Godine prolaze, a nisam sa svojima

Safa i Musa se potpuno razlikuju. Safa živi u desnoj, a Musa u levoj garsonjeri kućice u dvorištu Centra za azil u Banji Koviljači. Iza desnih vrata je nenamešten krevet, ugašen televizor, mnogo je porodičnih fotografija po zidovima, tu je sto sa čudnim svećama, sitnicama, ukrasima, knjigama. Na sredini levog stana je bar pet kofera i torbi naslaganih na stolice; u jednom ćošku sto, u drugom namešten krevet.

Iračanin Safa je stariji, ima naočare, a iznad stalnog osmeha nosi i brkove. Somalac Musa ne pazi na oblačenje, na bosim nogama ima papuče, a na leđima jaknu – zbog promaje. Moli da mu se u novinama ne vidi lice.

Pre neku godinu, Safa je hteo da u hodniku njihove kućice spava neki pas, a Musa je bio protiv. Stvar je rešio upravnik Centra za azil, a dvojica komšija, kako jedan od njih kaže, danas žive u miru – ne druže se, niti su u galami.

Safa i Musa su dvojica od sedam osoba koje su od 2008. godine do danas dobili supsidijarnu zaštitu u Srbiji, vrstu izbegličke međunarodne zaštite koja traje godinu dana, a dodeljuje se onima za koje postoji rizik da u zemljama porekla postanu žrtve mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja itd. Azil, viši vid izbegličke zaštite, u Srbiji je od 2008. do danas dobilo pet lica i to je sve.

Reke ljudi koje uđu u Srbiju sa juga i istoka, samo prolaze tuda na putu ka zapadu i severu. Niko od njih nije među onih 12 koji su dobili neku od zaštita: ako dolaziš iz „sigurne treće zemlje“, a to su, prema odluci Vlade Srbije, sve zemlje sa kojima se Srbija graniči, ne možeš dobiti izbegličku zaštitu. Takav je zakon.

Safa i Musa nemaju taj problem: supsidijarnu zaštitu imaju već šest, odnosno sedam godina.

RUPA: „Moj slučaj je danas politika, a sve što postane politika – pukne. Od politike ne možeš da dobiješ ništa. Politika te samo iskorišćava“, priča na engleskom Alobaidi Safa Aldin i dodaje da izbeglice ne bi trebalo da budu političko pitanje: „Nama ne treba politika. Mi smo od politike pobegli. Politika je uništila moju zemlju, naše zemlje…“

Safa ima 57 godina, živeo je i radio u Bagdadu, gde mu i danas porodica. Ima dve fakultetske diplome, govori nekoliko jezika… Godine 2008. došao je u Srbiju, republiku bivše SFRJ, koju je turistički posećivao osamdesetih godina prošlog veka. Iz tog vremena se seća bezbrižnosti ljudi, „jake ekonomije i države“.

Pobegao je iz nesigurnog Iraka u kome su posle anglosaksonske invazije i okupacije početkom 21. veka, počele da haraju militantne grupe i partije i kada se svakodnevno ginulo bez razloga.

Plan je bio da ode u Srbiju, „snađe se“, a potom dovede porodicu. „Došao sam ovde i upao u rupu. Upao sam u rupa između… Kako se kaže ono kad mi nije stalo do tebe već samo do svoje stolice?“

Drugi sagovornik, Musa, u Beograd je stigao 1984. kao devetnaestogodišnjak. Dobio je stipendiju SFRJ i to za studije poljoprivrede u Novom Sadu. Zbog „problema sa profesorom“ koji je predavao vinogradarstvo, dva puta je ponavljao godinu, a zatim izgubio stipendiju.

U međuvremenu se oženio u Bačkoj Topoli, radio kao profesor u školi obližnjeg sela, fizikalisao na njivama, a na kraju se razveo. Nakon što se vratio u Novi Sad, sa izvesnim Mišom Mačkom, počeo je da se bavi muzikom snimajući, svirajući i pevajući po Srbiji. Usput je nekako dogurao do apsolventskog statusa na fakultetu, ali studije nikada nije završio. „Kada je počelo bombardovanje, propao je i posao, lokali se zatvorili, nikom nije bilo do muzike. Pasoš više nisam mogao da produžim jer ništa nije funkcionisalo, a novca nisam imao“, priča na razumljivom srpskom.

Pruža plastificirani dokument, izbegličku ličnu kartu, na kome piše Abdelkarim Sheikh Musa. „Dobro je da to imaš. Ako nemaš, možeš da imaš mnogo konfrontacija sa policijom“, objašnjava uzimajući ličnu kartu nazad.

