Diskriminacija, suživot, podrška

Nema zemlje koja je imuna na takve događaje. Nemačka je evropska država sa najvećim brojem tražilaca azila: 2013. godine je oko 127.000 ljudi izbeglo u ovu zemlju, a sistem azila i podrška države su na dobrom nivou. Nemačka je već odavno postala zemlja „duginih boja“, u kojoj bez problema žive milioni ljudi različitih boja kože, religija, nacionalnosti. Ipak, vlasti u Nemačkoj upozoravaju da se netrpeljivost prema izbeglicama širi, potpirivana propagandom ekstremnih desničarskih partija.

Samo od početka ove godine policija je zabeležila 12 podmetnutih požara u centrima za smeštaj tražilaca azila. Niko nije nastradao u tim incidentima, ali državni organi i organizacije koje pružaju pomoć tražiocima azila upozoravaju da se situacija lako može oteti kontroli, kao početkom devedesetih godina prošlog veka. Tada su ekstremni desničari pokrenuli pravu kampanju protiv tražilaca azila, uz brojne napade na njih. U tim napadima i podmetnutim požarima, samo tokom 1992. godine širom Nemačke je poginulo 27 osoba.

Od kada je pre nekoliko godina počela ekonomska kriza u Grčkoj, netrpeljivost prema tražiocima azila raste, a napadi desničara na imigrante su postali svakodnevica. Kada je 2012. godine jedan imigrant ubio čoveka u Atini pokušavajući da ga opljačka, nastao je pravi pogrom u kome su desničarske grupe i razularena gomila palile mesta na kojima su imigranti živeli, nekoliko ljudi je ubijeno, mnogo ranjeno.

Prenoseći vesti o tome, i strani i naši mediji na kraj izveštaja rutinski stavljaju rečenice da je porast broja imigranata doprineo porastu kriminala, trgovine drogom, nasilja. Te rečenice, inače netačne, kao da su prepisane iz parola desničara koji napadaju imigrante. Statistike svih zemalja sa puno imigranata kažu da tražioci azila, ali i ilegalni imigranti, procentualno čine manje krivičnih dela od lokalnog stanovništva, što je logično. Njihov cilj je da što manje privuku pažnju policije, što zbog azilnog postupka, što zbog straha od hapšenja i deportacije, ako nisu u postupku. Među standardnim parolama protiv imigranata jeste i ona da ti ljudi ili štete državi u kojoj su, jer ne rade ništa a dobijaju neku pomoć, ili „otimaju posao domaćima“, tako što rade za manje novca nego lokalno stanovništvo. Realnost je, međutim, mnogo drugačija. Na primer, grčka ekonomija je decenijama debelo profitirala od imigranata, jer su oni radili najteže i najprljavije poslove u građevini, poljoprivredi, turizmu, komunalnim preduzećima, poslove od kojih je domaće stanovništvo gadljivo okretalo glavu, a slična situacija je i u mnogim drugim zemljama Zapadne Evrope.

ISKUSTVA U SRBIJI

Prvi centar za tražioce azila na ovim prostorima otvoren je u Banji Koviljači, varošici u zapadnoj Srbiji, još u vreme SFR Jugoslavije. Centar je osnovao UNHCR, agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice. Pre pada Berlinskog zida najviše stanara Centra bilo je iz Čehoslovačke, potom Rumunije, u vreme jugoslovenskih ratova centar su naseljavale izbeglice sa naših prostora, potom su počeli da pristižu ljudi iz kriznih žarišta po svetu. Centar je 2008. predat na upravljanje Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije.

Decenijama je odnos tražilaca azila sa lokalnim stanovništvom bio dobar, nije bilo diskriminacije i predrasuda, većih incidenata. Bilo je čak i mnogo veza između lokalnih mladića i devojaka i stanovnika Centra. Mladić iz Obale Slonovače, koga su po slavnom zemljaku zvali Drogba, igrao je dve sezone za lokalni fudbalski klub i bio zvezda, pošto je gotovo sam uveo klub u viši rang takmičenja.

Od 2010. broj tražilaca azila je počeo naglo da raste, kapacitet Centra nije bio dovoljan da ih sve primi, mnogi su spavali po iznajmljenim sobama, u parku, okolnoj šumi, napuštenim kućama. Napadi lokalnih delinkvenata na tražioce azila, prebijanje, otimanje novca i mobilnih telefona od njih postali su svakodnevica.

Onda je 27. oktobra 2011. policija uhapsila Avganistanca Abdirašida N., zbog sumnje da je u banjskom parku silovao tridesetosmogodišnju britansku državljanku. Policija nije iznela druge pojedinosti, navodeći da je istraga u toku, ali skoro svi mediji u Srbiji su se proslavili krupnim naslovima poput „Avganistanac silovao Britanku u Banji Koviljači“, „Azilant uhapšen zbog silovanja“. Banja Koviljača je počela da vri. U roku od nekoliko dana čitav grad je bio oblepljen plakatima sa sloganom „Ko je sledeći?“, kojim se najavljivao „protestni zbor građana povodom nekontrolisanog priliva azilanata“.

