Delovanje umetnosti

Teško je verovati da će talog jezika mržnje počistiti jedan razgovor na temu – Javna i lična odgovornost pisca – kakav je prošlog vikenda organizovala beogradska kancelarija Britanskog saveta. Nije, s druge strane, ni jednostavno pretresati pitanja odgovornosti bez onih koji su govorili o „visokom procentu otpada među Srbima“, jer jedino ti pisci mogu da objasne zašto su govorili da se zbog „mirne budućnosti“ ne sme „izvrtati sopstveni interes“, i zašto su huškali da se „unutrašnje granice promene pre nego što postanu spoljne i međunarodne“.

Vladislav Bajac, Sreten Ugričić, Zoran Paunović, Ivana Dimić i Ljiljana Pavićević, koji su u ovom razgovoru učestvovali kao jugoslovenski predstavnici, mogu lako da se saglase oko količine zla koje su proizvele te reči-budnice, tako da se ovakvi razgovori u krugu potencijalnih istomišljenika mogu lako pretvoriti u beskrajna klimanja glavom. Stoga nije loše pokucati na još neka vrata, jer bi pisci iz Velike Britanije, ali i gosti iz Mađarske, Rumunije, Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine koji su doputovali u Beograd mogli da čuju štošta neobično i čudno.

Naravno, teško je razgovarati sa onima čije uši ne čuju a oči ne vide, ili ne čuju stvari koje ne mogu da čuju a ne vide ono što ne žele da vide, ali su ti, upravo zbog svojih endemskih osobina, pravi sagovornici na temu odgovornosti. To ne znači da u razgovore o ovim, ne baš prijatnim temama treba nužno uključivati raritetne nosioce bizarnih ideja koji se žive na Balkanu. Uostalom, pisci koji dolaze iz Evrope traže one sa kojima mogu da ostvare komunikaciju bez uplitanja u lokalne rituale.

Stoga reči britanske spisateljice Sare Djunent o „izuzetnom trenutku“ koji je podelila ova grupa pisaca tokom razgovora nisu samo fraze vaspitanog gosta, kao što ni nedavna opaska Džona Kerda, reditelja Kraljevskog nacionalnog teatra iz Londona, o „Narodnom pozorištu kao jednoj od najlepših pozorišnih zgrada koje je ikada video“ nije ljuštura ispražnjenog značenja, jer u drugim jezicima govor nije obesmišljen.

„Mislim da smo mnogo naučili jedni o drugima, ali i da smo otkrili nešto nepoverenja i zabrinutosti. Iako smo govorili na engleskom jeziku, mislim da nismo uvek iste stvari nazivali istim rečima“, primetila je nakon prvog radnog dana Sara Djunent, pokušavajući da napravi nekakav rezime za one koji nisu imali priliku da prisustvuju zatvorenom delu razgovora u kome su učestvovali britanski pisci Džilijen Slovo, Endrju O’Hejgan i novinar Džeremi Harding, kao i gosti iz regiona Kajus Dobresku, Peter Zilahi, Daša Drndić i Zoran Mutić, zajedno sa autorima iz zemlje. „Mada je deo mog posla, između ostalog, posredovanje u sličnim diskusijama, u jednom trenutku sam pomislila: bože, više nemamo kontrolu nad ovim razgovorom, ali mi je odmah potom palo na pamet da je to možda najbolja manifestacija ovog izuzetnog trenutka koji delimo.“

„Iako razgovori između ljudi koji jedva stignu da se upoznaju mogu da deluju besmisleno – seli smo, pričali, svako je rekao svoje i onda smo se razišli kućama – mislim da to uopšte nije beznačajno, jer se čuju razne ideje koje mogu da budu korisne za svakog od nas“, kaže za „Vreme“ Ivana Dimić, jedna od učesnica u radu dvodnevnog skupa. „To je specifična razmena između ljudi različitih kultura koji donose nešto sa čime se možda nikada ne bismo sreli, što je na kraju i saznajno zanimljivo.“

Čak i ako se stavi u drugi plan sadržaj ovih razgovora, njegov ton je na trenutak oživeo zaboravljeno osećanje prijatnosti koje ova vrsta komunikacije može da donese svima onima koji su poslednjih godina bežali od gomile u svoje male, lične oaze. To na drastičan način potvrđuju svi oni koji su hrlili da učestvuju u buci i besu mase. U pauzi jedne od sesija, kao kontrapunkt ovom razgovoru, sa Trga republike dopirao je udaljeni žamor obeležavanja godišnjice rata bez imena, maskarada na teme podzemnog sveta Drune, u kome glavni akteri, izobličeni do neprepoznatljivosti, više nisu svesni ni vlastite grotesknosti.