Nisam vam ih birao

„Primer obračuna u srpskom CK-u pokazuje da su zalaskom partijskog monizma nacionalizmi postali osnova koja omogućava vladavinu pojedinih komunističkih partija. Postaje sve jasnije da takav sistem generira nacionalizme i pomoću njih se održava. Rešenje nije partijska borba, već kraj sistema koji ih proizvodi… Tome kraj mogu da učine samo – saveznici. Saveznici su ljudi koji imaju iste ciljeve, bez obzira na nacionalnost. U ovom slučaju su to naše kolege iz Beograda. … Svi živimo u jednoj zemlji, gde je nesloboda jednih istovremeno nesloboda drugih…“ Ovo je deo uvodnika koji sam napisao 2. novembra 1987. godine u mariborskom studentskom listu „Katedra“, čiji sam odgovorni urednik u to vreme bio.

To je uvod kojim su slovenački studenti posle Osme sednice srpskih komunista i prvih čistki u beogradskim medijima predali izdiferenciranom uredništvu beogradskog „Studenta“ na uređivanje šest strana u „Katedri“. Time smo pružili priliku našim kolegama, šikaniranim od strane Miloševićeve vlasti u usponu, da samostalno i na svom jeziku nastave rad. Kritikovali su politiku koju je vodila tadašnja srpska partija s Miloševićem na čelu, a Beogradski prilog „Katedre“ je prodavan i na beogradskim ulicama, sve dok policijske marice nisu otele kolporterima tiraž a sud u Palati pravde dva puta doneo zabranu, uprkos odličnoj odbrani advokata Srđe Popovića. Srbija je polako i sigurno tonula u mrak represije i nacionalizma. Zbog toga je protestovala samo šaka ljudi.

Zato me danas, posle četrnaest godina, kada Slobodan Milošević više nije na vlasti, nimalo ne rajca da odgovaram nekakvim odnekud hrabrim piscima pisama jesam li ili nisam marta 2001. godine postavio prava pitanja Miri Marković.

Poštovane dame i gospodo – u vreme kada je to još imalo nekog smisla, počev od 1987. godine, nisam postavljao pitanja, nego sam pisao i radio ono što je, kao novinari, trebalo da kažemo i uradimo. Ne znam gde ste tada bili vi. Pouzdano znam da tada, pre i posle Osme sednice, nikoga od vas koji sada pišete svoja nakaradna, samodopadajuća i otužna pisma, u kojima sve vrvi od naknadne pameti – nije bilo da Miloševića i Markovićevu zaustavi na njihovom putu.

A što se pitanja tiče – prva i nimalo „stidljiva“ pitanja postavili smo Svetlana i ja Miri Marković u razgovoru za ljubljansku „Mladinu“, još pre jedne decenije, početkom 1991. godine. Trebalo je da prođe deset godina da M. Marković prihvati sličan razgovor u Srbiji, za „Vreme“.

Ovome nemam šta da dodam, izuzev da nisam bio u prilici da biram Miloševića, ni Miru Marković, niti sam tokom razgovora odgovarao na postavljena joj pitanja. Zato me najmanje zanima uloga dželata koju mi namećete. Prema tome, preporučujem da traume, koje izgleda vidate dopisivanjem sa nama kao autorima intervjua, ubuduće lečite na primereniji način.

S poštovanjem