TV manijak

Kraj godine je vreme za svođenje računa i suočavanje sa onim što je prošlo. Film Anrija Levija „Bosna“, koji je prvo emitovan na TV B92, a zatim i snimak tribine u Rex-u, gde je publika diskutovala sa autorom, svojevrsna je paradigma istorijskog suočavanja. Nije u pitanju samo pogled na prošlost, na sopstveni angažman ili ravnodušnost, već i susret sa Strancem za koji je izgleda došlo vreme. Pred njim su se publika i gledaoci neprestano pravdali trudeći se iz petnih žila da ga uvere kako je u zabludi, ili dokazujući ličnu nevinost. U oba slučaja, čini mi se, postojao je fizički osetljiv grč krivice, kog se neko rešava mržnjom prema autoru, a neko samo, bez racionalnog razloga, crveni. Biće potrebne godine i mnoga slična suočavanja, među nama i sa drugima, da slepu mržnju zameni dijalog, a nadvikivanje kulturan razgovor.

Bliskih susreta bilo je i na RTS-u, gde smo ponovo mogli da vidimo Bojanu Lekić na delu. Učinila je gotovo nezamislivu stvar i za isti sto dovela gospodina Dinkića i gospodina Karića. U ovakvim emisijama (a one su Bojanina specijalnost), voditelj kod nas obično ima funkciju mutavog sekundanta ili Radijo Mileve koja tračevima nabacuje lopte u želji za medijskim skandalom. Nasuprot tome, gledali smo emisiju u kojoj su se gosti predstavili u pravom svetlu, a činjenice demantovale sve čaršijske abrove. Istorijski sukob Guvernera i Domaćina, dobio je uprkos velikim rečima i bombastičnim izjavama, svoju realnu meru – problem neurednog platiše poreza. Sada mi gledaoci imamo logičnu potrebu da na državnoj televiziji uvek gledamo emisije realizovane na sličnom profesionalnom nivou.Tu nastaje problem za Bojanu Lekić, urednicu redakcije informativnog programa, sa svim pripadajućim osobljem i navikama.

Ostatak državne televizije liči na second-hand garderobu. Neverovatna reciklaža postaje dramatično monotona, sve do činjenice da sam isti crtani film o vuku Vučku i čarobnom pasulju poslednjih mesec dana gledao najmanje pet puta. Ova hronična sirotinja, ili hronični nemar, podsetila me na obaveštenje u jednoj beogradskoj prodavnici polovne odeće. Pored kase stoji – „Pre ulaska u kabinu za probanje obavezno se javite prodavačici!“. Postoji dakle praksa da ljudi svoje stare prnje zamene novijim.

Zato pored reprize spektakularne serije „Na slovo, na slovo“ u paketu ide repriza crtanog filma, tek da ne zaboravimo gradivo.

Nakon Lenonove ulice, u Novom Sadu je prema pisanju lista „Svet“, Petrovaradin imao postati srpski Pornovud. Tako su navodno predvidele ovdašnje znamenite striptizete i seksualne radnice Šana i Branka. Kada se prašina u javnosti digla, urednik lista Robert Čoban otkrio je ekipi UrbaNS-a da je u pitanju njegova ideja i njegova novinarska patka stavljena u usta pomenutih seksualnih radnica. Rekli bi, mala šala, bilo nešto pa ništa, puj pike ne važi. Sloboda štampe je neprikosnovena, nezavisni mediji i novinari su poslednjih deset godina za to platili debelu cenu, ali pitam se da li je ikome palo na pamet da je pomenuta patka krivično delo. Svi svetski tabloidi žive od tračeva, ali se svaki put prvo detaljno preračunaju i provere da li će im nakon plaćanja eventualne sudske kazne ostati zarada od povećanog tiraža. Čak ni u svetu žute štampe ne postoje besmisleni skandali, već njihovu prirodu određuju surovi ekonomski zakoni. Vest o Pornovudu na Petrovaradinu je izgleda još jedna u nizu srpskih medijskih nebuloza koje za cilj imaju anestetičko zaglupljivanje ljudi.

Zato je gest mađarskih studentkinja u Subotici koje su odlučile da bojkotuju predavanja gospođe Margit Savović potpuno opravdan. One su tako reagovale nakon emisije “ Do poslednjeg daha“ na TV Pinku gde je njihova profesorka zabavljala auditorijum vicem o Mađarici koju je silovao Crnogorac. E, to se zove britka TV kritika.