Intervju: Goran Ješić
Da li će planovi NATO za zaštitu baltičkih država i Poljske i uticati na sudbinu "resetovanja" odnosa zapada s Rusijom
7-8. decembar 2010.
Prema dokumentu koji je Vikiliks objavio u utorak, 7. decembra, Ministarstvo spoljnih poslova Fransuske tražilo je da Sjedinjene Američke Države i EU zajednički stave do znanja Srbiji da je nemoguće da dobije i Kosovo i da uđe u EU. Radi se o prilično „svežem“ dokumentu koji je potpisao pomoćnik sekretara za kontinentalnu Evropu Rolan Galarag 22. februara 2010.
Galarag je zahtevao da se Srbija obeshrabri da predloži novu rezoluciju UN o Kosovu. U dokumentu se navodi da ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić „izgleda veruje da Srbija može da postigne pobedu po pitanju Kosova i istovremeno uđe u EU“. Komentarišući demarš koji je Francuska uputila Srbiji početkom februara zbog srpskih planova vezanih za eventualnu novu rezoluciju UN o Kosovu, Galarag je rekao da su Srbi veoma besni zbog demarša na Francuze i da su im Francuzi „poslali veoma uverljivu poruku“.
Ovaj diplomata još dodaje da su Srbi shvatili da bi, „ako žele da postanu članica EU, morati na kraju da priznaju Kosovo“, i to u depeši više puta ponavlja. On kaže da će Srbija pre nego što uđe u EU morati da reši pitanja sa Kosovom koja se tiču pravosuđa, policije, carina, poljoprivrede, kao i sve razlike po pitanju imena i teritorija.
Vašington i zapadni saveznici su prvi put posle hladnog rata skicirali tajne vojne planove za odbranu delova istočne Evrope od ruskih pretnji, govore poverljive diplomatske depeše procurele preko Vikiliksa.
Devet NATO divizija, američka, britanska, nemačka i poljska identifikovane su za borbene operacije u slučaju vojne agresije protiv Poljske i tri baltičke države. Severne poljske i nemačke luke su određene da prihvate mornaričke jedinice i britanske i američke brodove. Prve NATO vežbe po tim planovima trebalo bi da se održe na Baltiku sledeće godine.
Prethodnih godina trajalo je transatlantsko sporenje oko nove politike, da bi na kraju NATO lideri tiho odobrili takav plan na samitu u Lisabonu prošlog meseca, uprkos politici američkog predsednika Baraka Obame o „resetovanju“ odnosa s Rusijom, koja je promovisana baš na tom NATO samitu kome je prisustvovao i ruski predsednik, Dmitrij Medvedev.
Kada je početkom godine takva odluka doneta američki Stejt department je tražio da se ne objavljuju nikakve informacije. Posle januara ta odluka je doterivana.
Odluke da se naprave vojni planovi NATO za Estoniju, Litvaniju i Letoniju su inače donete tajno početkom ove godine na insistiranje SAD i Nemačke u štabu NATO u Belgiji. Sudeći po tajnoj depeši misije SAD u NATO u Briselu, plan je predložio američki admiral Džejms Stavridis, komandant NATO u Evropi. Vojni komitet NATO se s tim složio 22. januara po «tihoj proceduri, koja podrazumeva da postoji konsenzus sve dok se neko ne izjasni protiv. Planovi Stavridisovog prethodnika generala Jona Kredoka, su naišli na protivljenje Nemaca, koji su se bojali da ne uznemire Ruse. O promeni politike doneli su viši NATO oficiri a ne najviše telo NATO, Severnoatlantski savet, kako bi se izbeglo obnavljanje podela iz prethodnih godina.
Gardijan piše da se veruje da se ti planovi čuvaju u sefovima u štabu NATO u Monsu, u Belgiji. Američki stejt department se boji da promena politike NATO može da izazove nepotrebne tenzije između Zapada i Rusije, pa traži da odluka ostane u tajnosti. Odluka, prema tajnoj depeši koju je potpisala Hilari Klinton, američka državna sekretarka, označava početak obnove NATO-ovog planiranja odbrane u Evropi.
