Pitanje održivog povratka je pravno pitanje

Na početku razgovora o povratku izbeglica u Republiku Hrvatsku, sagovornik „Vremena“ Vladimir Cucić, komesar za izbeglice i migracije Republike Srbije, kaže da je to, nažalost, deplasirana tema. „Prošlo je mnogo vremena od početka izbegličke krize u SFRJ, a ljudima nije omogućen pristup pripadajućim ljudskim pravima. Sama činjenica da je Republika Hrvatska članica Evropske unije, da je zatvorila Poglavlje 23 koje se odnosi na ljudska prava, više je ne obavezuje da ispunjava obaveze koje je imala u pretpristupnim pregovorima“, kaže Cucić. Nasuprot tome, situacija sa Bosnom i Hercegovinom je drugačija. „I pored niza problema koje BiH ima zbog velikog broja lica u internom raseljenju, imovinska prava su u 99 odsto slučajeva rešena, a ljudima su vraćeni privatna imovina i stanarska prava. U Bosni je i danas veliki problem proces obnove uništene imovine zbog nedostatka finansijskih sredstava. Formiranjem Komisije za imovinske zahteve izbeglih i interno raseljenih lica Aneksom 7 Dejtonskog sporazuma, u Bosni je vraćeno više od 70.000 stambenih jedinica legitimnim vlasnicima“, kaže komesar.

VREME: Prema saznanjima Komesarijata, kakvo je stanje u Hrvatskoj?

VLADIMIR CUCIĆ: Što se tiče Hrvatske i pristupa pravima lica koja su izbegla sa tih područja, kao i onih Srba koji su tamo ostali da žive, i pored određenog napretka postoje još mnoga otvorena i nerešena pitanja. I danas je, nažalost, Srbija zemlja sa najviše izbeglih i interno raseljenih u Evropi i jedna od pet zemalja u svetu sa dugotrajnom izbegličkom krizom. Od 610.000 izbeglih, koji su od 1991. godine utočište potražili u Republici Srbiji, 43.763 lica i dalje su u statusu izbeglice, od čega je 32.371 lice iz Hrvatske. Naglašavam da je pitanje održivog povratka pre svega pravno pitanje. Ako se izbeglica odluči na integraciju u Srbiji, svoje potrebe rešava ovde, ali prava može da ostvari samo u državi koja mu je ta prava uskratila, konkretno u Hrvatskoj.

Da bi povratak bio održiv, povratniku je potrebno da ga lokalna zajednica prihvati. Može država da se deklariše kao ambijent u kome nema nikakvih prepreka, ali ako naši povratnici u Lapcu, na Baniji, Kordunu nemaju posao, školu za dete, ako nemaju pristup javnim službama, ambulantu ni autobus da odu da najbližeg mesta, onda nema ni uslova za održivi povratak.

U prilog svemu navedenom govori i studija dr Mesića i dr Bagića „Manjinski povratak u Republiku Hrvatsku“, izrađena na inicijativu UNHCR-a, u kojoj su autori izneli zaključak da od preko 130.000 registrovanih povratnika srpske nacionalnosti, u Hrvatskoj ostaje da živi samo 38 odsto, u Srbiju se vraća oko 45 odsto, a oko 17 odsto ih je umrlo. U studiji se navodi i da je jedna trećina povratnika starija od 65 godina. I u Izveštaju Stejt departmenta za 2013. navodi se da su u Hrvatskoj i dalje prisutni društvena diskriminacija i nasilje prema manjinama, posebno prema Srbima i Romima, što obeshrabruje povratak.

Zašto se najveći broj vratio u Srbiju?

Ponovo se vraćamo na pitanje pristupa pripadajućim ljudskim pravima. Ako povratnik ne može da ostvari osnovne egzistencijalne uslove, ako se ne oseća bezbedno i ako mu nije omogućen dostojanstven život, on se ponovo vraća u Srbiju ili odlazi negde drugde.

Osim toga, od početka ove godine je uhapšeno 13 ljudi. Dakle, 20 godina posle ratova ljudi se i dalje hapse. Od 2003. evidentirano je 141 hapšenje. Hapšenjem se opstruira povratak i stvara se nesigurnost. U najvećem broju slučajeva lica nisu procesuirana, već zadržana u pritvoru dovoljno dugo, da im više ne pada na pamet da odu u Hrvatsku.

Kako na to utiče preporuka UNHCR-a da prestane status izbeglica za izbegle iz Hrvatske?

