Vojislav Šešelj,
predsednik Srpske radikalne stranke, otkriva: „Moja glava je od međunarodne mafije ucenjena na dva miliona maraka. A glavni mafijaški bos izdvojio je dva miliona maraka onome ko me likvidira. Ovo je informacija iz diplomatskih krugova, a oni su uvek odlično obavešteni. Međutim, kao što vidite, do ovog momenta još niko nije zaradio te pare. Naravno, ja nisam mogao da pojačam mere obezbeđenja jer mi je Dušan Mihajlović razoružao obezbeđenje i oduzeo blindirani stranački džip. Teško je pojačati obezbeđenje u mafijaškoj državi.“
Šešelj predlaže: „Ja sam spreman da mafiji ponudim nagodbu. Neka meni daju milion i po, a ja ću onda da se sam ubijem.“ („ID“)
Srđan M,
pevač u usponu, objašnjava kako prilazi devojkama: „Ja to vrlo direktno uradim, priđem i kažem: sviđaš mi se. Ne kažem joj: hajde da izađemo, nego je pozovem na kafu, a zna se šta to znači kada nekog pozoveš u tri-četiri ujutro na kafu… To je poziv na neko bolje poznanstvo, neki flert ili čak možda i avanturu. Desi se i to. Prvenstveno o tome moraju da vode računa devojke, jer kakva je to kafa u tri-četiri ujutro? Možda ona ‘sikteruša’…“ („ID“)
Divlja Ruža,
striptizeta i odnedavno pevačica, odgovara na pitanje o pesmama koje je snimila: „Uglavnom su blago provokativne, nikako vulgarne. Trenutno je hit pesma Mače, a tu su i Harem, Kučka sam… Kada kažem kučka, ljudi se pomalo i nasmeju, ali svaka žena je kučka. Kada muž neće da joj kupi cipele ili nešto drugo, ona se već ponaša kao prava kučka. Mislim da je kučka nešto slatko.“ („ID“)
Danijela,
hrvatska pevačica, boravila je u Beogradu i bila zaprošena: „Nećete mi verovati, ali danas sam baš razmišljala o tome kako bi bilo lepo da me neko zaprosi. Ovo je već drugi put u toku dana da mi neko nudi brak. Neverovatno!“ („Tina“)
Luka Tešanović,
radijski i TV voditelj, odgovara na pitanje da li bi pristao da glumi u erotskom filmu: „Da, ali da me slikaju samo od pojasa nadole, jer imam super noge i guzu. Pošto su mi noge duge, kadar bi bio pun. Da ne bi ispalo da taj uslov postavljam da se ne bi znalo da sam ja, na špici bi pisalo da su to moje noge. Podrazumeva se da bih insistirao na tome da imam uticaj na podelu uloga.“
Iskren odgovor na pitanje – koji njegovi gestovi najviše nerviraju druge: „Ponekad se češem tamo gde ne treba i, nesvesno, čačkam nos.“(„Tina“)
Indira Radić,
„prototip novokomponovane folk pevačice“, na pitanje da li njeni nastupi podrazumevaju i sedenje gostima u krilu kaže:
„Ja nisam pevačica koja seda u krilo! Karijeru nisam gradila na taj način i zbog toga zaslužujem poštovanje. Svoj imidž i ličnost sam gradila na kvalitetnoj osnovi. Narodu dajem sve od srca. Ja sam pevačica s jakom harizmom. Moj pogled je dominantan. Iz mojih očiju govori plemenitost. Osobi kojoj pevam, pogledom izražavam simpatije, a nikako potrebu da skačem po njoj i ona po meni.“ („Ilustrovana politika“)
Mile Kitić,
o svojoj supruzi Marti Savić:
„Odlična je domaćica. Istina, često joj jelo zagori, ali na to smo već navikli, pa nam i ne pada tako teško. Što se tiče nje kao pevačice, moram da kažem da obožavam njen glas, uz ostale kvalitete, mislim muzičke, jer Marta zaista ima izuzetnu boju glasa. Treba još samo malo da joj naštimujem dizne.“(„Ilustrovana politika“)
