Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Prireređivači knjige su vodili računa o tome da ne načine neprobavljivu hrestomatiju kolektivne sujete nego suvislo, dokumentarno, dragoceno svedočanstvo o ljudima koji su umeli i smeli da čine nešto na promeni jednog duboko patološkog stanja
Na fotografiji Goranke Matić, snimljenoj negde potkraj 1991, Mira Furlan i Goran Gajić stoje zagrljeni, smešeći se u objektiv, veče pre nego što će napustiti svoj beogradski stan – kao što su prethodno napustili i zagrebački, pod sličnom stigmom „nepouzdanih elemenata“ – i zažditi preko Atlantika, da se više nikada (?) ne vrate. Na stolu njihove kuhinje, uz gomilu drugih drangulija koje kao da tek melanholično simuliraju „normalnu svakodnevicu“, kočoperi se i načeto pakovanje soka Happy day; ne znam da li je Goranka M. imala u vidu i taj detalj kada je „okinula“ sliku, ali taj se – u ovom kontekstu – idiotski natpis morbidno dobro uklapa u sve konotacije narečenog prizora, obogaćujući ga, hteli-ne hteli, jednim ciničnim coup de grace. Kao da je sudbina to dvoje ljudi, u izvesnom smislu – nimalo metafizičkom i metaforičkom – dvostrukih prognanika, najautentičnija paradigma jednog bujajućeg Očaja, jednog stanja koje se tih dana i meseci širilo kao nekakvo kobno virusno oboljenje, kao ebola duše. Mnogi, uostalom, nisu preživeli i nadživeli to stanje, mnogi drugi su otišli (pre)daleko i ne nameravaju da se vrate tamo gde ih sve podseća na Veliku Izdaju koju su ljudi „sa ovih prostora“ učinili prema samima sebi i prema vlastitoj ljudskosti, mnogi treći su se skupili i svenuli, izgubili se u lavirintu devedesetih, i sada hodaju našim sivim, hladnim gradovima kao sopstvene senke, tuđi sebi i drugima. Mnogi je „dečko koji obećava“ u toj deceniji – koja je, eto, makar pokazala who is who, bez mogućnosti greške! – postao vlastita karikatura, ponosan što može da služi Mašini za proizvodnju nesreće i ubijanje ljudi. Mira i Goran su, poput tolikih drugih, anonimnih protagonista kulture Grada, nestali iz naših „realnih“ života, baš nekako na traumatičnom početku decenije u kojoj će Divlji „sići u gradove da biju gadove“, a Pitomi će biti toliko dirljivo šokirani da velika većina njih dugo neće biti u stanju ni prstom da mrdne protiv toga… Čini se da demagoške diktature uvek opstaju na višku lepog vaspitanja svojih najvećih žrtava. Dok se one, uviđavne žrtve, opsete i uhvate Govnave Motke – kao najefikasnijeg sredstva za komunikaciju s lupežima, palikućama, strvinarima, nekrofilima, secikesama i ostalim barabama – već je svaki i svačiji život uneređen do neprepoznatljivosti, utopljen u metastaziranu Kulturu Smrti kao u nekakvu septičku jamu Istorije. I posle, mnogo posle, kada „sve prođe“, ljudima preostane da vidaju rane i evociraju uspomene, svesni da će do kraja života, do kraja sveta – koji je, Kraj, za njih ionako suštinski već bio i prošao – prebrojavati nove i nove žrtve. I, dakako, ne prođe mnogo, a već i Dželati iz drugog i trećeg ešalona entuzijastički uzdižu prstiće, i oni bi da ispričaju svoju Tužnu Ljudsku Priču, ni njima nije bilo lako, i oni su mrzeli i prezirali svog Gazdu sve više, što su mu više i služili… Oni svoju šansu uvek vide u Negovanom Zaboravu – kao drugoj strani Negovanog Zlopamćenja, koje je sitničavo i zapravo antipatično, ali makar nije lažljivo – u tome da će protok vremena i gomilanje hiljada sitnih laži i slatkih malih prećutkivanja na kraju ionako nivelisati sve razlike među ljudima jednog burnog perioda, sve dok više uopšte ne bude moguće raspoznati ko je šta bio i šta je ko radio.
VREME GNUSOBE: Fotografije Goranke Matić i Vesne Pavlović čine najupečatljiviji deo knjige Deset godina protiv – građani Srbije u borbi za demokratiju i otvoreno društvo 1991–2001 (Medija centar, Beograd 2001): po stotinak fotografija ovih autorki koje su bitno obeležile srpsku novinsku i umetničku fotografiju te dekadentne dekade hronika su jednog Vremena Gnusobe, ali još više građanskog, medijskog i umetničkog otpora tiraniji niskosti i ružnoće, koja se paradno pozivala na vozvišene reči i endemsku „duhovnost“, dok je, odmah iza ugla, obavljala svoj maroderski posao.
