnosti po tom pitanju, ponajviše zbog ustavnog referenduma i izbora koji će dominirati političkim kalendarom u narednih nekoliko meseci. Ipak, Ljajić je dodao da će se aktivnosti na tom polju, koje nisu javne, nastaviti.
U nastavku dokumenta analizira se pomenutih 11 predloga američke vlade, jedan po jedan, i objašnjava šta je po pitanju svakog od njih zaista urađeno.
U depeši 08BELGRADE1097 od 22. oktobra 2008. (posle hapšenja Radovana Karadžića) kaže se da se saradnja Srbije posle majskih izbora te godine poboljšala pošto je Demokratska stranka zamenila nekooperativne kadrove DSS iz policije i službi bezbednosti i pošto je poboljšana prekogranična razmena informacija sa NATO u Bosni što je uvećalo vladine mogućnosti. Prenose se medijske spekulacije o tome da li je bivši Šef BIA Bulatović imao informacije o kretanju Karadžića i da li je pokušao da ih razmeni za diplomatsko mesto u Siriji.
«Šta god da je istina o tome kada je vlada postala svesna gde je Karadžić“, piše u depeši, „nekoliko posmatrača smatra da je odsustvo DSS iz sadašnje koalicije ključ za obnovljeni entuzijazam za hvatanje begunaca. Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić nam je rekla da sa Koštunicinim odlaskom, DS sada ima političke volje da završi saradnju sa Haškim tribunalom. Šef kancelarije MKSJ u Beogradu Dejan Mihov nam je rekao da je atmosfera u BIA potpuno drugačija od kada je dužnost preuzeo Saša Vukadinović, a saradnja sa Haškim tribunalom Beograda je značajno poboljšana. Mihov nam je rekao da je Bulatović bio dvosmislen i ‘mogao je da vam proda bilo šta’. Bulatović je dosledno izbegavao da odgovara na pitanja Mihova o tome da li je BIA prikupljala bilo DNK ili otiske prstiju u svojim istragama o tome gde je Karadžić. Naši kontakti sa BIA su se takođe popravili od kada je Vukadinović preuzeo dužnost, on je pozdravio posetu specijalnog pomoćnika kancelarije i rekao je da želi da Mladić bude uhvaćen na tlu Srbije i da pokaže da se Srbija pridržava sopstvenih zakona. Predsednik Specijalnog suda za ratne zločine Siniša Važić sudija nam je rekao da je prethodni ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić (DSS) politizovao saradnju sa Haškim tribunalom i da nije radio transparentno i da je ometao prethodne slučajeve.», navodi se u ovoj depeši.
Prvi predlog Amerikanaca je da Koštunica javno pozove na hapšenje Mladića i izda naredbu vladinim zvaničnicima da daju sve od sebe kako bi ostvarili taj cilj. Takođe, Koštunica je, prema ideji Amerikanaca, trebalo da naglasi da će oni koji opstruišu ostvarenje cilja biti momentalno sklonjeni s položaja. Koštunica bi trebalo da zatraži i pomoć javnosti i da se postara da se promoviše „hotlajn“ broj na koji bi mogle da se dostave informacije o Mladiću.
Zašto nas ne vole? Jedan odgovor na to inače omiljeno uobičajeno pitanje i jedan pokušaj da se odgovori nalazi se i u poverljivoj depeši ID 09BELGRADE765 «Srbija nakon posete potpredsednika Bajdena» koje američka ambasadorka Meri Vorlik iz Beograda šalje 29. jula 2009.
Kaže da izbor Obame za predsednika generiše dobru volju u Srbiji, te da ljudi u Srbiji veruju da će nova administracija imati uravnoteženiji pristup na Balkanu nego u prošlosti. Potpredsednik Bajden posetom učvršćuje taj utisak u delu i srpske vlade i javnosti, tako što pokazuje da se jedan od najglasnijih kritičara Miloševićevog režima sada sreće s vođstvom Srbije kao potencijalnim partnerima i faktorom regionalne stabilnosti. Ona međutim podseća da u Beogradu ima mnogo posla na iskorenjivanju stereotipa o američkoj vladi kao imperijalističkoj, antisrpskoj, i pro-albanskoj. Citira zatim istraživanje javnog mnjenja agencije Medium Gallup koje je pokazalo da Srbija sa Pakistanom deli prvo mesto na listi zemalja čiji državljani imaju negativan stav prema SAD (61%). Žali se da tom zastarelom javnom stavu doprinose česte izjave iz Vlade Srbije koje karakterišu SAD kao međunarodnog siledžiju, u kombinaciji sa izraženom averzijom da se zvaničnim izjavama promoviše partnerstvo sa SAD i njena pomoć, a pominje i sklonost za preteranim isticanjem ruskog doprinosa i važnosti Pokreta nesvrstanih.
