Rodoljupci „made in USA“

Vašington

„Ovo je bio najgori napad na Ameriku u našoj istoriji. Pitao sam se da li ćemo izdržati. A onda sam shvatio: mi smo u ratu protiv terorizma pobedili već prvog dana! Sada pobeđujemo u bitkama, ali u ratu smo već pobedili zbog naše hrabrosti, naše snage i spremnosti da istrajemo.“ Ove reči bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudija Đulijanija verovatno najbolje opisuju stanje duha američke nacije šest meseci posle napada na Svetski trgovinski centar (WTC) i Pentagon.

Svečano obeleženu polugodišnjicu (bilo je i predloga da 11. septembar bude proglašen za nacionalni praznik!) predsednik SAD Džordž Buš iskoristio je da se u sličnom tonu obrati naciji, ali i međunarodnoj javnosti, s jasnom porukom da rat protiv terorizma ulazi u „drugu fazu“, da se mora nastaviti i da „ne-akcija nije opcija“. Buš je rekao da borba protiv terorizma više podseća na Drugi svetski rat, nego na Vijetnam, a opoziciji prigovorio da se „igra politike, sada kada je zemlja u ratu“.

NUKLEARNI SCENARIO: Američki predsednik je ovim govorom pokušao da ponovo ujedini svoju koaliciju koja je veoma različito reagovala – od Evrope do arapskog sveta – na brzinu s kojom se prebacio sa rata protiv Bin Ladena i Avganistana na Irak i mrskog Sadama Huseina. Ne pominjući poimence zemlje koje imaju nuklearno oružje i protiv kojih Pentagon ima ratne planove – Kinu, Rusiju, Irak, Severnu Koreju, Iran, Libiju i Siriju – Buš je naglasio da su ciljevi druge faze rata protiv terorizma borba protiv nuklearnih „sredstava masovnog uništenja“. On se prvi put javno suprotstavio i optužbama da Amerika unilateralno vodi akciju i da propagira upotrebu novog tipa bombi B61-11, specijalno dizajniranih za uništavanje podzemnih bunkera.

Buš je pokušao da popravi i diplomatsku štetu koju su napravili njegova izjava o „osovini zla“, ali i Pentagonov „nuklearni scenario“ (koji je navodno tajno procurio u medije): govorio je ispred Bele kuće koru od oko stotinu diplomata i istaknute su bile zastave više od 170 zemalja. Poručio je da SAD veoma aktivno rade na sprečavanju „novog Avganistana u Jemenu“, naglasivši da će Amerika jemenskim snagama pomoći i u obuci i u opremi, da „njihova zemlja ne postane utočište za teroriste“. Irak u ovom prazničnom govoru nije eksplicitno pomenut, ali očigledno, zaključuje većina ovdašnjih analitičara, predstoji nov pokušaj obračuna sa Sadamom Huseinom.

Anatol Levin, istoričar iz vašingtonske Karnegi fondacije, ovako komentariše najnovije događaje: „Ova administracija sada jaše na talasu vojnog patriotizma koji koristi da nokautira svoje rivale u inostranstvu, a kod kuće da ponovo pobedi na izborima.“

Neki komentatori ocenjuju da je Buš stariji bio daleko veći diplomata, za rat se opredelio kada su sva diplomatska sredstva bila iscrpljena. Junior radi upravo suprotno. Kažu da je tražio da ga informišu o tome kako se Čerčil ponašao za vreme rata! Pakosnici već dodaju da mu ono srednje slovo „W“ dođe od reči „war“ (rat)…

Da li će SAD – uprkos protivljenju većine članica alijanse – napasti Irak? Zavisi od bitke koju vode jastrebovi i golubovi u EU-u, ali pre svega od situacije u Americi. Koliko su u pravu oni analitičari koji tvrde da Bušova administracija prerano proglašava pobedu u Avganistanu, a istovremeno traži novo bojno poprište samo da bi skrenula pažnju sa velikog domaćeg skandala oko kompanije Enron?

