Naizgled, ekonomija spada u one oblasti u kojima se čuda ne dešavaju. Kad uzmete da proanalizirate sva dosadašnja ekonomska čuda, od Ruzveltovog nju dila ili Šaštovog nemačkog čuda iz tridesetih godina prošlog veka, sve do irskog privrednog otvaranja s početka sedamdesetih godina – ekonomska literatura će vas uveriti da čuda zapravo i nije bilo. Ili su navodno uspešni ekonomski potezi samo koincidirali sa prolaskom klimaksa krize – pa su nezasluženo proglašeni čudotovornim ekonomskim lekovima – ili kormilari ekonomske politike jednostavno nisu više bili u stanju da održe pogrešan pravac, pa je snaga svetske ekonomske oluje neku zemlju napokon odjednom pogurala u pravcu blagostanja. Brže nego ijednu drugu, samo zato što je ona dotada suviše pružala otpor ekonomskoj logici.
Ipak, snaga velikog gesta u ekonomiji ne sme se potcenjivati, jer je reč o oblasti u kojoj jedan odvažan potez može izazvati „interferenciju“ miliona pojedinačnih odluka, što opet može odjednom doneti neočekivano dobar i brz rezultat. No, da bi veliki potez u ekonomskoj politici dobio izvanredno, simboličko značenje i da bi pokrenuo milione malih odluka, on u osnovi mora biti i razuman i razumljiv svakome čoveku – jer uspeh ni u ekonomskim stvarima nije fatalan i neizbežan. Naprotiv.
Evo, na primer, u trenutku kada ovaj tekst napušta svoga autora, visoka delegacija Srbije koja boravi u Parizu, sa republičkim premijerom Zoranom Đinđićem na čelu, posle susreta sa predsednikom Širakom i premijerom Žospenom čini se da već ima u torbi veoma važnu vest – da će od Francuske dobiti podršku za konačnu obnovu operativne saradnje sa vodećim svetskim finansijskim institucijama (MMF i SB), te da će, sledstveno tome, imati i podršku u pregovorima o reprogramiranju naših obaveza prema takozvanom Pariskom klubu država poverilaca SRJ. No, ma koliko ova vest bila od ogromne važnosti za srpsku ekonomiju, za običnog čoveka ona ne može imati snagu „velikog poteza“ jer je svakome ovde jasno da taj uspeh nije u domenu našeg odlučivanja i naše pameti, već je rezultat nove strategije velikih sila prema Balkanu i početka uživljavanja Beograda u svoju ulogu u tom novom scenariju. No, izgled „velikog poteza“ mogla bi imati eventualna vest da su premijer Đinđić, ministar finansija Đelić i ministar za privatizaciju Vlahović napokon utanačili sa Pežoom da on preuzme kragujevačku Zastavu i da ćemo se uskoro voziti na „šumadijskim lavićima“ po povoljnim, „domaćim cenama“. Istina, takvu vest nije sasvim realno očekivati – posle već decenijskog natezanja oko osnovnog koncepta budućnosti jedine domaće fabrike automobila – gde jedni zagovaraju da se Zastava zadovolji kooperantskom ulogom u okviru ove ili neke druge velike kompanije (od koje bi za uzvrat dobijala polugotov auto), a drugi traže da se očuva kompletna domaća autoindustrija uz pomoć obrtnog kapitala i zaštitnog znaka starog ili novog stranca (s tim da u tom slučaju nije jasno šta bi strana kompanija mogla dobiti za svoj znak ili pare, a da to ne bude preko leđa srpskih poreskih obveznika). Upravo zbog te okolnosti, da nije ni lako ni jednostavno doneti jednu stratešku ekonomsku odluku i za nju preuzeti odgovornost – eventualna vest o Pežou u Kragujevcu mogla bi imati format „velikog poteza“, bez obzira na to da li će se ona za koju godinu ocenjivati kao veoma dalekovida ili kao katastrofalno loša. Ona bi sada sigurno bila dobra vest, ma šta o njoj mislili radnici u Kragujevcu ili filozofi metalne industrije u Beogradu (koji su srećni kada zapaze da u ovoj branši neka firma danas upošljava više od deset odsto tehničkog kapaciteta). Ne samo zbog toga što bi iza Pežoovih širokih leđa u Srbiju nahrupile i druge francuske i svetske firme, nego i zato što bi poznati efekat „čišćenja stola“ od truleži sinoćne posne večere simbolički označio i početak nečega „novog, boljeg i lepšeg“, čega smo se toliko zaželeli.
Ako iz Pariza ne dobijemo ništa oko Zastave, možda nam se u zamenu, kao dobra i velika, ponudi vest o potvrdi prodaje Beočinske cementare Lafaržu, ali to bi već bilo nešto iz starog kufera Mirka Marjanovića, pa ne bi moglo imati efekat „novog poteza nove vlasti“? Uostalom, „veliki potez“ ne mora se povući baš u Francuskoj, ali ga Vlada Srbije mora negde pronaći – jer se na uvek nužnom sređivanju poreskog sistema, na primer, ne može steći popularnost, niti narod samo uredno plaćajući poreze može povratiti samopouzdanje.
Neka „velika vest“ o velikom ekonomskom uspehu verovatno bi bila shvaćena kao početak vremena u kojem više glavne informacije kojima počinje famozni TV dnevnik neće biti one sa tužnog severnog Kosova ili iz okoline Medveđe, pa, ako hoćete, ni one sa Lovćena – jer je svakom građaninu ove zemlje već puna piksla mrcvarenja oko takozvanog „državnog pitanja“, i ne vidim u Srbiji baš neko oduševljenje (osim kod sebe ili kolege Cerovića) zbog toga što su posle crnogorskih izbora „nešto bolje šanse“ za obnovu uskislog bratstva i jedinstva jednovernih nacionalnih radnika između Dunava i Jadrana. Obzirnije i pametnije rečeno, meni se bar čini da su „svete nacionalne i državne stvari“ manje važne od toga da i nama u Srbiji napokon krene i da možemo bar da sanjamo novi auto, novu radionicu, novo zaposlenje, novu platu. Neko će sigurno reći da su te dve stvari pozitivno međuuslovljene, ali ja ne delim to mišljenje.
Kad je reč o „velikim potezima“ – bilo ih je i u ekonomskoj istoriji Srbije. Uzmimo samo ugovor mlade Kneževine (koja je tek bila stekla nezavisnost) sa Generalnom unijom u Parizu o zajmu za izgradnju železničke pruge Beograd–Vranje (365 km), koji je nominalno iznosio sto miliona franaka ili više od tri tadašnja godišnja državna budžeta (hajde sad nađi negde zajam od pet milijardi dolara!). Istina, taj ugovor je izazvao i veliku aferu Bontu i niz drugih komplikacija, ali je pruga izgrađena i Srbiju je osovila na sopstvene ekonomske noge, a njen doprinos modernizacijskim privrednim procesima bio je ogroman. No, ni tada nije manjkalo kritičara ovog poteza, pa je tako radikalski poslanik pop Milan Đurić tada procenio da će se zbog izgradnje železnice u Srbiju „navući stranački fabrikanti i svakojake krpetine i s njima će se otvoriti trgovina, a našem narodu nije amanet da trguje i da se obogaćava, no da sveti Kosovo“!