NI ZA ZATVOR: Musa je u Srbiji preživeo turbulentne devedesete. Švercovao je cigarete, čokoladu, „ilegalisao“ po novosadskim studentskim domovima; zbog nemanja dokumenata bio je u Klisi, Padinskoj Skeli, ali i u nekom hrvatskom zatvoru. Iz svih su ga, posle nekog vremena, puštali. „Gde da idem? Ni na jednu stranu ne mogu. Nemam pasoš, nemam kintu ni za kiflu i jogurt, a kamoli za voz. To je najgore u životu. Kad si u zatvoru, bar znaš na čemu si“, priča Musa.

Posle nekog vremena, Komesarijat za izbeglice i prognana lica smestio ga je u hotel „Hiljadu ruža“, tadašnje mesto za smeštaj izbeglica na Avali. Hotel je uskoro privatizovan, a Musa je, preko baraka kod toplane na Novom Beogradu, završio u Banji Koviljači gde je već sedam godina. „Vidiš i sam… Živ i zdrav sam, hvala bogu, ali ni napred ni nazad se ne pomeram. Imam krevet, hranu, sobu. Dali su mi i posao – prevodim sa somalskog na srpski, međutim nemam klijenata u poslednje vreme. Više vole Bogovađu, pa tamo odlaze. Ne znam zašto. Izgleda da nemamo istu ideologiju…“

Godinu dana posle Muse, 2008. godine, u Banju je stigao Safa. On danas pomaže učiteljima engleskog jezika i šivenja u Centru za azil, igra šah, napisao je i udžbenik engleske gramatike, pokušava da pomogne svima kojima može, a najviše ga tišti to što poslednje tri godine nema kontakt sa porodicom koja – ne želi da čuje za njega. „U pravu su… Ko je odgovoran za porodicu? Otac. Ja sam otac i ja sam ih ostavio u vatri… Misle da sam pobegao od njih, misle da se odmaram ovde, da uživam, da ne mislim svaki dan o njima.“

Safa tokom razgovora nudi cigarete, a pepeo trese u veliku šarenu pepeljaru. „Šest godina čekam ovde. Tretiraju nas kao životinje, koriste nas samo da bi oni zaštitili svoj posao. To nije korektno. Bilo gde u svetu našlo bi se mesto za čoveka sa diplomom. Čak i u Iraku! Ovde sam kao Avganistanac, kao Somalac koji nikad nije išao u školu, koji je živeo u džungli…“

Iako oštro kritikuje i Komesarijat i sve organizacije u azilnom sistemu Srbije, govori polako i ne skida osmeh sa lica: „Sve sam ih molio: ‘Ne ubijajte jedino lepo u meni, ne ubijajte moju dušu, ne ubijajte to što mislim da sam čovek.’ Volim ovu zemlju i ne znam zašto me gura od sebe. Pa, ne znam… Ti mi kaži. Ti si novinar… Ne govori mi ‘ali’. Šest godina se u Srbiji borim protiv ‘ali’.“

DON KIHOT: „Ja ne želim da zamišljam, ne želim da budem bogat, nisam došao da imam veliku kuću. Dajte mi šator i biće mi dovoljno da tu živim. Moj plan je da čekam papire. Ako se boriš, živ si, a ja ću se boriti dok ne umrem“, kaže Safa, pa završava: „Zar nije Don Kihot svako ko priča istinu? To jeste velika bitka, ali pogledaj istoriju, pogledaj istoriju Srbije, istoriju Iraka. Koliko puta su vođene velike bitke? Zato i moraš reći istinu. Ako govoriš istinu, mnogo si jači. I nema veze što sada ne pobeđuješ. Jednog dana će neko tražiti po istoriji ko je taj što je govorio istinu! Tako se ponaša vođa, tako se ponaša otac.“

„Moj komšija je baš zagrejan za papire, ali ne znam zašto“, kaže Musa, koji pepeo od izmoljenog „pal mala“, baš onog koji je nekada pušio, trese u praznu konzervu od sardina. „I dok sam bio student, pasoš mi je stalno bio u ormanu. Nosio sam ga na fakultet kad sam polagao ispite i kad smo išli u Trst po farmerke. Ja se pitam, šta ćemo nas dvojica da radimo kada dobijemo te papire… Banja je malo mesto. Ni za koga nema posla.“

Na pitanje kako se oseća zbog svega toga, Musa kaže: „Osećam da mi idu godine… Razmišljam: ako ovako nastavim, sutra ću biti star, razumeš? Biću mator, a nisam sa svojima. Ne bojim se smrti. Umrećemo svi; doći će neki drugi na ovo mesto, mnogi su otišli, to nije problem. Starost je zajebana…“