PATRIOTSKI ZAKON: Amerika je posle tragičnog 11. septembra, koji je u žargonu gotovo isključivo „9-11“, odnosno nine–eleven, ipak drugačija zemlja: političari čak uporno ponavljaju da ništa više nije kao što je nekada bilo! Zastave, zastave… ogromne, male, malecke, svilene, plastične, papirnate vijore sa Kapitola, sa robnih kuća, antena automobila, ubogih crnačkih kuća, Mekdonald restorana. Zatim transparenti i bilbordi s rodoljubivim parolama: God bless America… United we stand! Potrošači u molovima nekako su anemični, a slična je temperatura i na Vol stritu.

Još nema turista, a Vašington je lep grad, trešnje samo što nisu procvetale. Pentagon se ubrzano obnavlja. Zar je moguće da su ti manijaci s avionom tako nisko uspeli da lete?

Promene su najradikalnije u zakonodavstvu: doneti su neki zakoni koji pre 11. septembra 2001. nikako ne bi mogli da prođu. Već 25. oktobra Kongres je doneo Patriotski zakon koji donosi novu, uveliko nejasnu defeiniciju terorizma i pružanja pomoći teroristima; na primer, možete biti optuženi da pomažete teroriste ako na ulici date prilog za neku dobrotvornu organizaciju koja opet pomaže neku drugu organizaciju „koja se protivi američkim interesima ili zvaničnoj politici“?!

Ministarstvo pravde je lišilo slobode nekoliko stotina stranaca koji imaju „grin kard“, dakle urednu dozvolu za stalan boravak i rad. Niko od njih nije optužen ili osumnjičen za neko krivično delo. Nije im pružena ni mogućnost da angažuju advokata. Čak ni Kongres o ovoj vladinoj meri nije bio prethodno obavešten!? Strancima optuženim za terorizam sudi se pred tajnim vojnim sudom. Presudu, najstroža je smrtna kazna, mogu da promene samo predsednik SAD i ministar odbrane. Liberalnije evropske novine ovakva potencijalna suđenja povezuju sa najtvrđim diktatorskim režimima, pakosno dodajući da bi voleli da vide kako bi Amerika reagovala kada bi se bilo kojem Amerikancu ovako „sudilo“. Postoji realna opasnost da druge demokratske zemlje neće Americi izručivati osumnjičene za terorizam ukoliko bude preovladavalo uverenje da su američki vojni sudovi neobjektivni, smatraju neki eksperti. Patriotskim zakonom olakšano je istražiteljima da prisluškuju telefonske razgovore i da prate informacije na internetu.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Amerikanci u velikom broju (60 odsto) podržavaju Bušovu odluku o tajnim vojnim sudovima. U najmanju ruku to je neobično za zemlju koja više od svega drži do svojih građanskih sloboda i poštovanja prava da to ponekad ide do apsurda. Izgleda da su teroristi u jednom nesumnjivo uspeli: uplašili su Amerikance! Teroristi su pokazali da ne prezaju ni od čega, da su moćni, pa i, poslužimo se ovde „politički nekorektnim“ pridevima, maštoviti i dobro obučeni. Kad se tome doda da u njihovim redovima ima i fanatika samoubica, onda nije čudo što je Amerika, koja je na svom tlu decenijama živela u miru i blagostanju – sada uplašena. Uostalom, to potvrđuju i do sada retka istraživanja zdravlja nacije: psihijatri imaju duplo više posla nego pre 11. septembra!

VAZDUŠNI POLICAJCI: Bezbednost je višestruko povećana na svim javnim mestima: od aerodroma do kancelarija, škola, trgovinskih centara… Bedž sa imenom i slikom postao je deo svakodnevne radne garderobe.

Na aerodromu putnike „skeniraju“ od glave do pete: majka jedne tromesečne bebe odvedena je na dodatnu proveru da bi se posle višestrukog skeniranja utvrdilo da u potpeticama njenih sandala ima metala, ali da je metalna i kopča na prslučetu!?