Tim planom se baltičke države grupišu zajedno s Poljskom u novu regionalnu odbrambenu šemu pod kodnim imenom Orao čuvar (Eagle Guardian).
U paralelnim pregovorima s Varšavom SAD su ponudile da pojačaju poljsku bezbednost u odnosu na Rusiju razvijanjem specijalnih mornaričkih snaga u baltičkim lukama Gdanjsk i Gdinja, i postavljanjem eskadrila lovaca F-16 u Poljskoj i prebacivanjem transportnih aviona herkules (C-130 Hercules) u Poljsku iz američkih baza u Nemačkoj.
Početkom godine SAD je počela da premešta rakete patriot u Poljsku, što je Varšava javno pozdravljala kao jačanje poljskih odbrambenih snaga i znak američke posvećenosti odbrani Poljske. Međutim, piše Gardijan, tajne depeše govore da je vrednost sistema patriot samo simbolična. Baterija patriota smeštena u bazi u Moragu u severnoistočnoj Poljskoj blizu Kalinjingrada, može služiti samo za obuku, nije u operativnom stanju i nije snabdevena raketama, pa se zamenik poljskog ministra odbrane privatno žalio da bi Amerikanci mogli da ih snabdeju i «saksijama s cvećem».
Od pridruženja NATO 2004, tre baltičke države su se žalile da su tretirane kao drugorazredne članice, zato što nisu uključene u planinanje po članu 5 NATO ugovora nazivanog „jedan za sve, svi za jednoga“. Po tom članu alijansa će pomoći svakoj članici koja je napadnuta. Gardijan u tom kontekst pominje rusku vojnu akciju u Gruziji 2008, sajber napad na Estoniju za koji se veruje da potiče iz Rusije 2007, i igra živaca 2009. kada su Rusi održali vežbe u kojima su simulirali invaziju na baltičke države i nuklearni napad na Poljsku.
Gardijan citira neimenovani izvor koji kaže da su baltičke zemlje u diskretnoj diplomatskoj akciji dobile uveravanja da će biti zaštićene ako se slože s „resetovanjem“ odnosa s Rusijom, a to je navodno olakšalo poziciju Nemačke. Da je opozicija tim planovima uklonjena u poslednjih 18 meseci Gardijanu je izjavio Tomas Valasek, vojni analitičar u Centru za evropske reforme, koji je radio s Medelin Olbrajt, bivšom američkom državnom sekretarkom na skiciranju novog strateškog koncepta NATO.
Jedan tajni izveštaj američke ambasade u Rigi kaže da je tamošnji ministar spoljnih poslova izrazio duboku sreću, a Poljaci mada podržavaju NATO plan za Baltik izražavaju zabrinutost da će to razblažiti posvećenost alijanse za njenu odbranu.
Tadašnji zamenik poljskog ministra odbrane Stanislav Komorovski (poginuo u avionsoj nesreći zajedno s poljskim predsednikom Lehom Kačinjskim kod Smolenska, aprila ove godine), je rekao američkim diplomatama u Varšavi da je skeptičan u pogledu toga da je regionalni pristup najbolji, i da će Varšava davati prednost jedinstvenom planu za Poljsku.
Od ruskih medija vest o NATO planovima prenosi agencija RIA Novosti pod naslovom „NATO uključio Pribaltik u plan vojne pomoći, saopštava Wikiliks“. U ruskim medijima se inače dosta piše o poseti Dmitriija Medvedeva Poljskoj u decembru 2010.
Nešto kasnije agencija RIA novosti je ipak objavila neku vrstu ruske reakcije, autorski komentar, „koji ne odražava mišljenje redakcije“ u kome se kaže da je bolje sredstvo zaštite Pribaltika – dogovor između NATO i Rusije, koji bi vojni konflikt u Evropi učinio krajnje malo verovatnim.
