Teritorija bivše Jugoslavije spada među značajnije koridore za ilegalno useljavanje u Evropu. MUP Srbije u istom periodu prepolovio je broj ilegalnih prelazaka (sa 3788 u 2000. godini, na 1278 u 2001). Da bi se razumela dinamika i logika kretanja ilegalnih useljenika potrebni su detaljniji podaci: koliko ilegalaca se uhvati na granici pri ulasku; koliko u dubini teritorije i u kolikoj dubini; koliko pri pokušaju izlaska, a koliko u drugim zemljama kad jednom nesmetano prođu kroz neku državu. Takvi podaci ukazali bi – između ostalog – na dva fenomena: na organizovane lance (za koje se zna da postoje) i na policijsku korupciju (za koju se osnovano sumnja da postoji)
Dok se Sjedinjene Države bave globalnim ratom protiv terorizma, Evropa je na vrh svojih bezbednosnih prioriteta postavila sprečavanje ilegalnog useljavanja. Od Baltika do Crnog mora i Jadrana postavlja se barijera koju sirotinja preskače ili se ispod nje provlači kako zna i ume, uz pomoć švercera ljudi i potplaćenih policajaca.
Tiho, noću pored Prohora Pčinjskog pa šikljom preko Drine, pa u šleperu do Kostajnice, pa peške preko planine u Sloveniju, pa praveći se Evropljanin u šengensku državu, sve do tunela ispod Lamanša gde vozovi jure 300 kilometara na sat, ne bi li se kao pacov provukao čak u Britaniju… Anabaza Ksenofontova nije ništa u odnosu na avanture hrabrog ilegalnog useljenika koji je potegao iz Kurdistana u London, kod rođaka Ahmeda koji drži bakalnicu, ne bi li se izvukao iz karakazana i domogao nekog posla. Opisano putovanje sa svim pratećim opasnostima – sumnjičavi policajci, pokvareni šverceri ljudi, lokalni kriminalci, graničari i njihova paščad – nije izuzetak u ovoj priči; pre će biti da je pravilo. Siromašak će žrtvovati porodičnu ušteđevinu da bi ga određena nevladina organizacija sa sedištem u Palermu strpala u zarđali brodić u okolini Drača i prebacila u Italiju sa šansama od 50% da će ili brodić potonuti, ili će ga uloviti Finansijska straža. U oba slučaja organizator ima u rezervi brzi gliser u kome će se udaljiti s lica mesta. S druge strane, hrabrom avanturisti biće od pomoći nesebični organizatori takvih putovanja (nesebično vole novac), lokalno stanovništvo pograničnih krajeva (za male pare koje vesele čoveka), iskusni vodiči-šerpasi po stazama i bogazama, organi vlasti kojima svaki put kad zažmure kapne po 49 eura po glavi prolaznika, lokalni poslodavci kojima odgovara privremena radna snaga na crno (rade dvaput više za upola para) i tako dalje. Šverc ljudi je veliki posao u koji se ugrađuje mnogo malih kooperanata na lokalnom nivou, a za male pare po učesniku, tako da cela stvar izgleda krivično-pravno kao prekršajna sitnež u odnosu na neke druge kriminalne aktivnosti; šverc droge i oružja privlače mnogo veću pažnju javnosti i vlasti, na primer.
Evropska unija, međutim, došla je do zaključka da joj ilegalno useljavanje predstavlja prioritetni problem, trenutno važniji od droge, oružja i terorizma, kako se čini. Doduše možda se tako samo čini jer je kampanja na početku. Među članicama Unije ima i drugačijih mišljenja: neki smatraju da je ova kampanja nastala zbog uticaja desničarskih stranaka i širenja već postojeće ksenofobije, koja je podstaknuta psihozom od 11. septembra. Drugi upozoravaju da su Evropskoj uniji useljenici potrebni: demografska kretanja, obrazovna struktura i privredni trendovi uticaće na potrebu za novom radnom snagom koju Evropa neće imati. Treći smatraju da treba sačiniti strateške dugoročne programe useljavanja u saradnji sa zemljama iz kojih stiže najviše ilegalaca. Dok sve to ne bude uzeto u obzir, međutim, stanje ostaje ovakvo kakvo je.
