Mitos Srebrenica

General Majkl Rouz, glavnokomandujući trupa UN u Bosni 1944. godine, izneo je u jednom intervjuu, praćenom snimljenim materijalom, svoje viđenje rata u BiH („Rose’s War“, BBC-Panorama, 26.01.95). Tu pored ostalog vidimo kako Haris Silajdžić, pred kamerama CNN-a, optužuje Rouza i Akašija za smrt 70.000 Muslimana u Bihaću, pri jesenjoj (1944) kontraofanzivi Srba u tom području. Bosanska vlada je kasnije te gubitke smanjila na 14.000 (Rouz) a snage Unprofora su verifikovale oko 1.000 žrtava, uglavnom vojnika. Koliko bi žrtava „masakra“ nad Muslimanima imali danas da je Bihać tom prilikom pao, i to bez prisustva Rouza?

Šta se stvarno događalo jula 1995. u Srebrenici? Da li je i samo pitanje „bogohulno“? Da ne bi bilo nesporazuma: neprihvatanje „magije velikih brojeva“ ne znači i negiranje samih događaja. No za jednu dugu listu kompleksnih pitanja, delimični i selektivni odgovori nisu dovoljni.

Navedimo nekoliko činjenica:

– „Međunarodni komitet crvenog krsta (MKCK) ne može, na osnovu svojih podataka, da potvrdi optužbe SAD, da su bosanski Srbi vršili masovne egzekucije nakon zauzimanja Srebrenice“ (Agencija „Reuters“, Sarajevo, 12.8.1995).

– Tadeuš Mazoviecki, tadašnji Specijalni izvestilac – komisije za ljudska prava UN-a, u svom izveštaju o Srebrenici od 22. 8. 1995 (E/CN. 4/1996/9) ne govori o hiljadama „masakriranih“ Muslimana, i ukazuje na potrebu da se navodne masovne grobnice, o kojima se priča, prethodno ekshumiraju i ispitaju, da bi se utvrdio broj žrtava.

– Nastup pred Haškim tribunalom holandskog pukovnika Toma Karemansa, komandanta UN-a u Srebrenici, kao svedoka optužbe (početkom jula 1996), doživeo je fijasko, pošto Karemans ništa nije „ni video ni čuo“, od onoga što je sud od njega očekivao („Der Spiegel“, 8. 7. 1996). I ostali pripadnici holandskog kontigenta u Srebrenici (429 usamljenih, samo lako naoružanih „plavih šlemova“) davali su izjave suprotne zahuktalim medijskim prikazima.

Nema granica „strahota“ u pisanju o Srebrenici jula 1995. Broj ubijenih/masakriranih Muslimana kreće se između 3.000 i 12.000, sa klatnom između 5.000 i 8.000, pri čemu su „na glasu“ masovne grobnice, od preko 1.000 kod Šahanića“ (Dejvid Rod, dobitnik Pulicerove nagrade za izveštaje o Srebrenici), do „više hiljada u Brantuncu“ (Aleksandra Stiglmajer, proslavljena svojim člancima krajem 1992, o „60.000 silovanih Muslimanki, od kojih su 30.000 već u drugom stanju“). Na toj relaciji je i Haški tribunal u procesu Erdemoviću, gde je reč o „masovnoj egzekuciji 1.200 civila“ u Pilicama (još uvek skromnije od 1.700, prema nalazu „eksperata“, u izveštaju agencije AFP).

Koliko je žrtava „masakra“ pronađeno u proteklih šest godina?

– Kofi Anan, generalni sekretar UN, podneo je 15.11. 1999. izveštaj o „padu Srebrenice 1995“, na osnovu naloga Generalne skupštine, od decembra 1998. Tu se govori o 33 grobnice, sa između 80 i 180 tela, kao i o približno 2.000 ekshuminiranih, od kojih su oko trećine identifikovani (znači blizu 700).

– Skoro u isto vreme („Slobodna Bosna“, 25. 9. 1999) uprava Komemorativnog centra u Tuzli barata sa brojem od oko 2.500 ekshuminiranih i smeštenih u tunelima kod Tuzle, bez podataka o identifikovanima.

– „Neue Zurcher Zeitung“ objavljuje 15. 6. 2001. reportažu iz Tuzle: 4.418 tela ubijenih Muslimana (!?), smeštenih u tunelima, od kojih su samo 115 identifikovani. MKCK je posle pada Srebrenice prijavljeno 7496 nestalih, od kojih je u međuvremenu samo 117 sudbina razjašnjeno. (U svojoj knjizi „Srebrenica“, Holanđani Honig i Bot govore o 6546 nestalih, prijavljenih MKCK do avgusta 1996.)