Ako su razni diznilendi nekad bili pojam bezbrižnosti, sada su postali svojevrsna policijska utvrđenja: svi posetioci i njihov prtljag detaljno se pretresaju, uniformisana lokalna policija patrolira i peške i na biciklima, iza kulisa, daleko od očiju veselih posetilaca čitave horde pasa dresiranih da nanjuše eksploziv noću idu u ispitivanje terena. U mnogim drugim nacionalnim parkovima i popularnim turističkim mestima, kao što su na primer studiji filmske kompanije Univerzal, postoje metalni detektori i specijalni čuvari koji pregledaju torbe.

Naravno, veliki sistemi, elektrane, vodovodi, rezervoari, nuklearne elektrane (ima ih 64), fabrike, podzemna železnica, podvrgnuti su veoma pooštrenoj proveri bezbednosti: policijske patrole kontrolišu ove objekte non-stop i sa zemlje i iz vazduha, a podstiče se i pojačana aktivnost lokalnog stanovništva koje je pozvano da hitno prijavi „sve sumnjive aktivnosti“. Mostovi, brane, autoputevi pod stalnom su prismotrom policije, vojske, nacionalne garde i kamera.

Promene su najvidljivije na aerodromima, od detaljnih pregleda do oduzimanja makazica, turpijica, grickalica za nokte, o nožićima i čakijama da i ne govorimo. Do 11. septembra na nekoliko hiljada letova, tačnije sa američkih aerodroma svakodnevno sleće i poleće 30.000 aviona, dežuralo je samo nekoliko desetina „vazdušnih policajaca“, dakle naoružanih profesionalaca u civilu. Dežurali su uglavnom na međunarodnim letovima: broj vazdušnih policajaca sada se drastično povećao. Vlasti ovu cifru drže u tajnosti, ali za mesto vazdušnih policajaca prijavilo se na nedavnom konkursu oko 150.000 bivših policajaca i penzionisanih vojnih lica. Svi kandidati moraju da prođu vrlo strogu policijsku proveru.

Na svim međunarodnim letovima detaljni spiskovi sa imenima putnika i članova posade elektronski stižu nadležnim američkim vlastima pre nego što avion sleti na američko tlo: spiskovi daju standardne informacije (broj pasoša, godina rođenja, broj vize, ali pružaju odgovor i na još dvadesetak pitanja). Ove liste se onda prosleđuju FBI-ju, a potencijalno sumnjiva lica proveravaju se kod još 24 federalne agencije i sekretarijata! U nekim slučajeva, nekima će „dobrodošlicu“ u SAD poželeti predstavnici vlasti.

U međuvremenu, dešavaju se klasični kiksevi: na aerodromu u Luivilu, država Kentaki, 25 aviona je kasnilo sa poletanjem, a oko 1000 putnika je naknadno pregledano. Razlog: službenici nadležni za pregled putnika i prtljaga slatko su spavali na radnom mestu!? Do sada su „bezbednjaci“ pripadali raznim privatnim kompanijama, a najkasnije do novembra svi moraju da budu vladini činovnici.

Problema ima još: sofisticirane uređaje za otkrivanje i najmanje količine eksploziva ima samo pedesetak aerodroma, a Amerika ima čak više od 400 aerodroma! Dakle, nije sasvim isključena mogućnost da se pojavi još jedan kamikaza bombaš koji bi, poput Ričarda Rejda koji je optužen da je u cipelama imao skriven eksploziv, pokušao diverziju.

