Reči

Oni to zovu vatanje zjala. Krv ti piju popovanjem da lupaš koješta, a ti se ubi da pronikneš ko im je taj Ješta. Tešiš se da on, valjda, u „Pazi-pec“ fazi pravi ještericu na organu za palacanje. Sve probaš ustima da porobiš i mlečnjakom da zdrobiš, a čim zineš od čuda – angina za Ginisa. Tu otkriješ da ti sudbinu kroje žlezde, a ne zvezde. Mnogo kasnije, uz pomoć komšije ćurčije, koji svakom deranu u Burjanu poderan tur šije (što sa krađom turšije nema uvek veze), komisijski ustanoviš da je sve bilo kobajagi. U tebi se tad na smrt sukobe Koba i jaga, sa izvesnošću da se jaga neće iskobeljati (beli crvene uvek potcene). Otkriješ da je div kojim su ti pretili bedan opušak-sažetak od „Duvanska industrija Vranje“. Da je veštica damsko ime za perje. Da luk od ćuprije nije ždrelo Velike zmije iz Male Azije i da Azijat nije istočnjačka jedinica za kašnjenje aviona. Kad pređeš na radno vreme u vidu gadnog bremena, kad te kancer-Alija tako udesi da ti se zeva od zore do podneva, to je pouzdan znak da je sve puklo. Prozujalo sa bohorom.

Pitaš se kako su Radetu Džambasu, kad ima zečju usnu, uši sasvim obične. Sve to prođe kad on nedeljom izveze žute čeze (one dvokolice za zlaćanu palanačku dokolicu), pa te proizvede za dasu od kajasa i odreže jezikom uvezanim u dečji svet neposredno sa vezenih kuvarica: „Kad zarže, ruke čvrsto da se drže! Ko pane, on nestane!“ Ništa ne pitaš, da te ne zadevaju „Iva-Naiva“. I tu će tek kasnije sve da ti postane jasnije: „on ne stane“ se odnosilo na konja, a ne na ispalog pangaloza. Krivo si spojio da iščeznuti znači ispasti iz čeza. Jednom zeznut, čak ćeš i čeznutljive poglede slati pošto srcelomka zamine za ćošak, poštom. Sve te to, naravno, neće odvratiti od udivljenja za potkivače jajeta, gutače vatre i potpaljivače vode. Bićeš i kibicer u doskočicama šibicara. Ali, zagluh džeza odavno je potisnuo lake čeze.

Za umilne muze, opet, Oni misle da su se nekim Apolom Tri povukle na trač u Grčku, na čarobni breg Parnas, jugoistočno od Doride i Foside. A kutak posvećenika stvori se očas i kod Perside, kad se skupi par nas. Lako je sa muzama, kad su krila veća od gnezda, a još ne znaš čemu služe. Treba bogomoljke da Ih podsete da je anđeo leteće dete. Nerđajuće detinjstvo! To je ono što čini pesnika , a ne grčka brdašca prirasla na vašarsko srdašce.

Nekad ne pitaš i da ne bi raskolio čaroliju. Šta vredi da provališ otkud mehuru od sapunice preliv paunice, ako odgovor provali mehur. Ne pitaš, brale, ni zašto se orasi mlate, a bademi, koji više vuče na bedem, samo tresu. Kasnije, kad god iskrsnu gresi, tebi pred nosom omlaćeni orasi, a bademov cvet budi ti pijetet. I tako sve dok pod naslagama Njihovih nesuvislosti ne razabereš reči gorštačke od reči izveštačenih. Dok se ne uveriš da i rečnik ima svoj istočnik i da postoje reči-brzaci, reči-tesnaci, ali, na žalost, i reči-bakandže za mrežu sanjara. Pa i reči-kukarače i reči-žohari, koje tokom noćne pohare zatičeš u smočnici. Uočiš da reči tvrde kao vera, reči oči-u-oči oročene, ponekad moraju da budu i sudu izručene i na ročištima razmršene.

Da zamak od reči nije kula od karata, svedoči i stena, na izgled stamena, a ustvari sirotica, kojoj niko ne može da tepa „stenice moja“, od čega je zadivljala i orošavela. Najviše te je, seti se, ushitilo otkriće tajno venčanih reči: zna se da se tačnost zasniva na tečnosti prozvanoj libela (za razliku od libelule, vilinskog konjica); da divljanje i davljenje sahnu pred divljenjem; da su velovi raskošni samo kad su na valove; da sluz uzmiče pred slezom. Da je spomenak ljupka opomena spomenik-manijaku. Naprosto, da je svaka pojava polu-java i polu-sanjarija. Ima reči čiju sanjarsku otkačenost ne može da spreči. Recimo, ladolež. Kakva danguba i leventa, ali se razmnožava brže od žabokrečine. Ili bojadisanje. Kakva reč!

Na neke se boje naš dah zaista ubrzava. Od drugih zastaje, kao povodom tarabe Toma Sojera, gde bojadisanje čak i jezik istera. Disati znači plamsati. Ko nam je kriv što dišemo po šemi! Ili, opet, zabezek staniola. To stanje zvonke istanjenosti – staniol doslovno zvecka svelošću. Blešti i šušti, smeška se dok se mreška, smekšava ti dušu kad ga gnjaviš. Prosto da se raskraviš od voljenja. Da zastraniš. Kad god se nebo natušti, svako valja da si priušti brojanice od staniola i da predanim radom, bez roptanja, svaku lopticu, noktom palca, rastvori i ulašti. Nemaš, istina, carstvo kao Ričard, ali dva vola za zbirku krtih uzoraka predratnih staniola, to, veruj, nije zacenjeno.

Ili bunar, pošteni čitaoče. Ekser u pesak zemljinog opasača. Dren u njenu potrbušnicu. Odžak naopačke. Danju sonar glasova, noću lunar bledolikih. Da te samo puste nasamo sa njim! Na tom samitu on okomit ko mit o komiti, a ti presamićen preko njegovog orijaškog prstena – odmah bi postao glavom Bunaroti. Možda i –upeze Vedri, što sam opere Tri Vajata. Bolji od onog kukavca sinjeg što napisa „Pristani Izolda“. Oni ni da čuju. Stalno vrše smotru tvojih nesmotrenosti, a ne znaju ni rebus BUR da reše. Prebacuju ti da si težak Smetana. Prete nekim Stravinskim. A beš nadzornika bi ti odmah postao pozornik (neka vrsta zagledanca i bunarsko dance). Bez roditelja, bio bi voditelj igre „Oročeno siroče“. A tek bez staratelja – pravi pravcati stvaratelj. Ne pomaže. Iz bunara uji kao ruska mećava zvana buran. Ždrebeće ništanje na pijaću vodu. Svirala orakula. Promaja iz domaje ukletog zmaja od Noćaja, koji danju potanja, da golo ime spase svetojovanske zime. A on, bunar, duži od buharske jantar-nargile. Dubok od drugog do dvadesetog glasa azbučnog (brrrr….). Ako ga napišeš uspravno (kako je jedino i ispravno, jer inače sve iz njega isteče), slovo R bude na dnu, kao uporni romor mramornog mora.
Vratiš se jednog dana svom bunaru, srećan kao Rom kad uzbere nar. Kad tamo, on natkrovljen nekom smešnom igračkom od kuće (nešto, pribogu, ‘ko štenara za ovećeg ovčara). Starog đerma – štrklje koja se klanjala kao da je bunar neka munara upravljena prema svetu utvara – nema više. Zamenjen, kažu, spretnijim kolovratom. Toroču neke ulančane omče. Tvojoj najvitkijoj pritki za pitku vodu pretpostavili nekog zdepastog kretena od vretena. Stara kofa – sva izubijana nagađanjem da li je ona sada više visak ili više klatno, presreće te molećivim volujskim okom. Ko li im je, Bože, to dopustio!