Samozvani članovi organizacionog odbora protesta su za medije pričali da je to samo jedan od niza incidenata, da tražioci azila verbalno provociraju meštane, žene i devojke, hvataju ih za ruke, pokušavaju da uđu u kuće tražeći prenoćište, da žitelji Banje Koviljače žive u konstantnom strahu jer je jedan broj azilanata naoružan noževima, da decu ne smeju da puste da slobodno izađu napolje, da je zbog velikog broja azilanata ugrožen dalji turistički razvoj Banje Koviljače… Skoro svi učenici osnovne škole „Vera Blagojević“ jedan dan se nisu pojavili u školi, a predstavnici škole, mesne zajednice i roditelji učenika su naveli da deca neće ići u školu ako strani državljani ne budu izmešteni. Na protestnom skupu tražilo se takođe izmeštanje svih ilegalnih imigranata i azilanata, kao i Centra za azil iz tog mesta. Strah je, međutim, bio mnogo veći među samim tražiocima azila, koji tih dana gotovo da nisu izlazili na ulicu, novinarima su pričali da se boje pogroma poput onih koje su doživeli u Grčkoj.

Tih dana je komesar za izbeglice Srbije Vladimir Cucić izneo podatak da su se od 500 raznih prekršajnih i krivičnih prijava koje su do tada podnete, a odnosile su se na tražioce azila, samo dve odnosile na sukob među azilantima koji su izazvala dvojica pijanih Iračana, a sve ostale na napade, prebijanje i otimanje novca od samih tražilaca azila. Čule su se procene da tražioci azila koji borave van Centra dnevno potroše na smeštaj, hranu i ostale potrebe oko 30.000 evra, što je bilo i te kako značajno za lokalnu ekonomiju.

ZIMA NEZADOVOLJSTVA

Kada je u leto 2011. otvoren još jedan smeštaj za tražioce azila u Bogovađi kod Lajkovca, u koji su prebačeni oni za koje nije bilo mesta u Banji Koviljači, ulicama Banje je počela da patrolira žandarmerija, bes stanovnika prema imigrantima je utihnuo. Bar do zime 2012. godine, kada je u selu Vračeviću kod Bogovađe Komesarijat za izbeglice iznajmio dve kuće, da bi smestio tražioce azila za koje nije bilo dovoljno mesta u Centru. Te prve zime, uz gunđanje meštana da se plaše stranaca, da oni u Bogovađi obijaju vikendice da bi u njima prespavali i kradu po baštama, zabeleženo je i noćno kamenovanje i razbijanje prozora kuće u kojoj su bili tražioci azila.

Situacija je eskalirala u jesen prošle godine. Stotine tražilaca azila je tada boravilo u šumi oko Centra za azilante u Bogovađi, čekajući da se oslobodi mesto u prepunom Centru. Sredinom novembra počela je prava zima i zatekla te ljude bez krova nad glavom, odgovarajuće odeće i hrane. Na hitan zahtev Komesarijata za izbeglice, Vlada Srbije je odlučila da se u barake preduzeća „Ivan Milutinović“ u blizini Termoelektrane „Nikola Tesla“, nedaleko od Obrenovca, smesti polovina nezbrinutih lica. Ostalih 150 ljudi je smešteno u dve ranije korišćene privatne kuće u selu Vračeviću.

Autobus sa tražiocima azila je 27. novembra zaustavljen kod Obrenovca, gde su put blokirali meštani naselja Ušće i Skela, u čijoj blizini se nalaze barake namenjene za smeštaj stranaca. Blokadu su pravdali strahom za bezbednost dece, ugrožavanjem termoelektrane. Posle jednodnevnog natezanja vlasti i demonstranata, tražioci azila su privremeno smešteni u hotel „Obrenovac“. Baraka namenjena za njihov smeštaj je zapaljena, a policija je ubrzo uhapsila jednog osumnjičenog. Na prilazu kućama u selu Vračeviću gde su bili smešteni tražioci azila, meštani sela napravili su barikade, zahtevajući da se azilanti izmeste odatle, uz identične argumente kao i njihovi istomišljenici iz Obrenovca, sa dodatkom da se plaše tropskih bolesti jer tražioci azila žive u nehigijenskim uslovima. Blokada je sklonjena nakon pregovora i intervencije Vlade.

Tih dana protiv dolaska tražilaca azila u njihovu sredinu bunili su se i žitelji Mladenovca, i to ne prvi put. Još prilikom krize u Banji Koviljači iznet je plan o otvaranju većeg centra, a kao lokacija je najčešće pominjana bivša kasarna „Mala Vrbica“ kod Mladenovca. Čekalo se na novac koji je ubrzo stigao i iz republičkih budžetskih rezervi i iz pretpristupnih fondova EU. Međutim, od pretvaranja kasarne u centar za tražioce azila nije bilo ništa, sve je zaustavljeno zbog protesta meštana. I u Mladenovcu su demonstranti pominjali zabrinutost zbog žena, ćerki, imanja, termalnih izvora koje planiraju da iskoriste u turističke svrhe.

Protesti su u januaru ove godine utihnuli, bar do sledeće prilike. Da mnogi građani Srbije ne misle isto što i oni koji su demonstrirali protiv tražilaca azila, pokazali su mnogobrojni ljudi koji su im, organizovano ili individualno, donosili pomoć u odeći, obući i hrani u danima kada su se proširile vesti o ljudima koji zimu provode u šumi. Inače, prema istraživanju Komesarijata za izbeglice, građani Banje Koviljače i Bogovađe većinom imaju pozitivan odnos prema tražiocima azila, a ista je situacija i u novootvorenim centrima u Obrenovcu, Sjenici i Tutinu.