Konstatuje se kako se mora pomenuti da se nastavlja sa pravljenjem planova za loš scenario i u NATO, i u Rusiji; kako su kao pandan planovima NATO o zašiti Pribaltika i ruski vojnici pravili (i prave) strategiju, kao što prave i planove suprotstavljanja sistemu raketne zaštite SAD u Istočnoj Evropi – u slučaju da ona predstavlja opasnost za Rusiju. Sadržaj tih planova nije poznat jer ruski i diplomatski vojni dokumenti slične vrste nisu poznati javnosti, ali podvlači komentator RIAN, može se pretpostaviti da će u slučaju konflikta Rusije s NATO, i Pribaltik, i Poljska, i, skoro sve druge države Istočne Evrope biti arena vojnih dejstava.
Kaže se da se takvi principi prave po principu «spremati se za najgore, očekivati najbolje», a da sada ni u NATO ni u Rusiji nemaju ljudi koji bi u ime loše shvaćenih državnih interesa ili hipertrofiranog mesijanstva bili spremni da pokrenu rat koji bi postao suicidom savremene civilizacije, ali da postoji verovatnoća da takvi na talasu krize dođu na vlast.
Da hipotetička ugroženost ne bi ispunila Rusija i NATO treba da nađu zajednički jezik suprotstavljanja realnim opasnostima, a to su nestabilna situacija na Bliskom Istoku i u Centralnoj Aziji, terorizam, transport narkotika, nezakonita trgovina oružjem, morsko piratstvo, prirodne i tehnološke katastrofe i na kraju širenje atomskog oružja i drugih sredstava masovnog uništenja. Kaže se još da je u narednih 3-5 godina sprečavanje da se avganistanski konflikt rasprostrani dalje po regionu moguće samo zajedničkim dejstvima NATO i Rusije.
Na kraju komentara RIA novosti kaže se da retorika u duhu «hladnog rata» samo odvlači od realnih dela i Vašington, i Brisel, i Moskvu.
Kasnije se videla nešto šturija ruska reakcija, a to je bi sada mogla da bude najvidljivija spoljnopolitička posledica curenja američkih poverljivih depeša. «Glas Rusije», za koji bi se moglo reći da odražava stavove ruske vlade, u sredu 8. decembra objavio je komentar u kome se, doduše, ne dovodi u pitanje politika takozvanog resetovanja odnosa SAD-Rusija, već se ljutito ispoljava nedoumica i traži preispitivanje odluke:
«Kada čitamo konkretne tačke ovog plana imamo osećaj da smo se vratili u vremena hladnog rata… A ko je potencijalni agresor? Aleksandar Kramčihin, zamenik direktora Instituta za političku i vojnu analizu nema sumnje s tim u vezi:
‘Odbrana od koga? Od Rusije. Ko osim Rusije može tako čisto teoretski da izvrši agresiju protiv baltičkih zemalja? Niko – iz čisto geografskih razloga. Do sada nije postojao nikakav plan odbrane tih zemalja. I sada su one izmolile takvo nešto za početak godine. Mada, da li je to potrebno posle Lisabonskog susreta, teško je reći.’
Na poslednje reči eksperta možemo da dodamo jedno: nije jednostavno ‘teško’ reći, već veoma teško. Kako su izjavili u ruskom MIP-u, publikacije Vikiliksa su izazvale masu pitanja i nedoumica. Jer u zajedničkoj izjavi novembarske sednice Saveta Rusija-NATO rečeno je da će se države članice Saveta uzdržavati od uzajamne pretnje ili primene sile. A ruska strana je više puta pokretala pitanje o neophodnosti da vojni planovi ne smeju biti usmereni protiv druge strane. Stalni predstavnik pri NATO Dmitrij Rogozin očekuje od Alijanse da preispita planove odbrane baltičkih zemalja, i obećao je da će pokrenuti to pitanje na sednici Saveta Rusija–NATO na nivou stalnih predstavnika.
Kako kaže vojni analitičar iz londonskog Centra za evropske reforme Tomaš Valašek, ‘smisao tajnog plana je da se smire ozbiljno uznemirene zemlje’. Treba li da se smire time što će se Rusija proglasiti za potencijalnog agresora? Nemački ‘Zidojče Cajtung’ je primetio da države Istočne Evrope vođene rusofobijom pokušavaju da naprave da NATO bude založnik regresivne politike. Ali na bezbednosti Evrope, kako piše taj list, može se raditi samo uz pomoć Rusije. Da li su u štabu alijanse zaista razmišljali na tu temu?»
m.m.