Kaže da će srpske sagovornike pritiskati da daju uravnoteženije i zrelije javne izjave o Sjedinjenim Državama, dok se intenzivno nastavlja napor da se preko javne diplomatije istakne «naš rad ovde».
Ambasador Polt zaključuje da je Koštunica samo dva puta rekao čitajući pripremljene izjave da bi Mladić trebalo da bude priveden i predat Haškom tribunalu. Primećuje i da Koštunica nijednom nije upotrebio reč „uhapšen“, iako je uveravao ambasadora da će to učiniti. Ništa od preostalih stvari iz prvog predloga Koštunica nije učinio. U idealnoj situaciji, navodi se u depeši, Amerikanci bi „voleli da vide“ Koštunicu kako se na nacionalnoj televiziji obraća građanima u stilu obraćanja iz Ovalnog ofisa i govori sve to što je propustio da kaže.
Drugi predlog Amerikanaca je da Koštunica i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić izdaju uputstva svim bezbednosnim jedinicama kako bi iskoristili sve raspoložive resurse. Navodi se da ni to nije urađeno niti je planirano.
Treći predlog je da se srpske bezbednosne snage vode prema američkim smernicama u hapšenju. Čak su i američki šerifi 2005. detaljno upoznali Jočića sa predlozima o strukturi i hijerarhiji snaga kako bi bile što efikasnije. Ipak, ništa od toga nije učinjeno niti se planira.
Inače, Ambasada SAD i Haški tribunal, kako se navodi, procenjuju da su propusti u saradnji bezbednosnih službi kao što su BIA, VBA i MUP, kao i izostanak rezultata posledica labave i neefikasne operativne strukture koju je postavila srpska vlada.
Dalje, u četvrtom predlogu navodi se da bi Koštunica trebalo da privatno zatraži od Srpske pravoslavne crkve da javno podrži hapšenje Mladića. Ni to nije učinjeno i nije u planu.
Peti predlog je da na čelu sa Koštunicom i predsednikom Borisom Tadićem, VBA održi brifing sa američkim i pojedinim evropskim ambasadorima, i tada bi podelili poverljive informacije koje su nedavno predstavljene Vrhovnom savetu odbrane. Tu bi se govorilo i o listi osoba za koje se zna ili sumnja da podržavaju Mladića, o mestima na kojima je boravio i naporima Srbije da ga uhapsi. Ni to nije učinjeno niti je u planu.
Dalje se predlaže da tadašnji ministar pravde Zoran Stojković objavi početak zvanične istrage o Mladićevim pomagačima. Ocenjuje se da ne samo što to nije učinjeno, već da su, štaviše, Stojkovićeve aktivnosti u vezi sa Hagom bile od jula 2006. mahom kontraproduktivne.
U sedmom predlogu se navodi da bi osobe za koje se sumnja da podržavaju Mladića ili imaju informacije o mreži pomoći trebalo da budu odmah ispitane a među njima se pominju general Aco Tomić, načelnik Generalštaba Branko Krga i Mladićev sin Darko. To nije učinjeno, a Ljajić je Ambasadi SAD rekao da je bilo planirano, ali da se nije dogodilo. Tomić je, kako se veruje, blizak Koštunici, a bio je i u periodu kada je bio uključen u pružanje zaštite Mladiću u Srbiji.
Osmi predlog Amerikanaca kaže da Koštunica treba da predloži parlamentu novi zakon kojim se uvode dodatne kazne svakom za koga se dokaže da na bilo koji način pomaže haške begunce. Ne samo da nije učinjeno već se Vlada Srbije izjasnila protiv tog zakona, kad ga je Karla del Ponte predložila. Navodi se da je tek posle intervencija na najvišem nivou, uključujući vladu SAD i Haški sud, Koštunica ponudio da predloži takav zakon. To je del Ponte odbila kao nedovoljno, jer srpski parlament neće u skoroj budućnosti održati sednicu.