– Bosanski Muslimani imaju svoje brojke o srebreničkim žrtvama: 7618 nestalih i 3745 pronađenih poginulih izbeglica, ukupno 11.363 žrtava („Der Spiegel“, 1. 5. 2000).

U moru ovih (dez)informacija pliva se već šest godina. Težišta su na manipulacijama brojevima „masakriranih“ i nestalih, kao i o Srebrenici „zaštićenoj zoni“. Takođe i na „zaboravu“ da su tu i Srbi bili žrtve.

– U prisustvu UNPROFOR-a i pod budnim satelitskim okom „nestajale“ su velike masovne grobnice, tako detaljno opisane i snimljene, i traga se, već godinama, za većim brojem manjih grobnica. Zašto samo oko 2% identifikovanih u Tuzli (a sva tela su, medijski, žrtve iz Srebrenice!), pored 80% uspeha identifikacije Muslimanske komisije za nestale i 90% kod bosanskih Srba, njihovih kolega? (Setimo se ekspeditivnosti ekshumacije na Kosovu, sa 68,5% identifikovanih.)

– Broj „poginulih“ se izjednačava sa brojem „nestalih“, uz argument da je sudbina ovih rešena samo u 117 slučajeva. Spisak nestalih menja se međutim u međuvremenu ne samo po broju već i po imenima! Bilo je i još ima tu i ranijih pokojnika (na primer iz knjige Nasera Orića „Srebrenica svjedoči i optužuje“), kao i sa spiska onih koji su Srebrenicu napustili pre jula 1995. (oko 5000, prema izveštaju MKCK, dok 37, od 13. 9. 1995).

– Praktično svi mediji (izuzev analitičara politički nezavisnih institucija) govore o Srebrenici kao „zaštićenoj zoni“, sa logičkim zaključkom: Srbi napadaju „zaštićenu zonu“, koju UN trupe ne brane (nastavak smo imali na Kosovu bez UN). Srebrenica je međutim bila, kao i ostalih pet enklava u Bosni, tzv. „sigurnosna zona“ (safe area a ne protected area), što je jasno iz rezolucija Saveta bezbednosti 819/27.8.1992. i 824/06.8.1993 (detalji o ovome nalaze se u navedenom Izveštaju Kofija Anana od 15. 11. 1999). „Zaštićena zona“ morala bi biti delmitarizovana, što u Srebrenici (a i u drugim enklavama) nije bio slučaj.

Muslimanske borbene jedinice brojale su 3000 do 4000 (UN-procena) dobro naoružanih vojnika“ (muslimanski šef generalštaba Delić). I te su se jedinice prve povlačile, ostavljajući civile iza sebe! O tome ima obilje informacija, kako sa UN-o tako i sa „bošnjačke“ strane.

– Naser Orić, legendarni branilac Srebrenice za jedne, ratni zločinac za druge (Bosanski Srbi su podneli obimnu optužujuću dokumentaciju Haškom tribunalu još 1993. godine. Honig i Bot pišu o „više od 1300 ubijenih Srba“ do januara 1993). Iz „zaštićene zone“ vršio je prepade na okolna srpska sela, o kojima je stranim novinarima prikazivao i video filmove: spaljene kuće, mrtva tela, odsečene glave… („Washington Post“, 16. 2. 94, „Toronto Star“, 16. 7. 95). O njegovim zločinima svedočio bi i general Morijon, predhodnik generala Rouza u Bosni (intervju u „NIN-u“, 15. 5. 98).

Kada se počinje sa „najvećim zločinom u Evropi posle Drugog svetskog rata“, teško je posle naći jezik razumnijih proporcija. Čemu pitanja „kada je sve poznato“! I kada takvo stanje traje više od deset godina (reč je o zapadnoevropskim medijima), stvaraju se kod naših ljudi mehanizmi odbrane protiv „satanizacije srpskog naroda“ („kolektivna krivica“ je aktuelna tema!), u kojima nema mesta za katarzu. To je otpor diktatu „javnog mnjenja“.

„Justice must be seen to be done“; pravda je postignuta samo ako je optuženi/osuđeni kao takvu i prihvate (Tomas Flajner, profesor za ustavno pravo na univerzitetu u Friburgu, CH). Selektivna krivica Srba? Međutim, „selektivna pravda nije nikakva pravda“ (Tomas Flajner). Svaki ratni zločin mora da se osudi i svako ko ih je pravio mora za njih i da odgovara.