Popodnevna dremka

Budućim hroničarima zbivanja u socijalističkoj (Titovoj, velikoj, drugoj…) Jugoslaviji verovatno neće moći da promakne blaženi mir koji je vladao u svakom ovdašnjem domu neposredno posle ručka. Tada su čak i muve zujale diskretnije nego obično, a nepokolebljive čuvarke tišine znale su da u jednoj rečenici iskažu svu liriku samoupravljačkog života na kredit: „Tiše, nemoj da skačeš, tata se odmara“.

Sudeći po velikom broju izraza za poslepodnevno spavanje – knjavanje, sova, spavanjac, dremka, kunt, san salvador… – pomenuti kult se duboko ukorenio u ovim krajevima, a oblikovanje njegovog karaktera ostavljeno je na volju samim spavačima. Ova aktivnost se može upražnjavati na svakom zgodnom mestu u kući, a u ekstremnim varijantama oblači se pižama i zaposeda spavaća soba. Ortodoksi, međutim, krevet i pižamu smatraju nedopustivim svetogrđem kojim se narušava propisani ritual. Jer, kada se pristupa popodnevnom dremanju, ništa ne sme da asocira na krajnji cilj: posle ručka ščepaju se novine i zauzima sedeći položaj na kauču. Zatim se na kauč podigne prvo jedna, a odmah zatim i druga noga, zarad bolje cirkulacije (skidanje odeće nije dopušteno, osim cipela, sakoa i kravate). U narednim minutima kapci otežavaju, štampani redovi se ukrštaju i rasplinjuju, ruke onemoćaju i ispuštaju novine na već klonulu glavu. Svoj doprinos daje i zadovoljni želudac, pa veoma brzo nestaje i poslednja prepreka između umornog samoupravljača i rajskih dveri. (Napomena: umesto kauča dozvoljeno je korišćenje udobne fotelje pod uslovom da se poseduje tabure ili neka slična naprava pogodna za odmor nogu. Novine nisu obavezne, ali su veoma zgodne kao izgovor – kvaziintelektualci u te svrhe koriste se knjigom.)

Iako veoma popularna u ovim krajevima, popodnevna dremka nije balkanski izum – na Mediteranu i u Latinskoj Americi uglavnom je poznata pod imenom siesta. Slika Meksikanca koji, prekriven sombrerom, drema u hladu ispred lokalne kantine kod svakog valjanog Balkanca (Crnogorca pogotovo) izaziva nežnost, razumevanje, solidarnost i snažno osećanje pripadnosti milionskoj armiji popodnevnih spavača. Doduše, za siestu postoji formalno opravdanjekad tamo upeče zvezda, fizički je nemoguća bilo kakva aktivnost nekoliko sati nakon podneva. Ovdašnjim žiteljima taj argument je nemilosrdno uskraćen, pa im ugođaj kvari latentna griža savesti. Ipak, dobro bi bilo videti nekog od pisaca domaćih udžbenika u kojima se tvrdi da je naša klima „umereno – kontinentalna“ kako se snalazi na „umerenih“ 39 u hladu.

Popodnevna dremka ima samo jednu ozbiljnu manu – naglo i neprijatno buđenje. Postoji više načina da se usnulom trudbeniku brutalno prekine san: siktanje bića koje se iznenađujuće brzo od umilnog anđelčića pretvorilo u zmaja ognjenoga vazda spremnog za boj; cika potomstva koje u nekim slučajevima zna da bude izrazito surovo (na primer, udarci drvenim kockama sa azbukom koji se nepogrešivo spuštaju na najosetljiviji deo glave spavača); glas TV-voditelja (ubedljivo najgora varijanta) i još mnogo toga.

Ipak, korist od popodnevnog spavanja je nemerljiva i višestruko nadmašuje sve nedostatke. Popodnevna dremka je zdrava. (Lekari, naravno, misle suprotno, ali činjenica da oni zabranjuju sve što život čini lepim – masno, ljuto, slatko, duvan, alkohol – dovoljno govori o njihovoj nauci.) Uostalom, vidljiva posledica predanog popodnevnog odmora – šarmantni stomačić – nije samo arhaični simbol zdravlja već i hodajući dokaz mirnog i srećnog življenja. Najvažniji su, naravno, psihološki efekti – popodnevna dremka donosi neophodnu psihičku ravnotežu i doprinosi boljem raspoloženju. „Dobra partija“ spavanja posle ručka ostavlja utisak da ljudi nisu tako zli i da svakodnevni problemi nisu nerešivi kako je izgledalo. Ne treba, naravno, izostaviti društveni značaj popodnevne dremke: njeni poklonici su po pravilu trpeljivi, nerado uzimaju oružje u ruke, a njihov nacionalizam se svodi na pričanje viceva o Hrvatima.

Raspad Jugoslavije, te buka, beda i bes koji ga prate, ozbiljna su pretnja instituciji spavanja posle ručka. Pre svega, ugrožen je osnovni preduslov – ručak. Osim toga, sve je manje vremena za dremku – posle radnog vremena sledi sprint do banke u kojoj vam ne daju vaše rođene pare, pa u red za cigarete, ulje, šećer, ili bilo šta. Mnogi su na prinudnom odmoru, pa imaju ceo dan za dremku, ali – to nije to. Ipak, kada je god moguće, valja se posle ručka (ma kakvog) ispružiti na kauč, onako, u odelu. Insistiranje na običajima iz nekih drugih, srećnijih vremena može biti način pobune protiv neživota koji nude i nameću. Osim toga, u snovima nema Miloševića, Šešelja, Komrakova, niti Dušanke Đogo. Zato prilegnite, nežno spustite „Vreme“ na lice i – prijatan odmor.