Opaki virus iz Spoljnog Svemira mučki se uvukao u srpsku Naučnu Zajednicu, i to upravo u njojzin najosetljiviji i najdragoceniji deo, onaj koji se – sledeći fundamentalno lucidnu formulaciju predsednika SANU-a Dejana Medakovića – bavi „nacionalnim naukama“! A koja je „najnacionalnija“ od svih „nacionalnih nauka“, u ovom dražesno vremeplovskom poimanju naučne spoznaje? Istorija, dakako. Bar kada smo, je l’ te, Mi Srbi u pitanju. Poznato je da je u ovom delu sveta produktivnost na manje-više katastrofalnom nivou, ali kad se dođe do Istorije, brajko – toga se proizvodi toliko da se nikako, ogromnom apetitu uprkos, ne može iskonzumirati po glavi stanovnika, nego pretiče i za izvoz! Naročito u susedne južnoslovenske zemlje, koje – među nama budi rečeno – baš i nisu neke zemlje, nego mu više dođu kao nepravedno otuđeni okrajci Prave Otadžbine, one kojoj bi istoričar dr Slavenko Terzić i zvanično nadenuo ime Srpske Zemlje.
No, vratimo se mi onom dušmanskom virusu (ne odmičući se zapravo od dr Slavenka): u lokalnim se („nacionalno“?) naučnim, prinaučnim i paranaučnim krugovima poslednjih nedelja digla poprilična graja oko krajnje negativne recenzije – spominjan je i „rasizam“ i slične nemile odrednice – koju je profesor Stefano Bjankini sa Univerziteta u Bolonji napisao za dva projekta istoričara Radoša Ljušića i Slavenka Terzića. Dotična su gospoda projekte podnela, naravno, našem ministarstvu za nauku, ali znate kakva su vremena došla: otkako traje ova mondijalistička najezda, poštanski paket koji pošaljete u Beograd može da završi, recimo, čak i u Bolonji, na overi! Bez šale, ovdašnje je Ministarstvo za nauku i tehnologiju uputilo niz podnetih mu projekata na recenziju stručnjacima uglednog bolonjskog univerziteta, u sklopu novouspostavljene saradnje; ovakva je praksa danas u svetu sasvim uobičajena, i ona se odavno ne zaustavlja na državno-nacionalnim međama. I ljudi su iz Bolonje, eto, otpisali kako su mislili da treba, i recenzije su bile mahom pozitivne. Problem je stvoren tek kada su dva narečena projekta ocenjena krajnje negativno, i potom je toliko eskalirao da je narečeni akademik Medaković in person, a pozivajući se na instituciju kojom rukovodi, uputio protestno pismo nadležnom ministru Draganu Domazetu, zgražavajući se nad radikalno nepatriotskom činjenicom da su i projekti iz „nacionalnih nauka“ – a to je, je l’ te, ono što nije matematika ili fizika – upućivani Neupućenim Ili Zlonamernim Strancima na ocenu, kao da se svetla i jedinstvena srpska istorija njih ima šta ticati! Bolje bi im bilo da kuvaju špagete bolonjeze i gledaju svoja (žabarsko-mačkarska) posla!
Nemam ni nameru, ni specifično istoričarsko znanje da tumačim i vrednujem ni podnete projekte ni njihovu recenziju: sasvim je moguće da su ti projekti veličanstveni i divni, da su potencijalni vrhunac srpske istoričarske misli, tradicionalno parapesnički razbokorene u svom nacionalromantizmu, i ne mogu da isključim mogućnost da je Bjankinijeva recenzija obično nekompetentno zakeranje jednog ljubomornog Apeninca, patološki nam zavidnog i na istoriji i, još više, na Istoričarima… Ono što (mi) je u ovoj priči zanimljivo sama je – u određenoj vrsti intelektualnog društva prilično masovno ispoljena – zgroženost nad idejom da neko ko ne pripada Nama i Našoj Nauci može da sudi o nečemu što je njen fundamentalni, „nacionalni“ deo! Ovo nam, pak, govori sve što treba da znamo o bizarnom stanju svesti „stare elite“, tj. još uvek dominantne struje ovdašnjih „nacionalnih radenika“, frakcijsko-žanrovski pragmatično podeljenih na Nacionalne Naučnike i Nacionalne Pjesnike, mada ih je ponekad tako prokleto teško razlikovati jedne od drugih… U ovom je shvatanju nauke, i ne samo nauke nego vaskolikog mišljenja i osećanja života i sveta, kolektivistički narcizam zasnovan na nacionalnoj pripadnosti posve legitiman izvor tumačenja i saznanja svega postojećeg, a „nacionalna nauka“ – istorija pogotovu – zatvoreni je autoreferencijalni sistem u kojem Mi, kroz naše „nacionalne naučnike“, koji su Ovlašćeni Da Nam Objave našu istinu o nama, zapravo pričamo (samima sebi) priču o Nama, polažući „prirodno“ pravo na svojevrsni pripovedački (iliti interpretacijski) monopol. U tom je, dakle, antiseptički izolovanom sistemu isključena mogućnost relevantnog prigovora „sa strane“, tj. svaki je prigovor koji dolazi „sa strane“ – odande gde nismo Mi – irelevantan, ako ne i nešto gore od toga, samim tim što dolazi odakle dolazi. Njegov je „sadržaj“, dakle, unapred beznačajan, do njegovog razmatranja, ako smo dosledni ovakvim zasadama „nacionalne nauke“, nećemo nikada ni dospeti: samom prirodom svoje Drugosti, svoje „inostranosti“, on se nužno mora odbaciti. To jest, biti vraćen pošiljaocu bez otvaranja…
Bez obzira na to kako se na kraju rasplete gorenavedena zapetljancija, „slučaj špageti-recenzija“ znakovit je primer delovanja jednog žabljeperspektivnog pogleda na svet koji je decenijama, a naročito tokom devedesetih, ovde bio dominantan, da bi tek u poslednje vreme pretrpeo neke lagane gubitke, spremajući se na protivofanzivu: u ovom shvatanju sveta, Kolektiviteti – uglavnom etnički, to mu je uvek najslađe – žive kao međusobno izolovane skupine krvno, istorijski i kulturno povezanih pojedinaca koje vapiju za svojim Žrecima koji će im „ispravno“ tumačiti njihove Osnivačke mitove, i koji će ih tako štititi štetnih, po prirodi stvari nacionalno relativizujućih i razvodnjavajućih interpretacija, onih koje se unose spolja poput nekakve švercovane robe. I tako se, u ovom ganutljivo cariničkom shvatanju nauke i kulture, na kraju balade nužno dođe i do – sa autoritativnog mesta izrečenog – apela za carinjenje nepoželjnog naučnog uvoza, ili još bolje za zabranu njegovog unošenja u nekontaminirano područje srećno autoreferencijalne samo–Našosti. Sva sreća da Bracika Kertes više nije šef carine, inače bi oni Bolonježani načisto nagrajisali!
