Filozofija

Valja nam se opet prihvatiti filozofiranja: em je postalo bezopasno za naše bližnje (ona dva filozofa u vlasti Željko Simić i Mihailo Marković izuzeci su), em pruža razna duhovna zadovoljstva. Osim toga – pošto (uprkos opšteraširenom mnjenju) za bavljenje filozofijom treba biti pametan – od toga može biti i koristi. Eto, recimo, Talesu iz Mileta, prvom priznatom filozofu, zamerali su što blene u nebesa (on se, zapravo, bavio meteorologijom) i tako upada u rupe; onda je Tales predvideo bogat rod maslina, zakupio sve prese za ulje i obogatio se. Da bi se iz filozofije izvukli i uživanje i korist, ne treba smetnuti sa smetenog uma jednu važnu okolnost: mnogi su filozofi imali ambiciju da svet prilagode svojim idejama služenjem raznim tiranima; čak je i jedan Platon to pokušao. Tako nešto nikome još nije pošlo za rukom – čak ni ovim našim filozofima – pa se takvih ambicija treba okaniti odmah; pamet može (i treba) da služi samo sebi samoj i vlastitom unapređivanju. Od pameti je, doduše, korist velika, ali i muka; treba mnogo one više pameti (koja se zove filozofija) da bi se pamet savladala. Nastasja Filipovna – autoritet u tom sektoru – pravi upravo tu razliku između običnog i većeg uma.

Kako se, dakle, filozofira? Nije istina da je stoicima za filozofiranje potreban trem, peripatetičarima šetalište, kiničarima štenara, sofistima sofa, platoničarima Borhes, plotinovcima plot, marksistima ugnjetavanje, epikurejcima topla kada i mlada devojčica, a zen-budistima motka. Još je manje istina da se filozofira tako što se sedne, napravi zamišljeno lice i stavi prst na čelo; pogledajte Rodenovog Mislioca i upitajte se iskreno: šta je taj uspeo da smisli sedeći tako? Najbolje se filozofira u stanju dubokog duševnog mira; e, sad, svaka filozofska škola ima svoj recept za njegovo postizanje: zen-budizam preporučuje raspamećivanje, Platon opamećivanje; neki preporučuju askezu i uzdržavanje od onoga, dok drugi tvrde upravo suprotno. Zaboravite sve to, poštovani čitaoče: „Ko krene na pijacu po mudrost“, kažu Arapi, „treba da obiđe sve tezge“. Najvažnije je početi misliti o svim stvarima i gledati oko sebe, osloboditi se straha od smrti i razumeti da je ionako svejedno. Još je važnije ne unakaziti sopstvenu dušu pohlepom i zavišću.

„Svi smo mi na ovaj svet samo privremeno“, kaže gospođa Cana, bedinerka i ozbiljna žena. Nijedan filozof neće se usprotiviti tom postulatu jedne mudre (inače nepismene) osobe. Sa te tačke gledišta svet izgleda radikalno drugačije: sabrana dela Danijela Šifera nekako gube na značaju pred jednom dečjom suzicom. Da se razumemo: nije ni filozofiranje za svakoga; svaka čast, ništa lično, bez uvrede. U svakom slučaju, vredi pokušati. Jedini recept za čiju vrednost svi mudri ljudi jamče jednostavan je: ako mislite da se opametite, ne pravite se važni; nema nezamenljivih; savet nezamenljivima glasi: „Stavi ruku u vodu, pa je izvuci; e, koliki trag od tvoje ruke ostane u vodi, toliki će i od tebe ostati na svetu“. Taj savet stoji na noćnom stočiću hotela „Kod filozofa“ u Amsterdamu, poštene domaćinske kuće koju vode Ida Jongsma, pametna Frizijka i profesor filozofije, i njene sestre.

Na izvestan način sasvim je u redu da su se Holanđani prvi opametili što se filozofije tiče. Zašto, pitate se. Zato što se tamo zatvorio još jedan, mnogo veći filozofski krug: ponovo su se pojavili sofisti. Od 1988. po Holandiji filozofi drže „kabinete za konsultaciju“ i naplaćuju prosečno 100 guldena na sat. Za razliku od svojih čuvenih prethodnika koji su hodali okolo, podučavali ljude pameti i polemici i naplaćivali usluge, ovi novi sofisti sede u kabinetu i savetuju zbunjene. Posao nije lak, kažu: valja poznavati život i ljudsku prirodu. A o čemu drugome je reč? Lako je potomcima Erazma Roterdamskog i Johana Huizinge: oni su svet pristojan, trpeljiv i pametan. Amsterdamski se filozofi sredom uveče skupljaju kod Ide Jongsme u hotelu i filozofiraju o kosmosu i haosu. Mesto je ne mož’ bolje biti: divan vrt sa žutim lišćem, debeli sivi mačak, krasna stara kuća, odličan kafić u kome neki zamišljeni Rusi igraju šah, dobro snabdeven šank koji gostima pokažu, pa neka se posle snalaze sami. Možda su ti marksisti bili u pravu: lako je filozofirati kad čovek sit, napit, u toplom i sa mačkom u krilu puši duvan. To nas, međutim, ne oslobađa obaveze da budemo pametni u svim okolnostima i da razmišljamo što više možemo, jer drugog izlaza, naime, nema. Vratimo se filozofiranju: gore od ovoga smisliti ne možemo.