U devetom predlogu se kaže da srpska vlada treba da pripremi i javnosti predstavi izveštaj o Mladiću, koji bi sadržao i podatke o ratnim zločinima za koje je optužen. To nije učinjeno, i čak, Koštunicina partija pred obeležavanje 10 godia od masakra u Srebrenici blokirala je rezoluciju kojom bi masakr bio osuđen.
Koštunica je po američkom planu trebalo da formira i međuagencijski akcioni tim na čijem čelu bi se nalazio specijalni tužilac za ratne zločine, odgovoran za lociranje i hapšenje Mladića. Taj predlog je samo delimično ispunjen jer akcioni tim koji je formiran nema strukturu kakvu su predložili američki šerifi.
U poslednjem, jedanaestom predlogu piše da Srbija treba da pomogne formiranju akcionog tima i da aktivno učestvuje u njemu, kako bi se koordinisale aktivnosti različitih bezbednosnih i obaveštajnih agencija širom regiona i uhapsili oni kojima treba suditi za ratne zločine. O tome je održan jedan sastanak, kaže se u depeši Majkla Polta, a prema Ljajićevim rečima, postoje neki dokazi da bosanske bezbednosne agencije i BIA sarađuju u nekim operacijama praćenja.
I pored svega, zaključuje se u depeši, iako je jako malo urađeno po ovom pitanju, Koštunica je u intervjuu za lokalni medij rekao da „Srbija radi apsolutno sve da ispuni saradnju sa Haškim tribunalom“. Polt dodaje da se na osnovu svega viđenog ne može složiti s tom izjavom.
U depeši sa oznakom 10PRISTINA48 pod nazivom „Kosovo: Strategija za severno Kosovo, važan korak u pravom smeru“, američki ambasador u Prištini Kris Del u januaru ove godine šalje objašnjenje Filu Gordonu, pomoćniku državnog sekretara SAD za evropske i euroazijske poslove o aktuelnoj sitiaciji na Kosovu.
Pred Gordonov razgovor sa Robertom Kuperom, evropskim diplomatom, ambasador objašnjava takozvanu „Severnu strategiju“ za Kosovo. On kaže da je cilj da se sever Kosova što više uključi u saradnju sa Prištinom, kao što se dogodilo u novembru 2009. kada je veliki broj Srba učestvovalo na lokalnim kosovskim izborima.
„Tokom deset godina Kosovarima smo govorili da nam veruju – ‘dozvolite nam da mi dovedemo situaciju u red i mi ćemo vas štititi’ – a sada vlast nezavisnog Kosova sve češće pita kada ćemo raditi na tom obećanju“, objašnjava ambasador Del navodeći da treba da se iskoristi jedinstvena prilaka i reaguje odmah, dok je KFOR još prisutan na Kosovu.
Del preporučuje Gordonu da objasni Kuperu da Severnjačka strategija nije radikalna i da je EU tome već ionako posvećena; da se time iskorišćava spremnost premijera Hašima Tačija da pomogne Srbe sa severa koji bi učestvovali u kosovskim institucijama; i, na kraju, da postoje srpski partneri koje su Srbi i izabrali i koji su spremni da pomognu severu.
Američka poruka Kuperu je da su spremni da se koordinišu i konsultuju s Briselom na svakom koraku, te da čitav proces može da uspe samo ako Brisel jasno stavi do znanja Beogradu da im evropska budućnost zavisi od saradnje s Kosovom. „Na nedavnom sastanku s Borisom Tadićem, i Angela Merkel i Nikolas Sarkozi naglasili su da je srpski put ka Briselu vezan za konstruktivne odnose sa Prištinom. To je savršena poruka. Brisel mora redovno da je ponavlja“, piše Del.
Ukoliko se ne bude reagovalo, predviđa ambasador, to bi značilo gubljenje severnog Kosova i otvorilo bi pandorinu kutiju etničkih konflikata koji su definisali devedesete godine. Na sreću, evropski partneri to, zaključuje Del, i sami uviđaju.