TRADICIONALNI PUT: Granične zemlje „prve linije zaštite“, od Baltika do Crnog mora i Jadrana, suočene su poslednjih godina sa pojačanim pritiskom Unije da pooštre zaštitu državnih granica, vizne režime i kontrolu tranzita državljana trećih zemalja. Kao uobičajen uslov za svako približavanje Evropskoj uniji postavljaju se pooštreni i detaljni standardi: od postepenog pooštravanja viznih režima, pa do efikasne pogranične policije i policije za strance. Kompjuterizacija i umrežavanje sa susednim zemljama, baze podataka sa stalnim „on-line“ pristupom svih graničnih prelaza itd. planiraju se kao obaveza zemalja „prve linije“. Sve češće falsifikovanje viza i drugih dokumenata (pasoši, garantna pisma, dozvole za rad, avionske karte itd.) zahteva stalnu modernizaciju pograničnih policija i visokopropusne telekomunikacije radi bržih provera. Sve to, naravno, košta; toga je Evropa svesna i u okviru saradnje na suzbijanju ilegalnog useljavanja nudi tehničku i finansijsku pomoć državama „prve linije“ koje pokazuju želju da se uklope u jedinstveni sistem kontrole granica Unije.
Teritorija bivše Jugoslavije spada među značajnije koridore za ilegalno useljavanje u Evropu. Pre svega, tuda prolaze ključne linije komunikacija istok-zapad; osim toga, raspad države i ratovi napravili su od tih krajeva maltene poludivlje zemlje u kojima je korupcija endemska i kroz koje se prolazi lakše. MUP Srbije u jednoj analizi ističe da je ovaj prostor tradicionalni put za stanovnike „afroazijskog i istočnoevropskog“ porekla: Kinezi, Iračani, Turci (češće Kurdi), Rusi, Ukrajinci, Rumuni i Moldavci prolaze najčešće. Sa ovih teritorija takođe ide i lokalno stanovništvo, istim kanalima. MUP Hrvatske objavio je nedavno podatke za 2000. i 2001: ilegalni imigranti u Hrvatsku ulaze uglavnom iz SR Jugoslavije (44%) i iz Bosne i Hercegovine (43%). Od ilegalaca zatečenih u Hrvatskoj najviše je državljana Rumunije, SR Jugoslavije, Turske, Makedonije, Iraka, Moldove, BiH i Irana. Kad je reč o državljanima SRJ i BiH, treba biti oprezan sa statistikama: mnogi od njih imaju nerešene statuse ili su u „ilegalce“ ušli prekoračenjem privremenog boravka. U MUP-u Hrvatske kažu da se najveći broj ilegalnih ulazaka beleži na područjima Policijske uprave vukovarsko-srijemske (iz SR Jugoslavije) i PU karlovačke (iz BiH). Već i oni poslovični vrapci sa sremskih grana znaju da je granica SRJ i Hrvatske u Panoniji organizovano „izbušena“ i da seljaci zarađuju 15-20 maraka po glavi ilegalca za prevođenje u Hrvatsku; koliko se lokalna policija u to ugrađuje – tek treba da se vidi, ali postoje osnove za sumnju da se takve stvari događaju.
Bosna je veoma važan tranzitni smer iz tri razloga: granica sa SR Jugoslavijom, granica sa Hrvatskom i sarajevski aerodrom. Obe su granice porozne i geografski ih je teško kontrolisati; preko Drine i Save prelazi se noću šikljom za 20 maraka; pogranične policije entiteta notorno su potkupljive (zato je i stvorena Federalna pogranična služba, na insistiranje Evrope); granica između Herceg-Bosne i Hrvatske više je nego „mehka“; od Bosne do Slovenije preko Kupe čas je posla, može i peške (odatle PU Karlovačka)… Sarajevski aerodrom važan je zbog državljana Irana, Turske i još nekih zemalja kojima ne treba viza za BiH: u protekle dve godine bar tri puta više njih je ušlo u BiH nego što je iz nje legalno izašlo.
