Ljudi-planine i sudije-lopovi

Ako ikada budete u prilici da nekom Amerikancu objašnjavate kako je fudbal pravi muški sport, imajte na umu da američka verzija reči fudbal glasi soker. Na pomen ove druge, on bi vas verovatno upitno pogledao budući da je nama poznati fudbal na američkom tlu evoluirao gotovo do najpopularnijeg masovnog sporta za mlađi ženski (?) uzrast. I sa rečju „fudbal“ savršeno biste se razumeli, iako bi svako mislio na svoju verziju igre. Američki fudbal (za ostatak sveta), a ovde samo fudbal, jedan je od dva kolektivna sporta na koje su Amerikanci posebno ponosni. Drugi, bejzbol, je i najpopularniji sport nacije, dok nama mnogo bliži NBA pokušava da se izbori za ravnopravnost kod američke sportske publike.

Kao i u većini ostalih kolektivnih sportova, postoje profesionalna, univerzitetska i školska fudbalska liga. Profesionalna NFL osnovana je 1920. godine, a trenutno broji trideset jedan klub koji su podeljeni u dve konferencije. Svaki tim odigra šesnaest utakmica tokom regularnog dela sezone, odnosno jednu nedeljno. Sama utakmica je podeljena na petnaestominutne četvrtine, a u slučaju nerešenog rezultata igra se produžetak do prvih poena. Posebna poslastica je plejof u kome se uvek igra samo jedna utakmica, tako da je svaki plejof meč od presudnog značaja. Na kraju, šampioni konferencija se sastaju, bez konkurencije, u najgledanijem sportskom susretu u Americi – velikom finalu koje od 1969. nosi naziv Super Bowl (Superboul). On se uvek održava u poslednjoj nedelji januara, što je vrlo nezgodan termin ako se utakmica igra u severnijim delovima zemlje. Ulaznice za Super Bowl imaju status relikvije među sportskim sledbenicima, a procena je da tu najvažniju utakmicu sezone prati polovina stanovnika Amerike i da se za taj vikend potroši hrane i pića koliko i za vreme najvećih nacionalnih praznika.

FORMALNE SLIČNOSTI: Iako je američki fudbal nastao fuzijom ragbija i „našeg“ fudbala, sličnosti sa nama poznatom igrom više su formalne nego suštinske. Timovi imaju po jedanaest igrača, postoji i lopta, uslovno rečeno i gol, istina u obliku rašlji. Ipak, postizanje „gola“, tj. uspešan šut između rašlji nije najvažniji element ovog sporta. Osnovni cilj igre jeste osvajanje terena i ono se, uprošteno rečeno, može ostvariti bilo dugačkim pasovima bilo prenošenjem lopte u trku. U američkom fudbalu svaki kontakt lopte sa travom označava prekid akcije, te se igra odvija samo dok je lopta u posedu igrača ili u vazduhu. Dok u našem fudbalu samo golman sme nekažnjeno da igra rukama i to u šesnaestercu, ovde samo jedan igrač izvodi udarac nogom kada je tim u situaciji da poentira pogotkom između rašlji ili u situaciji ispucavanja lopte u protivničko polje, što dalje od svoje gol linije.

Inače, kao i u svim ostalim sportovima sa loptom, najbolji rezultati se postižu kada se igra „glavom“. A pravi plejmejker i najvažniji igrač tima je „kvoterbek“ od koga kreće svaki napad. Odbrana i napad se igraju u talasima, uz potpunu izmenu postava, tako da je svaki tim podeljen u defanzivni i ofanzivni sastav. Iako nije striktno pravilo, na svakoj poziciji postoje po dve rezerve, tako da timovi broje preko šezdeset (!) aktivnih igrača. I ofanzivni i defanzivni sastav imaju takozvanu osnovnu liniju napada (odbrane) koja štiti (napada) kvoterbeka ili o(ne)mogućava prenošenje lopte. U tim linijama su obično igrači-planine od kojih se ne zahteva preterana pokretljivost, nego velika snaga i gabariti. U napadačkoj formaciji tima su još krilni i centralni napadači čiji je zadatak da prime loptu upućenu od kvoterbeka prilikom napada putem pasova. U slučaju da je potrebno osvajanje samo kratke deonice terena, na scenu stupa napadač koji loptu uzima direktno od kvoterbeka i trčeći pokušava da prodre što dublje u odbranu protivnika. Taj igrač mora da spoji izuzetnu snagu, startnost i okretnost da bi bio uspešan. Osim toga, mora da bude spreman da podnese i par stotina kilograma težine nad sobom kada bude zaustavljen.