Emir Kusturica,
režiser, o mangupima i begu: „Uvek sam voleo mangupe, ljude izvan zakona, ljude koji su mi ličili na ono što sam čitao u literaturi. Od Raskoljnikova do Benje Krika, tipovi koje su te granice pomerali i ostajali u svojoj sferi moralni, u nekom svom vrednosnom sistemu. Jer, način na koji operiše svetska politika je praktično preneseno iskustvo mafije. Jer, sve što se kod nas radi, što je implementirano kao sistem jeste mafijaški sistem. Samo preneseno u sferu politike. Ali, ono što sam ja video u ranoj mladosti i detinjstvu, ti ljudi koji su mi značili, oni su za mene bili zanimljivi literarni modeli koji su posle završavali po filmovima. Jer, kada se ozbiljnije pogledaju Andergraund ili Crna mačka, u glavnim likovima mogu da se prepoznaju mnogi naši savremenici. Kao što je Andrić morao da beži u Tursku u vreme Otomanske imperije, ja sam bežao u cigansku bajku ili grotesku koja se tiče jedne zemlje.“ („Glas javnosti“)
Don Branko Sbutega,
kotorski biskup, u rubrici „Dnevnik“ nedeljnika „Monitor“, opisuje 12. mart: „Blistavo martovsko sunce. Stari su govorili: čuvaj se marcanoga sunca. Možda je nekad i sunce bilo drugačije – za ovo današnje odgovorno tvrdim da je bezazleno i jako milosrdno i demokratsko, jer, bez razlike na socijalni stalež, polne, vjerske i nacionalne razlike, grije sve podjednako. Ali grdno se varaju oni koji misle da ono izlazi i dariva se nekritički. Taman posla! Sunce je i sjajno i mudro. I vrlo dobro zna koga sve grije i koliko ih je koji su njegovom toplotom i svjetlošću nezasluženo darovani. Malo je ljudi zbog kojih sunce izlazi, ali da bi njih nagradilo, ono izlazi za sve nas. Jer, nema načina da se selektivno dariva prema zaslugama i tako se, evo, svi mi njime okoristismo… Ali, ne dajem se prevariti izobiljem tolikoga i takvoga svjetla. Ako mrakovi nijesu, zahvaljujući njemu, oko nas, i te kako jesu u nama. Naravno, pred ovolikom konkurencijom se povlačim, ali privremeno i do sutona. A onda bljuju (ko? – prim. ur.). Samo oni zbog kojih je sunce izašlo ostaju sunčani i kad ono zađe. Zbog njih je i meni toplije u duši.“
NN,
žitelj Laznice kod Žagubice, tvrdi da u Homolju postoji tradicija lečenja impotencije prirodnim putem i kaže: „Možete ovde da tražite do mile volje impotentnog muškarca, nećeta ga naći ni sto kilometara okolo. Ovde nema, garantujem, seksualno nemoćnih ljudi. Mi smo Vlasi, a kod Vlaha se zna, što na umu – to na drumu, voli svoje, a više ukradi. Ako voliš žene, doživećeš lako stotu.“ („Glas javnosti“)
Vitor Perišić,
seljak sa Kadinjače, razgovarao je sa republičkim premijerom tokom njegove nedavne posete Užicu. Tom prilikom Zoran Đinđić mu je obećao pomoć u renoviranju kuće uništene tokom bombardovanja, ali od obećanja do sada nije bilo ništa. Zbog toga se Vitor sprema na put za Beograd: „Ja ići moram, e sad, ‘oće li premijer imati vremena da sa mnom razgovara ne znam, ići ću onim jutarnjim vozom i čekaću sve do onog zadnjeg, noćnog. Za ministra pravde rekli su mi da je tu blizu Vlade, pa ću i njega tražiti, ali stra’ me kako ću naći Koštunicu. Vele, moram prvo na tramvaj, preko Save, pa posle ima i malo peške, ali ja ću, čini mi se, bolje ovarisati peške do Palate federacije no tramvajem.“