Sjedinjene Američke Države očekuju da će Srbija, bez obzira na mišljenje Međunarodnog suda pravde o proglašenju nezavisnosti Kosova (koje će, kako se navodi, najverovatnije biti dvosmisleno), nastaviti da se suprotstavlja nezavisnosti Kosova, navodi se u Vikiliks depeši sa oznakom 10BELGRADE3 napisanoj 12. januara ove godine, i poslatoj u Vašington iz Ambasade SAD u Beogradu. Zbog toga se SAD zalaže za koordiniranu akciju sa EU kako bi se mudrim korišćenjem tehnike „štapa i sargarepe“ Beograd privoleo na kooperativnost, piše u depeši.
Zapravo, SAD u to vreme želele su da ubede vlasti u Beogradu da treba da se odmaknu od Kosova i da svu svoju energiju usmere na približavanje EU.
Amerika se istovremeno zalagala za koordiniranu akciju sa EU i vezivanje evropskog puta Srbije za rešavanje praktičnih pitanja sa Kosovom. U depeši se navodi da je Vlada Srbije jedinstvena u neprihvatanju nezavisnosti Kosova, ali da postoji unutrašnja podela oko toga kako će se nastaviti borba za Kosovo posle objavljivanja ocene Međunarodnog suda pravde.
Boris Tadić i njegov kabinet žele da slede savet EU i Amerike i da tiho prihvate svaki ishod, vodeći Srbiju ka EU, ali nemaju koordinirani plan kako da to učine, piše u depeši. Nasuprot njima šef diplomatije Vuk Jeremić vođen ličnim interesom za samopromocijom i pogrešnom percepcijom domaće političke scene planira novu diplomatsku ofanzivu za Kosovo, bez obzira na ocenu Međunarodnog suda pravde, navodi se u depeši i dodaje da SAD očekuju da će u odsustvu alternativnog pristupa od strane Tadića, pobediti Jeremićev više konfrontirajući plan.
Amerikanci procenjuju da ako Beograd bude išao putem za koji se zalaže Tadić, Srbija će uspeti da napreduje u procesu evrointegracije bez priznavanja Kosova, ali ako prevagne Jeremićev stav, Srbija će verovatno nastaviti da sledi pogrešnu ideju što će usporiti i otežati njen put ka EU, piše u depeši.
Tadićev savetnik za nacionalnu bezbednost Miki Rakić rekao je otpravnici poslova ambasade SAD u Beogradu Dženifer Braš decembra 2009. da vlada još nema plan za politiku prema Kosovu posle objavljivanja ocene Međunarodnog suda pravde i da tek počinju da se razmatraju alternative.
Krajem decembra 2009, ministar odbrane Dragan Šutanovac i neformalni savetnik predsednika Srđan Šaper delovali su zbunjeno kada ih je Braš pitala za strategiju predsednika posle ocene Međunarodnog suda pravde, i ni jedan ni drugi nisu želeli da spekulišu o Tadićevom mišljenju o tome.
Prema evropskim izvorima, piše u depeši, Tadić i njegov spoljnopolitički savetnik Jovan Ratković rekli su da se analiziraju četiri moguća scenarija za posle ocene Međunarodnog suda pravde, ali da još nisu doneli čvrstu odluku, a Tadić je navodno kao moguće scenarije pomenuo model Kina-Tajvan i scenario dve Nemačke uz isticanje da bi bilo koje od tih rešenja moralo da se prilagodi situcaiji na Kosovu.
Tadić je navodno rekao i da će Srbija posle ocene MSP biti više nego spremna da razgovara sa Prištinom, čak i direktno, ukoliko se ti pregovori ne budu tumačili kao direktno ili indirektno priznanje Kosova.
U depeši se takođe opisuje kako nijedan od srpskih zvaničnika koji pominju nove pregovore o Kosovu nije izneo nikakve detalje.
Navodi se i da ni jedna država EU ne očekuje da Srbija prizna Kosovo, ali će njen put ka EU biti otežan sve dok ne bude jasno i prihvaćeno gde je granica Srbije i Kosova. Za uspeh zajedničke strategije EU mora biti spremna na taktiku „šargarepe i štapa“ prema Srbiji, navodi se u depeši iz Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