U srpskoj javnosti se nagađa šta bi se sve u američkim diplomatskim depešama koje su iscurile moglo naći u Srbiji: Ređaju se pretpostavke da bi moglo biti obelodanjeno nešto što se odnosi na Kosovo, ubistvo premijera Đinđića, na Haški sud, na Ratka Mladića i teme iz tog kruga. Iz jedne (C-RE8-02675, nonforn, ne za strance do 2019. godine) depeše političkog i ekonomskog odeljenja američke ambasade u Rimu, koja je procurila, baca se jako svetlo na okolnosti u kojima je u Srbiji donošena dalekosežna strateška privredna odluka o izgradnja magistralnog gasovoda „Južni tok“.
Predsednici Rusije i Srbije, Dmitrij Medvedev i Boris Tadić, potpisali su 24. decembra 2008. u Moskvi politički sporazum kojim se predviđa da kroz Srbiju prođe taj gasovod. Pre i posle toga u domaćoj javnosti su se oko toga lomila koplja i bilo je jasno da se pored domaćih, u toj raspravu odslikavaju znatno krupniji sukobi interesa.
O tome plastično govori ta američka rimska analitička depeša u kojoj se kaže da italijanski lideri sa obe strane scene izgledaju čudno nezabrinuti u vezi zavisnosti od ruske energije, uz naglašavanje da je Italija zavisila od ruskog uglja tokom najcrnjih dana hladnog rata bez direktnih konsekvenci. Primećuje se ipak da Italija nije totalno slepa na opasnosti od njene zavisnosti od Rusije, opisuje se kako se preduzimaju koraci koji mogu preduprediti povećanje procenta energije koju Italijani dobijaju iz Rusije. Podseća se da je po povratku na vlast, Berluskoni objavio da će vratiti nuklearnu energiju u Italiji, ali se procenjuje da će taj projekat, mada izgleda ozbiljno, zahtevati velike troškove, dugoročno angažovanje i rešenje trnovitih ekoloških problema.
Citirani su neki izvori koji se boje da je italijanski nuklearni projekat lansiran kao odgovor na cenu nafte od 140 dolara za barel, i koji se pitaju se da li će Italijani odstupiti od opredeljenja za nuklearnu energiju, ako cene nafte ostanu nisko. Kaže se da je Italija takođe povećala upotrebu tečnog prirodnog gasa i da završava posao na novom terminalu u Severnom Atlantiku. Konstatuje se da italijanska vlada nije mnogo entuzijastična oko Nabucco gasovoda, i da izgleda da podržava manji gasovod Turska-Grčka-Italija, projektovan da dovede kaspijski gas u Zapadnu Evropu. Edison, Francuska kompanija sa italijanskim korenima, veruje da taj projekat ima šanse na uspeh, zato što je za razliku od gasovoda Nabucco, dovoljno mali da bi izazvao otpor Rusije.
Izveštava se uz to da je tokom posete službenika američke ambasade upravi italijaskog ENI marta 2008. dat brifing o odnosima ENI i ruske strane, (za detalje se korisnici depeše upućuju da zaštićeni sajt američke ambadasade u Rimu).
Konstatuje se da je pogled direktora ENI na evropsku energetsku situaciju uznemirujuće isti kao onaj koji ima Gasprom i Kremlj i da retorika ponekad liči na retorički dvosmisleni «vez» iz sovjetske ere: prema ENI, stvarna pretnja Zapadnoj Evropi nije Rusija, to je Ukrajina. Realno rešenje za evropsku energetsku nesigurnost, sudeći po ENI, leži u direktnim gasovodima prema ruskim gasnim poljima i potreba za gasovodima koji ne idu kroz Ukrajinu, kao što je Južni tok i Severni tok.
Prenosi se da se ENI-jevi inženjeri nadaju da će graditi ta dva gasovoda na osnovu iskustva stečenog u izgradnji Plavog toka, gasovoda koji povezuje Rusiju i Tursku po dnu istočnog dela Crnog mora. U depeši se citiraju kontakti u italijanskoj vladi i ENI-ju koji kažu da ENI želi puno partnerstvo s Rusijom u projektu Južni tok, ali da je italijanska kompanija imala teškoće da obezbedi da se Rusi jasno obavežu na partnerstvo u projektu Južni tok.