U odbrambenoj formaciji, osim njene osnovne linije, postoje, nama jasnijim rečnikom, bekovi i centarhalfovi. Bekovi obično striktno prate krilne napadače, dok centralna odbrana, zavisno od taktike, više brani prostor za koji je zadu?ena i preuzima čuvanje pokretljivih centralnih napadača.

Kod početka svake akcije napadačka i odbrambena linija dva tima postavljaju se jedna naspram druge i akcija kreće od napadača dodavanjem lopte kvoterbeku koji je zaštićen svojom napadačkom linijom. Aktivna igra traje od trenutka kada kvoterbek uputi loptu do trenutka kad ona dodirne travu, ili zbog nepreciznog dodavanja ili nakon obaranja igrača koji je imao loptu u posedu. Od ključne važnosti je i to da igrač nad kojim se pravi prekid igre čvrsto kontroliše loptu u trenutku dok se napad zaustavlja. Ukoliko je ispusti, igra se zaustavlja tek kada postane jasno ko je, od igrača oba tima, uspostavio kontrolu nad loptom. Ako je napad protivničkog tima zaustavljen time što je lopta uhvaćena u vazduhu, tim koji je prekinuo protivnički napad može da krene u kontranapad sve dok i on ne bude zaustavljen.

ŠEST PLUS JEDAN: Prema osnovnim pravilima koja kanališu igru tim koji napada mora u četiri pokušaja da osvoji deset jardi (malo više od devet metara) terena. Svaka od te četiri etape se zove daun, pri čemu se najavljuje brojem dauna i brojem jardi koliko još mora da se osvoji. Nakon uspešno osvojene etape, ekipa dobija nova četiri pokušaja za sledeću deonicu. I tako, etapu po etapu, moraju da osvoje čitav teren u predviđenom broju pokušaja. Prelaskom poslednje linije odbrane protivnika (gol linije), ostvaruje se takozvani tačdaun, koji donosi šest poena. Nakon svakog tačdauna ekipa ima pravo i na izvođenje kaznenog udarca nogom, koji donosi još jedan dodatni poen ako prođe između rašlji. Umesto kaznenog udarca, postoji i mogućnost dodatnog pasa sa dva jarda od gol linije koji donosi dva ekstrapoena ako je uspešno izveden. Tako je maksimalni broj poena koji može da donese jedan napad sedam ili osam pri čemu se timovi uglavnom odlučuju za dodatni kazneni udarac. Poentiranje šutem između rašlji u toku igre donosi tri poena i ono se uglavnom izvodi prilikom četvrtog dauna, zbog nemogućnosti da se kompletira tačdaun ili zbog isticanja vremena.

I za kraj ove uvodne priče o američkom fudbalu evo i jedna anegdote. Prilikom posete restoranu iseljenika sa prostora bivše Jugoslavije, dok smo se prisećali kakva je masna, nezdrava i nadasve ukusna hrana, poveće društvo naših eks-zemljaka bilo je ispred televizora. Dok su pratili vrlo zanimljivu utakmicu plejofa američkog fudbala, najčešći komentar je bio: Pa šta radi ovaj sudija?! Nema pojma. Sudije nemaju pojma ni u američkom fudbalu.