I pored značajnog broja izbeglica u Srbiji, visoki komesar UN za izbeglice doneo je početkom aprila ove godine preporuku da izbeglicama iz Republike Hrvatske prestane izbeglički status. Ova očito neutemeljena politička preporuka doneta je uprkos izričitom protivljenju Republike Srbije, jer se njome zanemaruje stvarni položaj izbeglica i izbegavaju brojni nerešeni problemi. Republika Srbija ne prihvata ovu preporuku i nastaviće da pruža punu zaštitu i pomoć svim izbeglicama na svojoj teritoriji.

Činjenice koje slede već na prvi pogled demantuju tvrdnje iz teksta

Preporuke da je u Republici Hrvatskoj, kao zemlji porekla, došlo do suštinskih i trajnih promena: nekoliko desetina hiljada izbeglica nije povratilo svoje stanarsko pravo, Republika Hrvatska nije obnovila više od 10.000 srušenih srpskih kuća u područjima gde nije bilo ratnih dejstava i oko 8000 kuća na područjima zahvaćenim ratom, nije vraćeno oduzeto poljoprivredno zemljište srpskim vlasnicima, Republika Hrvatska nije sprovela Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, kojim se Srbima garantuju proporcionalna zastupljenost i zapošljavanje u organima državne uprave, policiji, pravosuđu i drugim javnim institucijama. Nadležne institucije u Republici Hrvatskoj ne procesuiraju pojedince i grupe koje šire govor mržnje, vode kampanju protiv srpskog jezika i pisma, podstiču nasilje prema Srbima ili ih fizički napadaju. Republika Hrvatska nije isplatila dospele, a neisplaćene penzije, dinarsku i deviznu štednju. Svi navedeni argumenti potkrepljuju stav da do očekivanih promena, nažalost, nije došlo.

Treba pomenuti i da su svi postupci u vezi sa obnovom imovine i stambenim zbrinjavanjem bivših nosilaca oduzetih stanarskih prava u Hrvatskoj danas u zastoju, iako korisnici imaju validna rešenja o obnovi i stambenom zbrinjavanju. Nekoliko hiljada zahteva za obnovu u drugom stepenu godinama čeka na odgovor. Zabeleženi su i slučajevi oduzimanja ličnih karata izbeglicama na granici sa Republikom Hrvatskom. Iz ovakvih postupaka se jasno vidi da su izbeglice usmerene isključivo na integraciju u Republici Srbiji, jer je proces povratka skoro zaustavljen.

Sve gore navedeno nedvosmisleno ukazuje da u Republici Hrvatskoj nije došlo do očekivanih fundamentalnih pozitivnih promena kad je reč o povratku srpskih izbeglica.

Naglašavamo da je UNHCR doneo Preporuku o prestanku izbegličkog statusa u momentu kada su se četiri zemlje u regionu usaglasile da će kroz Regionalni stambeni program (RSP) rešiti problem najugroženijih izbeglica. RSP je tek na početku implementacije, tako da je izvesno da će ova preuranjena odluka imati loše posledice po njegovo sprovođenje, posebno ako se ima u vidu da nedostaje veliki deo obećanih donatorskih sredstava za sprovođenje Programa.

Republika Srbija i Komesarijat za izbeglice i migracije, nezavisno od ove preporuke, nastaviće da brinu o izbeglicama i njihovim pravima. I ovom prilikom se obraćamo svim donatorima koji su i do sada pružali pomoć Srbiji da stambeno zbrine lica koja su utočište našla na njenoj teritoriji, da ulože dodatne napore i nastave da pružaju svoj doprinos, kako bi i ovi „izbrisani“ ljudi, posle više od 20 godina izbeglištva, stekli krov nad glavom.

Šta je perspektiva?

Da se vrate građanska prava. Republika Srbija smatra da nastavak aktivnosti na sprovođenju aneksâ E i G Sporazuma o sukcesiji ima visok prioritet, ali i ostale aktivnosti koje vode rešavanju izbegličkih problema. U tom smislu očekujemo dalju podršku međunarodne zajednice, kao i da reakcije UNHCR-a budu usmerene na traženje rešenja za ove probleme. Republika Srbija je spremna na saradnju i nastaviće da ispunjava sve svoje obaveze.

Kakvo je stanje sa povratkom na Kosovo?

Kosovo ima manje od tri odsto povratnika. Iz nekog razloga, Kosovo ima veliku naklonost međunarodne zajednice da bude održavano kao država sa posebnim potrebama. Prošle godine su dva povratnika ubijena, jedan ranjen. Pazite, pričamo od 2012. i 2013. godini. U Evropi se to zove ubistvo. Motivi ubistva su vrlo jasni, svi znaju šta se desilo, ali nema rešavanja tih slučajeva. Interno raseljenim licima nije vraćena uzurpirana imovina, nisu vraćeni zemlja i poslovni prostori, isključena su iz privatizacije, obnova teče sporo i selektivno, a privatna imovina se prodaje u bescenje.