Oštar miris srpske tranzicije

I onda su otkrili da im nedostaje ni manje ni više nego 7,49 tona amonijaka. I slovima, sedam tona i četiri stotine i devedeset kilograma opasnog otrova koji pri zaista ekstremnom izlaganju izaziva iritaciju i teška oštećenja kože, očiju, usta i pluća. I na kraju, smrt.

Šta se desilo sa tolikom količinom jedinjenja teškog i izuzetno neprijatnog mirisa koje bi, da se u toj količini zaista odjednom oslobodilo u atmosferu, u dobrom delu Srema izazvalo nezapamćenu tragediju?

Misterioznom iščeznuću amonijaka u preduzeću SL „Mitros“ u Sremskoj Mitrovici koji je ove nedelje privukao veliku medjsku pažnju, prethodio je ustaljeni tranzicioni scenario sa onom vrstom ekonomske bahatosti i nesposobnosti koja je spremna ne samo da ravnodušno žrtvuje radnička prava i ljudsko dostojanstvo sopstvenih zaposlenih, već i živote ljudi koji žive u blizini.

Naime, posle privatizacije ove nekada jake industrijske klanice i fabrike konzervi koja postoji već pet decenija, preduzeće je dospelo u vlasništo Rodoljuba Draškovića, vlasnika prehrambene imperije „Swisslion-Takovo“.

Kako već biva sa genijalnim srpskim biznismenima, to nije ozdravilo „Mitros“, već je, u silnim „poslovnim“ kombinacijama, preduzeće dospelo u probleme – broj radnika se sa 950 smanjio na 147, preduzeće je podeljeno na dva dela, a potom početkom godine i konačno dospelo u stečaj. Radnici su u februaru štrajkovali, ali je već bilo prekasno.

Nakon toga počinje posebno aromatični epilog – početkom leta, došlo je do kvara na trafo-stanici i nestalo je struje u hladnjači „Mitrosa“, pa je, pošto pumpe nisu radile, stvorena opasnost da se iz nje oslobodi amonijak. U međuvremenu, u „Mitrosu“ je propalo više desetina tona mesa koje se više nije moglo hladiti.

Kako stečajni upravnik i rukovodstvo „Swissliona“ ništa nisu preduzeli da zaštite zdravlje i živote ljudi u blizini hladnjače, nakon intervencije gradonačelnika Sremske Mitrovice Branislava Nedimovića i načelnika Sremskog upravnog okruga Save Ališića angažovana je firma iz Beograda da istoči i ukloni amonijak.

Međutim, tom prilikom je iz sistema za hlađenje izvučeno samo tri tone amonijaka, što je količina koja se nije složila sa onom u papirima. I to ne za malu razliku.

Kako pišu beogradski mediji, prošle je godine u maju mesecu u sistemu bilo četiri tone amonijaka, a sistem je tada dopunjen sa 6.980 kilograma, tako da je ukupno u sistemu ostalo oko 11 tona amonijaka. Račun pokazuje da je za godinu dana negde tek tako nestalo 7.490 kilograma amonijaka.

Šta se dogodilo sa tom količinom? Ako nije ukradena kroz „papire“, teško da je tek tako isparila. Dok se ne ustanovi više detalja, teško je bilo šta pretpostaviti.

Sasvim je nezamislivo da niko nije primetio kako iz „Mitrosa“ ističe, pa i tokom perioda od godinu dana, tolika količina ovog gasa. Mada sasvim bezbojan, amonijak ima tako oštar miris da je potrebno svega tridsetak čestica razvejanih po kubnom metru vazduha da bi se sasvim jasno osetio.

Amonijak se inače javlja i u prirodi, ali ga Evropska unija prema svojoj klasifikaciji vodi kao gas koji je toksičan, korozivan i opasan za okolinu, pa se u industrijskim postrojenjima gde se često korsti, sa njim ustaljeno obazrivo postupa. Američka agencija za bezbednost i zdravlje (NIOSH) postavila je ograničenje od 25 ppm za osmočasovno izlaganje amonijaku, dok je odnedavno, na bazi novih istraživanja, takozvana IDLH doza (Immediately Dangerous to Life and Health) koja podrazumeva direktno polučasovno izlaganje spuštena sa 500 na 300 ppm.

„Za čoveka, životinje i biljke fatalan je i jedan gram amonijaka. Da je kojim slučajem odjednom iscurila veća količina, ne daj bože svih sedam tona, pola žitelja Srema bi bilo otrovano ili imalo trajne zdravstvene posledice“, rekao je Dušan Kosijer, republički inspektor za zaštitu životne sredine.

Nakon slučaja, inspektor je podneo krivične prijave protiv stečajnog upravnika „Mitrosa“ Milorada Srdanovića, direktora „Takovo agrara“ Miroslava Jovanovića i glavnog vlasnika „Swissliona“ Rodoljuba Draškovića, kao odgovornih lica koja su svojim nepostupanjem ugrozila bezbednost ljudi i životne sredine.

„Imali smo neviđenu sreću“, rekao je Kosijer. Zaista, jer bi inače oštri miris naše tranzicije postao i bukvalan. I fatalan.

Sa druge strane, u svetu srpskog biznisa verovatno misle da je reakcija države bila preoštra. Kako su sami izjavljivali, neodgovorni pojedinci koji su vodili nesrećni „Mitros“, amonijak nisu ni omirisali. Jer, oni rade samo sa brojkama na papirima. Ali, suština problema je da, kad zbog gramzivosti zaboravimo elementarna pravila igre, i ljudi mogu dospeti na spisak kao brojke.

Nadajmo se da će, u epilogu ovog slučaja, biti samo tih nekoliko brojki u zatvorskoj evidenciji. I da smo neke druge spiskove, na sreću, izbegli.