Zabavljanje

Evo momka po imenu Rodžer kome se sviđa devojka po imenu Lena.

Jednoga dana on joj ponudi izlazak u bioskop; ona prihvata; bilo im je prilično lepo. Nekoliko dana kasnije, on je izvede na večeru i ponovo se sjajno provedu. Onda nastave da se viđaju svakodnevno i posle izvesnog vremena ne viđaju više nikog drugog.

Jedne večeri, dok se kolima vraćaju kući, jedna misao rodi se u Leninoj glavi. Bez mnogo razmišljanja, ona kaže: „Da li shvataš da se upravo ove večeri navršava šest meseci našeg zabavljanja?“

U kolima nastaje tišina. Vrlo glasna tišina, čini se Leni. Razmišlja u sebi: „Bože, izgleda da ga je ovo pogodilo. Možda oseća da ga naša veza sputava. Možda misli da pokušavam da ga nateram da prihvati obavezu koju ne želi ili ne razume.“

I Rodžer razmišlja: „Bože. Šest meseci!“

I Lena razmišlja: „Ali čekaj! Ni ja nisam tako sigurna da želim ovakvu vrstu odnosa. Ponekad želim da imam više prostora, više vremena da promislim o nama, o našoj vezi, o načinu na koji grabimo kroz život… Mislim, kuda mi uopšte idemo? Hoćemo li nastaviti da se ovako viđamo beskonačno dugo? Ili će se ovo završiti brakom? Decom? Zajedničkim životom do smrti? Da li sam ja uopšte spremna na ovakvu vrstu odanosti? Da li ga ja uopšte poznajem?“

I Rodžer razmišlja: „…to znači da je…’ček da vidimo… počeli smo da izlazimo u februaru, baš sam kupio novi auto, što znači… da proverim kilometražu… Lele! Pa ja sam potpuno zaboravio da promenim ulje u motoru!“

I Lena razmišlja: „Uznemiren je. Vidim to na njegovom licu. Možda ja sve ovo shvatam potpuno pogrešno. Možda on želi mnogo više od naše veze, više intimnosti, više odanosti; možda je on pre mene osetio da sam malo rezervisana. Da, kladim se da je tako. Zato je tako zatvoren kad treba da kaže nešto o svojim osećanjima. Boji se da će biti odbačen.“

I Rodžer razmišlja: „Moraću majstore da nateram da još jednom provere motor. Ne tiče me se šta te budale kažu, menjač i dalje ne radi kako treba. I bolje bi im bilo da se ovoga puta ne vade na hladno vreme. Đavola je hladno, ima dvadeset stepeni! Ova krntija mili kao kamion za smeće, a zadnji put sam onim amaterima i lopovima platio šesto dolara za popravku.“

I Lena razmišlja: „Ljut je. Ne krivim ga. I ja bih bila na njegovom mestu. Bože, osećam se tako krivom što ga primoravam da prolazi kroz sve ovo. Ali šta mogu kad se ja tako osećam. Jednostavno, nisam sigurna u sebe.“

I Rodžer razmišlja: „Verovatno će mi reći da garancija važi samo 90 dana. Da, baš to će mi reći, ti gadovi.“

I Lena razmišlja: „Možda sam ja suviše veliki idealista, čekajući viteza koji će dojahati po mene na belom konju, dok, u stvari, sedim pored savršeno dobre osobe, osobe sa kojom uživam da provodim vreme, osobe koja izgleda da stvarno brine o meni. Ta osoba je povređena samo zato što sam ja egocentrična šiparica raspaljene mašte.“

I Rodžer razmišlja: „Garancija! ‘Oće garanciju!? E, daću im garanciju!. Ima da im garanciju zabijem pravo u du*e!“

„Rodžere!“, kaže Lena.

„Šta bi?“, kaže Rodžer iznenađeno.

„Molim te, ne muči se više ovako“, dahće Lena. „Mislim, ja znam da vitezovi ne postoje. Stvarno znam. To je glupost. Nema viteza, a nema ni konja!“

„Nema konja?!“, kaže Rodžer.

„Misliš da sam budala, zar ne?“, kaže Lena.

„Ne!“, kaže Rodžer, srećan što bar na jedno pitanje zna tačan odgovor.

„U stvari… samo mi treba malo vremena“, kaže Lena.

Nastaje pauza od petnaest sekundi tokom koje Rodžer, misleći najbrže što može pokušava da nađe neki siguran odgovor. Na kraju, konačno pronalazi reč koja bi mogla da obavi posao.

„Naravno“, kaže.

Lena duboko potresena dodirne njegovu ruku.

„Oh, Rodžere, da li zaista tako misliš?“, kaže.

„Mislim – o čemu?“, kaže Rodžer.

„O vremenu“, kaže Lena.

„Oh“, kaže Rodžer. „Da.“

Lena se okreće licem prema njemu, gledajući duboko u njegove oči što Rodžera čini jako nervoznim zbog onoga što bi još mogla da kaže, naročito o konjima.

„Hvala ti Rodžere“, kaže.

„Hvala i tebi“, odgovara Rodžer.

Onda je on odvede kući. Ona legne na svoj kauč, jedna zbunjena i izmučena duša, a onda plače do zore. Rodžer odlazi svojoj kući, otvara kesicu čipsa, uključuje TV i istog trenutka biva potpuno obuzet reprizom teniskog meča između dva Čeha za koje nikad ranije nije čuo. Slabašan glas iz nekog zapećka svesti mu govori da se nešto veliko dešavalo u njegovom automobilu, ali je on prilično siguran da nema šanse da će to ikad razumeti i zato odlučuje da o tome više ne razmišlja (ovo je, takođe, Rodžerov stav o pitanju gladi u svetu).

Sledećeg dana Lena će verovatno pozvati svoju najbolju prijateljicu, možda čak i dve, pa će pričati o ovoj situaciji narednih šest sati. Do u najsitnije detalje razglabaće o svakoj njenoj reči, o svakoj njegovoj reči, pa onda ispočetka, ispitujući svako slovo, nijansu glasa ili izraza lica, istražujući sve moguće varijante. Nastaviće da razgovaraju o ovoj stvari opet, i opet, da im nikad ne dosadi.

U međuvremenu, Rodžer će odigrati partiju tenisa sa svojim i Leninim zajedničkim prijateljem, da bi u jednom trenutku, između dva servisa, stavio prst na čelo i pitao: „Normane, da li je Lena ikad imala konja?“