O prvom susretu s premijerom i planiranim sastancima u Beogradu, Perišić kaže: „Ono onomad u bioskopu bilo je lako, masa ljudi oko mene, i ja sam skupio hrabrosti da stanem pred Đinđića, a on mi pruži ruku, ja se jedva snađoh da mu uzvratim. Sad, ako se sretnemo u četiri oka, biće to bogami teže, ali, ja ću pričati ovako po seljački, drugačije ne umijem. Reći ću mu da imam tri krave i dva teleta, desetak ovaca i da mi se stoka zimus pomrzla po šupama i nadstrešnicama. Ispričaću da sam im’o štalu od tvrdog materijala, na sprat, na prozorima bili kapci, i da je to sve sad ruševina. Moram im reći i da mi je u bombardovanju strad’o traktor, i nov pasat i motorna testera, 40 kila masti, 50 kila ljute rakije, a oni će razumeti…“ („Glas javnosti“)
Radosav R,
muška prostitutka, priča kako se proveo kada ga je pozvao izvesni Ruždi: „Tražio je da pred njim vodim ljubav s njegovom ženom. Nisam bio zainteresovan za seks, pa je počeo da me napada. Naterao me da skinem pantalone do kolena, a onda i gaće. Kad se uverio da sam zatajio, razbesneo se i počeo da bije i svoju ženu i mene. Vikao je: ‘Kakav si ti to muškarac kad ti se ne sviđa moja žena.“ Udarao me je pesnicama po licu, nastavljajući da mi prebacuje: ‘Šta, zar ti ona nije dovoljno dobra!’ Naneo mi je sigurno pedeset do sto udaraca po glavi i nosu i izbio dva zuba… Kad mi je zazvonio mobilni telefon, on ga je sav gnevan zgrabio, izvadio karticu i demonstrativno je sažvakao.“ („Ekskluziv“)
Vanesa Šokčić,
folk pevačica, tvrdi: „Smeta mi kada ljudi kažu da je na estradi mnogo kiča. Šta je to? Pa pogledajte modne revije čuvenih svetskih kreatora – milion boja, sve sa svačim ide, more štrasa i šljokica, glamur… Ja bih najviše volela kada bih mogla da pevam u trenerci. Ali, ne može, ne ide to…“ („Sabor“)
Tihomir Stanić,
glumac, o sebi: „Ceo život sam proveo kao apsolutno anacionalna ameba. Kad sam se prvi put oženio, moja žena je bila Flamanka, pa sam postao flamanski ‘nacionalista’ i počeo da ‘mrzim’ Valonce. To je bilo moje prvo i jedino ‘osećanje’ nacionalnog, a odrastao sam u Bosanskoj Dubici, u jednoj potpuno međunacionalnoj zajednici. Srpski ‘nacionalista’ postao sam tek nedavno, pre dve-tri godine, kada je biti Srbin postalo pase i apsolutni anahronizam, iako me kategorije nacionalnog uopšte ne zanimaju. Kako nikada nisam imao nikakvo oružje, nisam služio vojsku pa ne znam ni da rukujem njime, morao sam nekako da se ‘naoružam’ u životu. Moje oružje je istina, to sam i svoje dete naučio. Milena ima devet godina, pre šest godina naučila je azbuku, pesmicu ‘Ajde brate Vidoje, gledaj dole đavole’, slogane da je istina najjače oružje i da je onaj ko izda – pizda. Mislim da je to dovoljno od mene.“
Stanić još malo o sebi, ali i o drugima: „Možda o meni neki ljudi govore loše stvari, zato što ja o sebi pričam uglavnom lepo. Jer, dok dočekam da me oni pohvale, proći će mi ceo život.“ („Reporter“)
Nebojša Medojević,
direktor Centra za demokratsku tranziciju iz Podgorice, posle potpisivanja sporazuma o preuređenju odnosa Crne Gore i Srbije, kaže:
„Koristim priliku da čestitam koaliciji ‘Zajedno za Jugoslaviju’ na novom lideru, Milu Đukanoviću.“ („Glas Crnogorca“)