Ova publikacija Medija centra nema za svrhu inventuru prvoboraca i zgodan predložak iliti pismeno uverenje za podizanje „kamate za Zasluge“ – što ne znači nužno da neće biti onih koji bi možda voleli i tako da je upotrebe, a naročito onih koji će grozničavo odvagivati koga tu koliko ima, i da li je Njima pridat zasluženi značaj… – nego da bude svojevrstan katalog kulture otpora (ne pretendujući na nedostižnu sveobuhvatnost), pre svega u Beogradu. No, dobro, ali čemu sve to? Kako god okreneš, ovakve knjige ne mogu imati druge časne svrhe doli jasnog i konkretnog podsećanja na to da je imalo smisla boriti se za povratak Srbije na matičnu planetu, da je nesmiljena borba protiv ličnog ozverenja bila prvi i najvažniji korak ka Pružanju Otpora… Jer, i Sistem je grizao za dušu, vampirski preobražavajući svakoga ko se ugristi dao: otuda su devedesete porodile toliko „duševno“ obolelih, toliko trajno izgubljenih za sebe i druge.
BEZ „MIPAMIKANJA„: Priređivači knjige Deset godina protiv su vodili računa o tome da ne načine neprobavljivu hrestomatiju kolektivne sujete – što, opet, ne znači da im se iz nekog Mišjeg društva iz ćoška, sada naprasno rascijukanog, neće biti zamereno baš to! – nego suvislo, dokumentarno dragoceno svedočanstvo o ljudima koji su umeli i smeli da čine nešto na promeni jednog duboko patološkog stanja. Analitički tekstovi u knjizi (vešto sintetičko sažimanje i sumiranje devedesetih u podužem eseju Velimira Ćurgusa Kazimira, pregled strategija umetničkog otpora Milene Dragićević Šešić, osvrt na onu manjinsku, vrednu i nekonformističku rok scenu Petra Janjatovića, NVO aktivnosti Žarka Paunovića, presek grafiti-arta i grafita kao „oružja otpora“ Aleksandra Žikića i mali, sentimentalni hommage „devedesetdvojci“ Branka Vučićevića) mnogo su više od neobaveznog prigodničarskog torokanja; s razlogom naglašavajući značaj onih koji su i bili najznačajniji za artikulisanje multidisciplinarne „scene“ u devedesetim, oni se ipak sa vrlo solidnim uspehom čuvaju preteranog „mipamikanja“ (ali i pretvorne preskromnosti) kao neizbežne posledice infantilnog uverenja manje-više svih uspešnih „prevratnika“ da upravo od njih počinje neko novo računanje vremena…
A opasnost od automitologizacije uvek preti: „Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uzeli nam sve“; ovaj davni aforizam Brane Crnčevića – od svih ljudi! – iz vremena pre nego što je sve, a pamet mnogih satiričara naročito, otišlo u… čvarke, možda najbolje i najlapidarnije pogađa suštinu mitologije prevrata, „istorijske Nulte Tačke“, od koje, kao bajagi, sve počinje: pre toga – dakle: pre Nas! – bejaše Ništa, tama nad bezdanom. Onda smo došli Mi, i počela je Istorija. U Crnčevićevom je aforizmu spojena superiorna sprdnja nad patriotičeskom i „revolucionarnom“ retorikom, koje umeju, kako vidimo, da proizvedu priličnu zbrku i nesuvisli iskaz u kojem se jedna tvrdnja ruga drugoj, ama se „iskazivač“ na to ne obazire, omamljen svojim ideološkim koktelom. Ova bi se satiričarska misao, u novom kontekstu, mogla izvrnuti poput čarape: „Pre rata imali smo i bili smo sve, a onda je došao Lažni Mesija, zaposeo nas, i nije nam ostalo ništa: čak ni ljudski glas, pamet i (da prostite) dostojanstvo“. Ovakva bi se priča krasno uklopila u spomenuto fabrikovanje zaborava: Deset godina protiv podseća, svedoči i dokumentuje da je Glas uzet samo onima koji su pristali da ga poklone, i da je ljudskost oduzeta samo onima koji do nje nisu ni držali (inače bi je, bogami, zadržali). Drugim rečima: postojale su opcije, nije bilo nijednog trenutka u kojem od izvora nisu vodila barem dva putića… Svako je izabrao kako je izabrao – „fatuma“ tu nije bilo. Ko je kušovao u uglu ili njonjavo cmakao ruku gospodara-ubice, činio je to svojom voljom, a mogao je i drugačije, da je bio drugačiji… Sve ostalo su nedostojne mistifikacije.
Na jednoj Vesninoj fotki iz 1995. Saša Marković Mikrob i još dvojica veseljaka nose nadrealističke šarene maske, sedeći u studiju Radija B92. I to je, zapravo, to: svako je sebi iscrtao onakvu masku kakva najbolje odražava njegovo pravo lice. A ovaj limb u kojem životarimo i nije drugo do stvrdnuta splačina od posledica vremena u kojem su šakali navlačili jagnjeće kože i anđeoske maske; morao se naći neko da im to napokon skine sa balavih njuščetina.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve