Peking, Peking

U prvoj godini četvrtog milenijuma svoje istorije, Peking, glavni grad Kine, nije mogao da primi lepšu vest od one pristigle 13. (petak, pa šta) jula iz Moskve: U drugoj rundi glasanja Peking je sakupio 56 glasova i daleko iza sebe ostavio Toronto (22), Pariz (18) i Istanbul (9). Osaka je ispala još u prvom krugu sa šest glasova. Mnogi su odmah rekli da je pravda zadovoljena, grad koji je 1993. izgubio Olimpijadu (protiv Sidneja) za samo dva glasa, konačno je dočekao da bude organizator najveće sportske priredbe na svetu.

LJUDSKA PRAVA: Peking jeste bio pritajeni favorit, ali sa tajnim glasanjima nikad se ne zna. Ovoga puta sve je ispalo po prognozama i, reklo bi se, na zadovoljstvo većeg dela čovečanstva. Istina, odmah su se oglasile razne organizacije za zaštitu ljudskih prava. „Amnesti internešenel“ (AI) je podsetila da je, prema njenim podacima, u Kini poslednjih meseci u kampanji protiv kriminala izvršeno 1700 smrtnih kazni uz „verovatne torture nad mnogima od osuđenih da bi odali svoje saučesnike“. AI podseća, ne bez ironije, da je većina streljana na stadionima. Prema nekim podacima, u Kini se godišnje izvrši oko 3000 smrtnih kazni, polovina od svih egzekucija u svetu. Međunarodna federacija udruženja za zaštitu ljudskih prava (FIDH) zatražila je da Etički komitek MOK ispita „okolnosti pod kojima je izabran Peking“ jer sumnja da je „prekršena Olimpijska povelja“. MOK je optužen da je išao protiv sopstvene povelje. Organizacija Hjuman rajts voč“ (HRW) izrazila je nezadovoljstvo i zabrinutost zato što MOK nije tražio nikakve garancije u vezi sa ljudskim pravima. HRW podseća da su predstavnici Pekinga dan uoči odluke na konferenciji za štampu izjavili da će novinari iz celog sveta moći da pišu o čemu hoće na celoj teritoriji Kine. „Setićemo se ovog obećanja kada prvi novinar u Kini bude uhapšen“, rekao je Sidni Džons, direktor HRW za Aziju. Predsednica Evropskog parlamenta Nikol Fonten izrazila je žaljenje zbog izbora Pekinga, bilo je još nekoliko rekacija u istom smeru i istom tonu, ali nema sumnje da je izbor Pekinga dobio mnogo više podrške nego kritika. Neki analitičari su primetili da je Peking „druga komunistička prestonica“ (posle Moskve 1980) koja dobija Olimpijadu, ali možda je suštinu izrazio jedan član MOK-a rekavši: „Jednostavno, bilo je vreme da Igre dodelimo zemlji koja čini 25 odsto stanovništva planete.“

MOK je bio na neki način dužan Pekingu zbog tesnog poraza pre sedam godina, ali više od te moralne obaveze uticale su ogromne promene koje se dešavaju u Kini. Nema sumnje da ova zemlja još dugo neće biti primer demokratije i poštovanja ljudskih prava, ali je isto tako evidentno da njen ekonomski razvoj ide džinovskim koracima, otvaranje prema svetu svakim danom je sve veće a obaveza koju donosi organizacija događaja kakav je Olimpijada samo može da ubrza demokratske promene i već otvorene procese političkih promena. To je karta na koju MOK igra, a Dik Paund, nesuđeni predsednik MOK-a, ubeđen je da će „Olimpijada pomoći Kini i kineskom narodu“. Fransoa Karar, direktor MOK-a, izjavio je da „MOK nije direktno ulazio u tematiku ljudskih prava“ ali je izrazio uverenje da će se u narednih sedam godina situacija „znatno promeniti nabolje“. Dodao je da su postojala dva načina susretanja sa problemom: zatvaranjem ili otvaranjem vrata. „MOK se odlučio za drugu varijantu i sada je sve u rukama naroda Kine“, rekao je Karar.

OLIMPIJSKA SILA: Odlazeći predsednik Samaran i novoizabrani Rog takođe su zadovoljni, ali će Peking narednih sedam godina biti pod lupom svetske javnosti sa mnogo izgleda da taj teški ispit položi dobrom ocenom. Istorija odnosa Kine i olimpizma, odnosno MOK-a, počinje 1932. učešćem prvog kineskog sportiste Liua Čangčuna na Igrama u Los Anđelesu 1932. Četiri godine kasnije Kina je u Berlin poslala 69 sportista, ali niko nije ušao u finale. Povratak u olimpijski pokret bio je više nego simboličan, u Helsinkiju 1952, tri godine posle pobede Maovih komunista, Kina učestvuje samo sa jednim takmičarem. Četiri godine kasnije Kine nema u Melburnu jer bojkotuje Olimpijadu zbog učešća 21 sportiste sa Tajvana. Tokom 1958. Kina prekida odnose sa MOK-om i vraća se tek 1979. Učestvuje na zimskoj Olimpijadi u Lejk Plesidu 1980. ali bojkotuje Letnje igre u Moskvi zbog upada sovjetskih snaga u Avganistan. Prvo masovno učešće Kineza na jednoj Olimpijadi je u Los Anđelesu 1984 – 225 sportista završava na osmom mestu po broju osvojenih medalja (32). Na narednim Igrama u Seulu Kina je osvojila 28 medalja i bila 11. u ukupnom poretku, a od Barselone 1992. već postaje svetska sportska sila – osvaja 54 medalje (četvrta ukupno), u Atlanti uzima 50 odličja (takođe četvrta) a u Sidneju se sa 59 medalja probija na treće mesto.

Planovi predviđaju ogromne promene u Pekingu. Problem haotičnog saobraćaja rešiće se povećanjem linija metroa sa dva na sedam, povećanjem broja autobusa na čak 110.000 i novim auto-pistama koje će se triplirati. Problem zagađenosti rešavaće se iseljenjem mnogih fabrika i prelaskom na upotrebu gasa u 90 odsto javnih autobusa i 60 odsto taksija. Očekuje se da se zagađenost vazduha smanji za 60 odsto. Toronto i Pariz su kao adut imali gotovu infrastrukturu dok je kod Pekinga sve na obećanjima, ali nema sumnje da će vredni Kinezi obaviti što su obećali. Olimpijsko selo za 18.000 stanovnika i stadion za 80.000 koštaće oko dve milijarde dolara… U vreme Igara Peking će imati oko 800 hotela sa internacionalnim standardom sa ukupno 130.000 soba. Pored svih materijalnih ulaganja i građevinskih radova čini se da će najteže biti da najmanje polovina stanovnika Pekinga (znači, nekih šest miliona ljudi) 2008. bar 200 fraza na engleskom. Oko 600.000 volontera već uči engleski i druge jezike da bi opslužili stotine hiljada gostiju koji će 2008. stići za Olimpijadu.

Glavni olimpijski kompleks, kršsten kao „Olimpic green“, biće građen na severu gradu, 21 km od novog aerodroma koji je otvoren prošle godine. Tamo će biti 14 od 37 neophodnih instalacija na kojima će se održati 56 takmičenja. U sklopu kompleksa biće i olimpijsko selo u blokovima od po pet spratova.