Ministar pravde Džon Eškot je prošle nedelje obelodanio da savezna vlada daje još oko dva miliona dolara za program nazvan Nacionalna komšijska straža, koji se neće fokusirati na provalnike, već na potencijalne teroriste. Njegov komentar je vrlo kratak: „Prevencija se zasniva na informaciji.“

RAT BEZ KRAJA: Nacija osetljiva na građanske slobode i privatnost mnoge mere povećane bezbednosti već doživljava kao orvelovsku prismotru: snimaju vas u svim trgovinama, ponegde i na poslu, ali bogami i na ulici. U Vašingtonu, na primer, specijalne kamere postavljene su u mnogim ulicama i na raskrsnicama. Koliko su ove mere doprinele sprečavanju potencijalnih diverzija, teško je reći. Izvesno je, kažu neki američki analitičari, da je nacija izgubila dobar deo svoje nevinosti. Cinici bi rekli – ako je nevinosti i bilo…

Pojedine grupe za ljudska prava upozoravaju da američke vlasti tajno šalju zatvorenike koji su osumnjičeni da imaju veze s Al Kaidom u zemlje gde je zakonom dozvoljena fizička tortura zatvorenika. U Jordanu ili Egiptu, na primer, ovi zatvorenici mogu biti podvrgnuti torturi, čak je dozvoljena i pretnja članovima njihovih porodica, samo da bi se došlo do informacija u vezi s napadom 11. septembra. Zatvorenici su navodno poslati u zemlje gde CIA ima dobre veze s lokalnom obaveštajnom službom. CIA je zvanično odgovorila da nema komentar na ove optužbe, dok je Stejt department ponudio ovakav komentar: „SAD tesno sarađuju s drugim zemljama… reč je o globalnom ratu protiv terorizma…“

Entoni Luis, ugledni komentator „Njujork tajmsa“, ukazuje da je pred Amerikom „rat bez kraja“:

„Predsednik Buš nas je upozorio da će tražiti i obračunati se s neprijateljima širom sveta. Američka vojska se već nalazi u Avganistanu, na Filipinima, u Jemenu, u Džordžiji… Ovaj rat bez kraja ostaviće fundamentalne posledice na američki ustavni poredak. Proizvešće ono čega su se tvorci ustava najviše plašili: neograničenu vlast.“

Rat neminovno ojačava predsedničku moć: predsednik postaje i vrhovni komandant i narod se svrstava uz njega. Otud i tolika Bušova popularnost. Opasnost leži u političkoj upotrebi te ratne popularnosti, upozorava Luis. Kada je nedavno lider većine u Senatu demokrata Tom Dešl u vrlo blagoj formi postavio pitanje strategije Bušovog globalnog rata protiv terorizma, oštro ga je napao lider republikanaca.

Drugi problem je tajnovitost ili, što bismo mi rekli, netransparentnost Bušove administracije: poznavaoci kažu da nije bilo tajanstvenije. Godinama u Vašingtonu nisu bile blokirane sve informacije kao sada za vreme rata u Avganistanu, ali i šire.

Poznata je činjenica da ilegalni imigranti svakodnevno stižu u Ameriku: nadiru i s kopna, i iz vazduha i iz vode. Granica prema Meksiku je naročito porozna i pored povećanog broja graničara. Provera sumnjivih imigranata veoma je pooštrena i prema zvaničnim podacima vlasti su naredile da oko 315.000 stranaca napusti zemlju zato što im je ili istekla viza ili su u zemlju ušli ilegalno. U međuvremenu, Ministarstvo pravde se koncentrisalo na listu od oko 1000 lica „koja predstavljaju javnu opasnost ili raspolažu podacima o teroristima“. Tu su uglavnom ili registrovani kriminalci ili građani zemalja koje pružaju utočište pristalicama Al Kaide i sličnih grupa. Po mišljenju nekih analitičara, naročito treba staviti pod lupu kršenje građanskih sloboda, posebno naredbu predsednika SAD Džordža Buša da vojni sudovi sude bilo kom strancu osumnjičenom za terorizam. Pojedinačni slučajevi su iscurili u javnost i ne pružaju baš najbolju sliku o zemlji koja sebe smatra „lučonošom demokratije“.

Neki su podsetili na veliko etničko čišćenje Zapadne obale: za vreme Drugog svetskog rata hiljade Amerikanaca japanskog porekla su, kao valjda nepouzdani elementi, internirani u posebne koncentracione logore. Posle su usledila ona javna izvinjenja, ali bogami i plaćanje odštete.