Podizanje nove optužnice protiv Slobodana Miloševića, ovoga puta za rat u Hrvatskoj 1991–1992, imaće ozbiljne pravne posledice. Pošto je Haški tribunal već definisao rat u Bosni kao međudržavni sukob u optužnicama protiv srpskih i hrvatskih vojnika i političara, sada je i rat u Hrvatskoj definisan kao međudržavni sukob, tj. agresija Srbije i Crne Gore
U utorak je haški Tribunal objavio novu optužnicu protiv Slobodana Miloševića, trenutno u pritvoru. Ova donekle zakasnela optužnica tereti Miloševića za planiranje, organizovanje i vođenje rata na teritoriji susedne države i pošto je ona međunarodno priznata, za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti, prekršaje pravila ratovanja itd. Milošević je optužen po liniji individualne odgovornosti (za ono što je činio i naređivao) i komandne odgovornosti (za ono što je morao da spreči, a nije, mada je znao). Iz onoga što je objavljeno kao sažeta (prepričana) optužnica, da se zaključiti da haško tužilaštvo tereti Miloševića i za medijsku i psihološku pripremu rata, što je zanimljiva inovacija.
Kao saučesnici i pomagači u izvršenju krivičnih dela navodi se petnaest lica, a kaže se i da će ih biti još. Među tih petnaest nalaze se i Branko Kostić i Bora Jović iz tadašnjeg polupredsedništva SFRJ, Veljko Kadijević i Momir Bulatović, Jovica Stanišić i Franko Simatović (JSO), Milan Babić i Goran Haõić kao vođe pobunjenih Srba u Hrvatskoj. Svi zajedno optuženi su za ubistvo najmanje 450 lica i proterivanje 170.000 lica, za protivpravno lišenje slobode, mučenja, silovanja, pljačke, nepotrebna razaranja, uključujući i kulturna i umetnička dobra itd. u periodu od avgusta 1991. do juna 1992. Iz onoga što je objavljeno nije jasno zašto je odabran baš taj vremenski period, jer i Srbi i Hrvati računaju početak tog rata od 17. avgusta 1990, dakle od prvih balvana i barikada u Benkovcu, valjda računajući (i jedni i drugi) na duži prvoborački staž. Biće da je haško tužilaštvo odredilo avgust 1991. jer su tada JNA, policija i paravojske pod komandom SDB-a krenule u odlučnu ofanzivu u Hrvatskoj, pošto je izgubljena i poslednja nada u sovjetsku intervenciju i pomoć, posle sloma puča Jazova i Krjučkova u Moskvi 19. avgusta.
Slobodan Milošević optužuje se da je naredio i podržao formiranje paravojnih jedinica; da je naredio angažovanje snaga MUP Srbije u ratu s Hrvatskom; da je iskoristio svoj uticaj na tadašnju JNA da bi je praktično stavio pod svoju komandu u vreme izvršenja krivičnih dela za koje se tereti; da nije sprečio izvršenja krivičnih dela iako je i mogo i morao. Osim toga, optuženi se tereti i da je planirao, podsticao i pomagao vojno, politički i ekonomski stvaranje dva paradržavna entiteta – Republike Srpske Krajine i Dubrovačke Republike. Kratka i tužna istorija RSK dovoljno je poznata; slučaj „Dubrovačke Republike“, međutim, nije. Istini za volju, reč je o nečemu što bi se moglo nazvati „pokušaj namere“: negde u ova doba pre deset godina neki oficiri JNA skupili su u Cavtatu dvadesetak zabrinutih i preplašenih starijih ljudi i nazvali taj skup „Inicijativnim odborom za osnivanje Dubrovačke Republike“, koja bi se onda plebiscitarno, dakako, pripojila onome što je Mihalj Kertes zvani Bracika polovinom jula najavio kao „novu veliku srpsku državu sa granicom na levoj obali Neretve i sa glavnim gradom Dubrovnikom“. Dok su JNA, hercegovački i crnogorski dobrovoljci veselo lupali po Dubrovniku i još veselije harali Konavle i dok je „Politika ekspres“ na naslovnoj strani objavljivala kako „Stradun čeka slobodu“, taj tužni odbor u Cavtatu izabrao je izvesnog Aca Apolonija iz Dubrovnika za budućeg predsednika republike. Tu se priča i završava, jer je ceo poduhvat ubrzo izbledeo: JNA i dobrovoljci povukli su se podvijena repa sa ratnim plenom, za „Inicijativni odbor“ se više nije čulo i ubrzo su ga zaboravili svi – osim MUP-a Hrvatske. Hrvatska je povratila Dubrovnik i izašla na prethodne granice, ali je zato izgubljena Istočna Hercegovina; bio je to prvi veliki vojni poraz Miloševićeve politike, ali je bio spretno zabašuren.
Haško tužilaštvo očigledno tretira rat u Hrvatskoj 1991–1992. kao međudržavni sukob, tj. agresiju Srbije na Hrvatsku, što u kombinaciji sa već utvrđenim stavom Tribunala da je rat u Bosni bio agresija Srbije i Hrvatske na BiH implicira dalje komplikacije. Hrvatska će dobiti još jedan argument za svoju tužbu protiv SR Jugoslavije u Međunarodnom sudu pravde u Hagu i zahtev za odštetu; osim toga, ova optužnica podstaći će hrvatsku ekstremnu desnicu da i dalje relativizuje i opravdava sopstvene šovinističke zločine protiv srpskih civila tokom tog istog rata. Crna Gora i Milo Đukanović imaće razlog više za ponavljanje optužbi da kako su, eto, bili naterani od Miloševića i JNA da se uvale u tu nesrećnu dubrovačku avanturu, mada se svi sećamo kako su se junačili i sokolili onomad.
U trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“ jedva da ima reakcija na ovu novu optužnicu, osim Branka Kostića koji se ne oseća krivim i Bore Jovića koji ne razume optužbe. Sa velikim se zanimanjem očekuje reakcija Slobodana Miloševića na novu optužnicu. Onih trinaest živih koji se u optužnici pominju kao saučesnici i pomagači (to jest osim Baõe i Arkana) mogu da računaju na mogućnost nagodbe u zamenu za svedočenje.
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
