Big Mac

Dan kada je g. Krokovski, bistri poljski useljenik u SAD i putujući prodavac kafanskih miksera, stupio u porodično bifence familije Mekdonald u južnoj Kaliforniji ušao je u istoriju ishrane čovečanstva.

Krokovski je pogledao oko sebe i video tri stvari: apsolutno čistu i blistavo svetlu prostoriju, nasmejano osoblje i ukusne, domaćinske hamburgere, kao kod mame. Krokovski je seo, pojeo hamburger i predložio Mekdonaldima svoj projekat: oni ustupe porodično ime i ugled radnje, a on će od toga napraviti belosvetsku industriju. Tako je i bilo: četrdesetak godina kasnije korporacija „McDonald’s“ hranila je milijarde ljudi godišnje i svi su iz njenih restorana izašli manje ili više zadovoljni; niko, međutim, nije pokvario stomak. To je važan, mada – sa gastronomske tačke gledišta – i ne pretarano važan detalj. Naime, uživanje u ukusu jela – a to gurmani znaju – ponekad se plaća stomačnim tegobama; a šta se na svetu ne plaća? Ishrana kod „Mekdonaldsa“ otklanja zebnju u tom pogledu, otvarajući prostor za neopterećeno uživanje.

Hamburger je – kod „Mekdonaldsa“ – šnicla od mlevenog goveđeg mesa sa malim procentom masnoće, ispečena na plotni. To je prosto; ono što je ključno jeste kombinacija ambijenta, posluge, dodataka i pratećeg pića. Ambijent i sve u vezi sa „Mekdonaldsovim“ restoranima širom planete isti su; to nije mala prednost u današnje vreme, jer tako nalazimo čvrstu tačku u ovom fluidnom i haotičnom svemiru. Blistava čistoća i ljubaznost osoblja su imperativ toga carstva. Osnovni proizvod – hamburger – dolazi u nekoliko varijanti, od kojih je „Big Mac“ apsolutni šampion. „Big Mac“ su dva hamburgera sa: salatom, žutim sirom, krastavcima, seckanim slatkim crnim lukom i specijalnim prelivom – sosom čija se tajna čuva bolje od tajne atomske bombe. „Big Mac“ bez porcije (velike) pomfrita nije prava stvar: naime, „Mekdonaldsov“ pomfrit je – po tvrdnjama svih najvažnijih francuskih kuvara – najbolji na svetu.

Kad je reč o pratećem piću, tu postoji izbor: u Evropi ima „Mekdonaldsovih“ restorana u kojima se toči odlično pivo (Berlin, Brisel itd) i pivo je, po pravilu, najbolje prateće piće u razmeri jedan „Big Mac“ – jedno malo pivo (0,3). Ali, u SAD i Jugoslaviji politika „Mekdonaldsa“ je da ne toči alkohol, čak ni pivo (pravo je čudo to što je u SAD dozvoljno pušenje; kod nas nije). Tako smo mi ovde upućeni na drugačiji pristup: treba kupiti „Big Mac“ i pomfrit i odneti s kesom kući; tamo nas čekaju dve unapred pripremljene stvari – posuda sa dobrim kečapom za umakanje pomfrita i umereno ohlađeno pivo (dansko ili nemačko).

Sada je trenutak da vam otkrijem vrhunac uživanja… Umesto piva, umereno rashladite flašu najboljeg francuskog belog vina (ne ispod 8 stepeni Celzijusovih). Što je vino skuplje – to bolje; vrhunac uživanja postignut je sa „Chateauneuf du Pape“ iz okoline Avinjona iz 1986. godine, mada određeni šampanjci dobrih godina („Moet&Shandon“ 1984. i „Veuve Cliqot“ iz iste godine) daju sjajne rezultate. Ne zaboravite pritom da zaista dobra i skupa francuska bela vina i šampanjci treba da leže mirno u mraku, na niskoj temperaturi, bar tri dana pre otvaranja i služenja!

Do kraja smo svesni užasa koji ovakav recept može da izazove kod konzervatino nastrojenih gurmana: „Chateauneuf du Pape“ uz „Big Mac“ i pomfrit umočen u kečap! Skandal! Gospodo gurmani, podrignite, popijte piće i razmislite malo. Nema uživanja koje ne vredi probati i doneti svoj sopstveni gurmanski zaključak zasnovan na čulu ukusa, a ne na predrasudi. Ja vam tvrdim da „Big Mac“, pomfrit iz „Mekdonaldsa“ i „Chateauneuf du Pape“ čine savršenu – mada dekadentnu, dopuštam – kombinaciju. Ako vam se ne dopadne, molim: ne morate. Ako vam se dopadne, nazdravlje vam bilo.