SR Jugoslavija uspela je posle 5. oktobra da delimično reši „kineski sindrom“, mada državljani NR Kine i dalje predstavljaju problem. Tokom 2001. beleži se znatan pad kada je u pitanju dolazak Kineza sa ispravnim papirima, ali i više pokušaja ulaska sa nepotpunim ili neispravnim papirima. Hvatanje Kineza u pokušaju ilegalnog prelaska granice ka Mađarskoj i BiH pokazalo je da je reč o aktivnosti organizovanoj, između ostalog, i po kineskim kriminalnim organizacijama. Državljani Iraka – kojima ne treba viza za SRJ – javljaju se takođe kao potencijalni ilegalni useljenici u Evropu: više od polovine onih koji su u SRJ došli preko aerodroma Beograd napustilo je SRJ ilegalno, ali taj broj je u 2001. u opadanju zbog strože kontrole i provera.
Rumuni su posebna kategorija među ilegalnim useljenicima: ne treba im viza za SRJ i dolaze često kao sezonska (najčešće neprijavljena) radna snaga. Iz Jugoslavije idu ili u Grčku preko Makedonije, ili u Hrvatsku. Umeju da budu veoma uporni: nedavno se MUP Hrvatske žalio da im se Rumun proteran iz Hrvatske, i avionom pod pratnjom vraćen u Bukurešt, posle sedam dana ponovo pojavio u Hrvatskoj.
STATISTIKA: Policijska statistika, barem ona koja dođe do javnosti, ima određene nedostatke. Da bi se razumela dinamika i logika kretanja ilegalnih useljenika potrebni su detaljniji podaci: koliko ilegalaca se uhvati na granici pri ulasku; koliko u dubini teritorije i u kolikoj dubini; koliko pri pokušaju izlaska, a koliko u drugim zemljama kad jednom nesmetano prođu kroz neku državu. Takvi podaci ukazali bi – između ostalog – na dva fenomena: na organizovane lance (za koje se zna da postoje) i na policijsku korupciju (za koju se osnovano sumnja da postoji). MUP Hrvatske tvrdi da je u 2001. zabeležen znatan pad ilegalnih prelazaka granice (od 24.180 u 2000. godini, na 17.038 u 2001) zahvaljujući pojačanoj kontroli (koja uključuje i prelete helikoptera danju i noću), ali i razbijanju nekoliko međunarodnih lanaca šverca ljudi. MUP Srbije u istom periodu prepolovio je broj ilegalnih prelazaka (sa 3788 u 2000. godini, na 1278 u 2001) uprkos slaboj tehničkoj opremljenosti i sredstvima. Poređenje podataka MUP-a Hrvatske u MUP-a Srbije izazvaće neke nedoumice, ali se one tumače razlikama u metodologiji, kao i navedenim statusnim problemima nekih državljana SRJ koji se u Hrvatskoj vode kao ilegalni stranci.
Bilateralni međunarodni ugovori o uzajamnom prihvatu proteranih lica na državnim granicama – što pokazuje iskustvo Hrvatske koja takve ugovore ima sa Slovenijom i BiH – uveliko olakšavaju i ubrzavaju repatrijaciju ilegalaca, smanjujući tako troškove države. Hrvatska je, na primer, samo za smeštaj, brigu i ostale troškove ilegalaca u 2001. godini potrošila skoro 270.000 eura, a za postupke deportacije (transport, putne isprave, vize, tranzit itd.) skoro 214.000 eura. Za SRJ nemamo podatke, ali je jasno da su ilegalci opterećenje za buõet, za policijske i druge resurse inače siromašne države.
Po svemu sudeći, svako buduće približavanje Evropi biće uslovljeno pooštravanjem kontrole tranzita stranaca kroz ove krajeve. S druge strane, Evropa će morati da pomogne – tehnički, finansijski, obukom i usavršavanjem – države „prve linije“, ne bi li uspostavila što gušće sito za ilegalce. Uvek će, međutim, biti onih kojima ništa neće biti teško – samo da se domognu zemlje obećane: setimo se samo šta su naši klinci radili pedesetih godina da se dočepaju Italije i Austrije; jednog letnjeg predvečerja, po bonaci, u Italiju je iz Kvarnera odveslao osmerac sa kormilarom.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Brutalno pendrečenje studenata i građana u Novom Sadu pokazuje da je režim ne samo spreman na osvetu – nego je već i sprovodi
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