Procenjuje se da su padajuće cene hidrokarbonata možda redukovale ekonomski podsticaj za taj projekat, ali se podvlači da mnogi analitičari veruju da će ruske geo-strateške zabrinutosti biti adut u poslovnom razmatranju tog projekta. Pominje se prethodni rusko-ukrajinski spor (iz 2008.) oko gasa uz zaključak da je on, izgleda, oživeo interes za projekte Severni i Južni tok, posebno među onima koji vide Ukrajinu kao problem.
U zaključku te analize se govori o kombinaciji istorijskih rusko italijanskih ideoloških simpatija (pomenuti su italijanski komunisti u sedamdesetim), energetske zavisnosti, nedostatka institutionalnog uticaja i tesnih personalnih veza Berluskonija i Putina. Kaže se da zbog toga Rusija otvoreno u svoju korist želi da radi sa svojim italijanskim očevidno poverljimim saveznikom unutar EU. Zaključak se prebacuje na politički teren, pa se kaže da Rusija može računati da će Italija podržati njene napore da eliminiše iritante u njenim odnosima sa zapadom uključujući: pritisak u okviru OEBS-a da se zanemari nedostatak ruske saglasnosti u vezi zamrznutih konflikata; slabu podršku, čak i opoziciju naporima NATO da izgradi tešnje veze sa Gruzijom i Ukrajinom; slabu inicijalnu podršku međunarodnom priznanju nezavisnosti Kosova (iz čega se vidi kako je Kosovo visoko na listi američkih prioriteta u Evropi); beskorisne komentare (sic) planova SAD o bilateralnoj raketnoj odbrani s Poljskom i Češkom; podršku planu ruskog predsednika Medvedeva da se redefiniše evropska bezbednosna arhitektura da bi se, kako zaključuju autori depeše, potkopao OEBS i NATO; podršku ruskim naporima da potkopa EU-SAD strategiju energetske sigurnosti za Evropu…
Opšti zaključak glasi da je za Italiju, koja je praktično bez domaćih energetskih rezervi, bez domaće nuklearne energije, sa ambicioznom paradržavnom energetskom kompanijom, ključna bilateralna briga s Rusijom postalo pitanje dugoročnih garantija za energetsko snabdevanje. U takvom kontekstu se kaže da nastojanje italijanskog premijera Berluskonija da bude posrednik u odnosima sa Rusijom i da, kad ode predsednik Buš tome poduči dolazećeg neiskusnog američkog predsednika, ugrožava njegovu kredibilnost i postaje realni iritant u američko italijanskim odnosima, pa ga treba vratiti na pravi kolosek jasnom porukom da Americi nije potreban sabesednik (posrednik) u važnim odnosima s Rusijom i da njegovo potkopavanje postojećih struktura i kanala baziranih na zajedničkim interesima i vrednostima, zarad kratkoročne stabilnosti, nije strategija koju Vašington želi da sledi…
U jednom od objavljenih dokumenata na sajtu „Gardijana“ kratko se pominju Srbija i Kosovo. Reč je o izveštaju sa sastanka pomoćnika američkog državnog sekretara Filipa Gordona sa francuskim diplomatama u Parizu, 16. septembra 2009. godine (vidi faksimil u fotogaleriji).
Kako se navodi, spoljnopolitički savetnik Nikole Sarkozija, Žan David Levit, požalio se tada Gordonu da misija Euleks ima diplomatskih problema sa vlastima i javnošću na Kosovu, nakon što je potpisala dva tehnička protokola sa Srbijom.
Na to je Gordon poručio da će kosovska strana morati da prihvati te protokole, ali da treba jasno objasniti da je reč o tehničkim sporazuma koji neće uticati na status nezavisnog Kosova.
Levit je takođe kritikovao šefa diplomatije Srbije Vuka Jeremića, navodeći da on ne radi ništa kako bi ohrabrio Srbe da učestvuju u radu kosovskih institucija. Levit je naveo da Jeremić daje velika obećanja svaki put kada dođe u Francusku, ali da ih ne ispunjava.
