Pivo

Nije socijalizam, već je pivo svetski proces, iliti najrasprostranjeniji izvor užitka na ovoj planeti, ako ne računamo seks. „Proces“ zato što se, kako su nas učili u školi, još nezadrživo širi po svetu, o čemu svedoči arapski natpis na konzervi „Bavarije“ (Lieshout, Holland 1719, 11,5 odsto ekstrakta, 5 odsto alkohola), koju, praznu, na žalost, držim u ruci. Nije se, zbog toga, čuditi kartografskim, pa makar i šaljivim ambicijama g. Hajnekena (o kojima je „Vreme“ pisalo): čovek iza sebe ima, sasvim sigurno, više ovisnika nego bilo koji političar pristalica. A da se sa pivopijama ne treba zezati, dokazala je Partija ljubitelja piva, osvojivši na prvim slobodnim izborima u Češkoslovačkoj 15 mesta u saveznom parlamentu; ta mesta podelile su frakcije svetlog i tamnog „soka od ječma“.

Iz svog osnovnog stanja „alkoholnog pića koje se spravlja od ječmenog slada i hmelja u tri razdela: 1) proizvodnja ječmenog slada, 2) pripravljanje šire: a) komljenje, tj. mešanje prekrupljenog slada sa vodom radi luženja rastvornih materija i saharifikacija, b) kuvanje šire radi uništavanja enzima i taloženja belančevina i ohmeljivanje, c) hlađenje, 3) vrenje pomoću specijalnog kvasca, pasterizacija i odležavanje piva“ – ovaj napitak je odavno transcendirao do životnog, političkog, ili – zašto ne – filozofskog nazora ili pogleda na svet. Grafit „Piju pivo – jebe im se živo“ sa jedne od beogradskih fasada sve objašnjava.

U pivu se može uživati na mnogo načina. Najpopularniji je, podjednako kod nas i u civilizovanom svetu, onaj koji nazivamo lokanjem „da bi se zaboravilo“. Obično ga primenjuje, bez uvrede, „sirotinja raja“, i to u manjim ili većim grupama, na „narodnim veseljima“ ovde, a petkom uveče u dobrom delu Evrope. Prepoznaje se po ubitačnom tempu „natezanja“ iz flaše ili krigle, halapljivosti da se sadržaj iskapi u što manjem broju što većih gutljaja, pri čemu višak curi niz bradu, u glasnom podrigivanju i izgovaranju nebuloza, forsiranju tura kao da sutra ne postoji, staklastim pogledima, velikim stomacima i… Ko je, nekada na moru, posmatrao kolektivna šljokanja turista iz, recimo, Skandinavije, znaće o čemu govorim.

Bez potcenjivanja hedonističke vrednosti opisanog doživljaja, kome smo, ruku na srce, svi pomalo skloni, treba reći da istinsko uživanje u „biri“ podrazumeva nešto drugačiji postupak, utemeljen na kultivisanoj konzumaciji. Autentični pivoman je, naime, slow hand, spororuki: on poteže, da prostite, mirno i dostojanstveno, bez žurbe i egzibicija poput eksiranja, koje obično služe tome da bi se impresionirala „cela kafana“, a uz poštovanje prema piću, sebi i drugima. Dovoljan povod, razlog i jedinu svrhu pijuckanja vidi u njemu samom (l’art pour l’art) i neuporedivom ugođaju koji se oko piva, kao medija međuljudske komunikacije, stvara; preferira duga ćaskanja preko krigle sa prijateljima, ali ume da, uz nju, bude i sam, prepušten dokonanju i opuštenom posmatranju sveta koji prolazi.

Pošto je u kvalitetu suština, mada ni količina nije za zanemarivanje, conditio sine qua non znalačkog naslađivanja pivom, kao privilegije zadrtih individualaca, jeste, naravno, dobro pivo: danski „Karlsberg“ i „Tuborg“, holandski „Hajneken“, australijski „Foster’s“, kanadski „Lablat’s“ (svi oko 11 odsto ekstrakta 5 odsto alkohola), nemački „Kajzer premium“ (12,4 odsto-5,4 odsto), češki „Pilsner“, tj. „Plzen“ (12 odsto-4,1 odsto) i „Budvajser“, pa slovenački „Zlatorog“ (Laško, 12 odsto eks.), „Črni baron“ („Union“, Ljubljana, 14 odsto) i „Pils original“ („Union“, 16,6 odsto), te izvanredni crnogorski eksportni (za američko tržište) „Big Nik“ („Trebjesa“ Nikšić, 17 odsto) i zbilja neuporedivi slovački „Zlatni fazan“ (naglašene gorke note) čine, na brzinu sastavljen i, naravno, subjektivan, the best of izbor iz (nekadašnjeg) tržišnog obilja.

Još prošle godine u ovo doba, Vasilije, Đenka, Kole i ja uništavali smo, kod Moce i Salka, poslednje rezerve raznih „barona“ i „premiuma“, ostajući do kraja verni bratstvu i jedinstvu, a onda postadosmo žrtve najstrašnije kletve „dabogda imao pa nemao“; u životu nas održavaju apatinski „Jelen“ i „Pils“ standardnim kvalitetom, čelarevski „Lav“ i nikšićko „odlikovano“, kada se, slučajno, na njih natrapa, i gromoviti „dark, strong“, kako piše na etiketi, zrenjaninski „Porter“ (17 odsto), koji se pojavio niotkuda i ušao u legendu…

„Šampanjac radničke klase“ pije se, znaju svi, rashlađen, ali umereno, na 8-10° Celzijusa. Preterivanje, koje je više pravilo nego izuzetak, izaziva poguban efekat: pivo se zamuti, ne penuša, poprima bljutav ukus. Inače, najviše prija na prazan stomak, jer svojom hranljivošću ne uništava apetit nego ga podstiče. Jedno može i uz pizzu, roštilj, ili fast food, ali famozno pivo „posle ručka“ izgleda mi kao gastronomski pleonazam, a tako i deluje.

Za kraj, iako nisam seksista, već pristalica ženskog pokreta, evo pet razloga „zašto je pivo bolje od žene“, kako ih je formulisao neki student sa američkog Taft’s univerziteta: 1) u pivu možete uživati tokom celog meseca, 2) pivo nikada ne boli glava, 3) pivo je uvek vlažno, 4) frigidno pivo je dobro pivo, 5) pivu ste uvek prvi.

Dovoljno za naknadno uživanje.