Pre nego što zaronite u tekstualno tkivo roman(čić)a Pod senkom zmaja Đorđa Pisareva – tek nešto oko stotinak stranica malog formata, ali velikog proreda – dočekaće vas piščeva posveta „Junacima otadžbinskog rata ’99“. S obzirom na malo „o“, ovaj iskaz treba primiti s dozom rezerve, uvažavajući meru (samo)ironijskog naboja koji nam se valjda ne priviđa; ipak, čini se da bi neka priručna mešavina Bodrijara i Bore Jovića (Borijar?!) ovde neizostavno s pravom zastala i zapitala: koja otadžbina? koji rat?, i da ne bi htela da ide dalje dok se ne razjasni da li se nešto kao „rat“ uopšte dogodilo, ili tome, baš kao i određenom shvatanju „otadžbinskog“, ipak treba potražiti neko novo, tom događaju i ovom vremenu primerenije ime…
Bilo kako bilo, Pod senkom zmaja Pisarevljev je doprinos „bombaškom procesu“ savremene srpske proze, koji nas je zasupnuo još u leto 1999, i još ne pokazuje ozbiljnije znake jenjavanja. Nema, izgleda, tog načina – etičkog, poetičkog i po-etičkog – na koji neko već nije pristupio famoznoj sedamdesetosmodnevnoj NATO vs. Serbia traumi, u rasponu od posve nebuloznih tvorevina onih koji su ovoj nadrealističkoj formi izražavanja inače skloni (mojoj malenkosti je Radomir Smiljanić bio i ostao najupečatljiviji: ono se ne može ni parodirati, potpuno je imuno!), pa do nekolikih sasvim relevantnih dometa.
Pišući Pod senkom zmaja, Đorđe Pisarev nije bitnije odstupio od svojih poetičkih načela, što će reći da je (i) ovaj roman postmodernistički (inter)tekstualni pastiš iliti složenac, među čijim ćete sastojcima naći sve (uredno poređane) elemente koje očekujete: obilje intertekstualnih referenci – inicijalni „catch“ romana parafraza je Okretaja zavrtnja Džozefa Konrada – poigravanje s putovanjem kroz vreme, oniričko-fantastič(ars)ke scene, „seobe duša“, jak upliv Onostranog – čini se, jače nego ikada ranije kod onog pisca lirski intoniranog – u „stvarnost“ koja je zapravo privid ili, u najmanju ruku, samo krhotina jedne nevidljive Punine, do koje vode ona hakslijevska vrata percepcije koja treba hteti i znati pronaći… Priča romana smeštena je u relativno daleku budućnost, u 2020, s epistolarnim i dnevničkim tekstualnim flashbackovima u Samrtno proleće 1999: dva prijatelja, sve sedeći za šankom uz vinjak i raspravljajući o paranormalnim pojavama u literaturi i izvan nje, upoznaju se s Neznancem koji iz jakne spremno vadi rukopis (sic!) izvesne Ane V., devojke koja radi u Novom Sadu, ali, bežeći od gradske vreve, kupuje oronulu kuću u fruškogorskom selu Vizić (koje je, gle, rodno mesto građanina Pisareva!). U kući Ana pronalazi pisma i dnevnike Aleksandra, davnašnjeg stanara kuće, pisane tokom „guljenja rezerve“ u bombaško proleće ’99. Aleksandar je pisac, „postmodernista u uniformi“; građanin Pisarev je, ako se ne varam, deo tog proleća takođe proveo na isti način… Ove namerne podudarnosti plodno su tle za aluzivne igre i smislene mistifikacije, i pisac ne propušta tu priliku… No, Ana takođe među Sašinim stvarima nabasava i na tajni prolaz u onirički, zaumni svet u kojem se susreće s Aleksandrom-dečakom – povremeno nije jasno nije li to ona sama – i zapravo se sve više u njega zaljubljuje, sve dok ne pokuša – nakon saznanja da je poginuo u „ratu“ 1999 – da premosti vremenski gap i da ga spase, da jednom slatkom Parabožanskom Intervencijom promeni Fatum, i to koristeći strategiju zavođenja, baš kao što to, na drugi način, čini i sam pisac… Ono što sledi ne bi bilo uputno prepričavati.
Ako piscu određeni Kanoni ne smetaju da stvori osebujno štivo, koje će poetički, tematski, stilski ipak ići dalje od autoreciklaže, onda to svakako neće smetati ni čitaocu; u tom smislu, Pod senkom zmaja nije neuspelo delo. Kao love story sa „gotskim“ prelivom, kao probavljivi ćušpajz u kojem se mešaju cizelirani lirsko-fantastičarski izleti s „presnom“, „stvarnosnom“ dinamikom ratnog dnevnika (pa još tu-i-tamo filovano diskretno zaigranim humornim pasažima: psi koji laju na različitim jezicima, komšinica Zlata koja govori na nepostojećem dijalektu), ovaj je roman nosiva, održiva priča o ljubavi i gubitku, o neizmenjivosti Usuda, koja ne koreni toliko u Božanskoj Samovolji koliko u gvozdenim zakonima ljudske prirode; tek usput, i to je najmanje zanimljivo – jer je viđeno i u znatno boljim izdanjima – to je i odmeren komentar jednog istorijskog trenutka, obeleženog Organizovanim Ludilom koje je rušilo sve pred sobom sve dok i samo nije skončalo.
Pisarev je, dakle, solidno prošao na „ispitu stvarnosti“, bez posipanja pepelom po postmodernističkoj glavi. Ne bi bilo loše krenuti odvažnije tim putem. Jer, lepo kaže baba Zlata: Dete moje, samo treba skočila!