U dokumentu se navodi i da se Levit više ne susreće sa ministrom Jeremićem, kao i da ga više ne smatra za „moderno lice Beograda“ za šta se inače predstavlja.
Prema pisanju medija koji prenose sadržaje ovih dokumenata, premijer Republike Srpske Milorad Dodik je podržao Ahtisarijev plan za Kosovo i američkim diplomatama najavio priznanje Kosova posle takve odluke Saveta bezbednosti UN. Ovo je navodno Dodik rekao pomoćniku američkog državnog sekretara za Evropu i Aziju Denijelu Fridu u Zagrebu.
Dodik je ovo oštro demantovao navodeći da Frid laže. „Moje ponašanje oko Kosova je veoma jasno i ja sam pokazivao i dokazivao. Što se tiče tog famoznog Frida, on se i pokazao kao jedan petljanac i lažov koji je na mnogim mestima pokušavao da progura nezavisnost Kosova“, rekao je Dodik.
„Nikada sa tim Fridom nisam razgovarao nasamo, nikada mu to nisam rekao i nikada ne može da nađe svedoke o tome“, kaže on.
Pored dvorskih spletki i špijunskih zapleta u nekim depešama se govori i o šoubiznisu.
Iz američke ambasade u Otavi poslali su 25. januara 2008. depešu u čiji je naslov bio rečit.
Predmet: Prajmtajm slike američko-kanadske granice prikazuju SAD u rastuće negativnom svetlu
U 1800 reči (šest šlajfni) se izveštava kako se Kanadska radio korporacija (The Canadian Broadcasting Corporation, CBC) odavno u svojim programima trudi da naglasi razliku između Amerikanaca i Kanađana na američku štetu, kako se podmuklo širenje popularnih antiameričkih stereotipa opet povećava u Kanadi, kako je nivo anti-američke melodrame povišen u aktuelnoj sezoni, kako se prikazuju opaki američki zvaničnici koji vrše opaka dela, dok im se kanadski zvaničnici ili suprotstavljaju, ili ne uspevaju u tome, kako postoje tajni letovi CIA, šeme za krađu kanadske vode, kako F-16 bombarderi lete u Kvebeku da bi eliminisali odbegle teroriste…
Onda se elaborira kako kad američki TV i filmski producenti žele akciju, njihova formula uključuje teroriste sa Srednjeg Istoka (nama se do skora činilo da negativci imaju srpska imena, prim. red.), nuklearnu bombu koja otkucava i, po nekoj ironiji, kanadskog momka koji se zove Saterlend, dok kanadski producenti ne idu tako daleko – kad hoće akciju, odu na kanadsko američku granicu: tu su, kaže depeša sa oznakom «senzitivno», u protekle tri nedelje bilo oborenih aviona, F-16 bombaških juriša, osumnjičenih terorista koji su zbrisali iz mučilišta na Srednjem Istoku…
Reč je o serijalu «Granica („The Border,“), koji je državna televizija CBC premijerno emitovala 7. januara 2008. koja je privukla je 710.000 gledalaca. U izveštaju se podseća da je to gledanost kao da je prikazivana «Noć hokeja u Kanadi», odnosno da je to kao osam miliona gledalaca u Americi. Ocenjuje se da taj «šou» opisuje kanadske imigracione i carinske zvaničnike kako se trude da osiguraju kanadsko-američku granicu i litaniju moralnih dilema, s kojima se suočavaju dok to rade. Podvlači se da CBC naziva taj visokobudžetski program «novim ratom» na granici, da bi „rat“ trebalo da se vodi protiv kriminalaca i terorista koji pokušavaju da pređu granicu, ali da se mnoge od bitaka kanadskih imigracionih timova vode protiv američkih vladinih zvaničnika, često u tandemu sa saradnicima CIA u tajnom sporazumu s Kanadskom bezbednošću i obaveštajnom službom (CSIS).
Na kraju izveštaja se ukazuje na važnost angažovanja konstantne, kreativne adekvatno fundirane američke javne diplomatije u Kanadi.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
