Viva zavada!

Ako je poverovati Srbima kad o sebi kažu da se u miru glože, a u ratu slože, to etniji je rat miliji od brata. Njegovo što češće zametanje i što duže majanje po njemu jako je, znači, srbokurativno. Pritom je rat sa obližnjim, reklo bi se, idealan: ne mora se objašnjavati, ne potežeš daleko, nemaš probleme sa jezikom (samo sa glavom) i, kao svaka igranka, može da se uživa bez prestanka, od zore do uranka.

U mirno doba, lažno svedočenje na sudu ubraja se u kažnjive prestupe. U ratu cveta u svim javnim glasilima. Posao doktora za svađe oko međe, kadrih da od velike laže sroče rodoljubivu kažu, veoma je odgovoran, priznat i nagrađen. U pitanju je izrada mreže, tanane do nevidljivosti, čvrste ko sudbina, velike ko nebo, za najvećeg soma – Narod. Scenario ide ovako: 1. podsećanje na prošla nedela zlotvora (kojih, reći će vam svako srpsko dete); 2. zaključak o zaludnosti svakog daljeg razgovaranja sa tim čudovištima; 3. pouka o neizbežnosti kasapskog rasapa; 4. proglašenje svih Srba za velikomučenike (uz obrede iz kojih niču odredi) i 5. poziv na ubijanje u ime najsvetijih mesta i najlepših pobuda (uz obrazloženje da je nasilje kojem pribegnu velikomučenici unapred od Svevišnjeg oprošteno).

Mudar u izrekama i nesmotren u postupcima, narod nonšalantno (iliti bez sve šale) prihvata pripremljeni mu preludijum (iliti uvod u ludilo). Srećom da vest nije pitka voda, jer bi zagađeni bunari glasila izazvali opšti pomor već ionako ojađenog življa, ali ponor tek sledi. Vrlina rata je u krajnjem pojednostavljenju dozlaboga zamršenih mirnodopskih odnosa. Društvena ameba, sva do skupštinskih nagvaždanja, stranačkih preganjanja i vladinih nećkanja, pretvara se u granitnu piramidu, a u njoj svega dva sloja – rođenje vođe (gornji) i vođene rođe.

Otadžbina je ograničena, ali sa neograničenim zahtevima. Preuzimanjem ovlasti, najvrhovniji među vođama postaje „komadant“ (bez jednog „n“, jer su vremena takva da je komadanje preče od komandovanja. Od dela odsečno, muški, da se zna ko drži dizgine, a ko je viđen da izgine. Naredba iskuljučuje nagodbu. U iskušenjima ima da se kušuje. S remcima treba ko s Nemcima (pored ima da gine za preporod, podmladak i pokoljenje samim imenom odaju čemu služe, a kukanje se prepušta majkama, uz kuhanje). Bestion ubuljuševizma može se odbraniti samo orgijastičkim jednodoušjem.

Rođa, truntav i brundav, slabostrasno se prepušta. Uzda se u krivinu. Zaboravlja zašto je cev prava. Pošto je pre rata radio sve iz inata, u ratu ima da radi sve po diktatu – stari pod steg znači dopasti u čeličnu stegu. Postupak koji se okončava obezrođivanjem kavalerija zove „vranac u klancu“, artiljerija „presa za nebesa“, a uvek detinjasta infanterija „popac u ropcu“. Gde se ljubav začne (makar i jednostrana, kao u rođinom slučaju) tu su oči plačne, a i glava u torbi otežava preglednost. Rođa se obećao verenici Slobodi. Vođi je, opet, do apsolutne moći i njenog bokorenja u duhu japanske gljive.

Sudbina je rođe da tužno prođe. Zalud mu tešenje sudbinom njemu sličnih. „Kad se bratska srca slože, i olovo plivat može“, pomisliće dok bude tonuo pod valom silnih podvala, nasred velike reke koja izvire u drevnoj Mračnoj Šumi Nibelunga. Ali nije on poslednji i nije tačno da u Srbiji nema pluralizma: četiri je vojske (bez one zvanične) sama pripravila, za sve vrste obračuna, od unutarporodičnih do međudržavnih. Baš kako smo se uvek i zaklinjali: ako zatreba, svi smo armija.

A šta u međuvremenu biva sa vođama? Najviđeniji Srbi uživaju u ogledalu istine (tj. gledajući jedni u druge), mnogo povlašćeniji od Snežanine maćehe koja nije odgovor znala unapred. Tim načinom samozadovoljenja (sokačarski nazvanim „trete mi te na te“) pokušavaju da izbajaju bajku pod novim naslovom „Snežana i sedam patrljaka“. A Snežana – zna se ko bi bio. Postoji ipak laka bojazan da bi, slično rođi, koji je uvek sa zadatka dolazio s istom rečenicom („Ko mi krnu prst u bulju, da se verem na Bukulju“) viđeni čelnici svoj slatki greh (kakao u prahu) mogli u završnici da okuse čemer (pakao u krahu), uz spontani uzdah: „Zrcalo, zrcalo, baš si pošandrcalo…“ Svima nam se, inače, smeši Pobeda. A možda i cela beda.