Žarko Komanin je u pogovoru Situvacije Radovana Karadžića zapisao, između ostalog, i sledeće: „… u likovima je (u njihovom sudaranju i pletenju) ta sitovacija i ‘ono nešto’ ovog pomalo joneskovski neobičnog, ali ponajviše nušićevski zaošijanog, komičnog i stilizovanog komada koji se prati u dahu. Sveden i dramaturški dovršen, jezički čist, slikovit i dijaloški sočan, komad Sitovacija Radovana Karadžića jeste smehotvorna igra koja se podsmeva politikantima svih boja, vlastoljubivim megalomanima, lažnim rodoljubima i belosvetskim manipulatorima i mitomanima koji sve znaju i sve imaju, sem časti i pravde. (…) Verujem da bi Karadžićeva Sitovacija na pozornici oživela punim smehom i da bi na pozorišnim daskama imala možda i više od života. Baš zato što mi se učinilo da je komad Sitovacija pisan u jednom dahu i sa lakoćom. Kao da je jednostavno izronio iz jezika i iz mudrosti narodnog humora. I kao da nam je Radovan Karadžić, s osmehom na usnama, ovim komadom, hteo da poruči: sve su naše srpske sitovacije izašle iz stradije i ukopacije.“ Izdvojili smo za čitaoce „Vremena“ karakteristične delove Karadžićevog komada u kojem on demonstrira svoj smisao za humor i svoj dramaturški nerv. U liku Edvarda ili Edija prikazana je međunarodna zajednica, Radojica je kandidat za srpskog lidera koji prolazi „obuku“ kod Edija, Majstorović je lokalni „lidermejker“, kako ga karakteriše Karadžić, Dobriša je konobar, dok se Mirza, očigledno predstavnik Bošnjaka, ne vidi, već iza zavese Ediju dotura ceduljice sa uputstvima kako treba sa Srbima. Komad se sastoji od šest slika
(iz slike treće)
(…)
RADOJICA: (Pre rukovanja pokazuje tri prsta, kao srpski pozdrav)
EDI: (Mahinalno, kao nehotice pokazuje dva prsta kao latinično slovo V, a onda se trzne, otrese rukom i rukuje se) Ako ti kandiduje, ti ne pokazivala tri prsta! Jasna?
RADOJICA: Ali, ja sam srpski kandidat, mi smo se dogovorili…
EDI: Nema dogovorila. Ja dogovorila, može samo dva prsti… (Pokazuje dva prsta kao ranije)
RADOJICA: A, ne dolazi u obzir. Ni jedan Srbin neće glasati za mene. To nije srpski pozdrav, i gotovo…
MAJSTOROVIĆ: Jeste, može da postane i srpski pozdrav.
EDI: Ti kasala slatna čovek, a već ima nema–problema. Mi tražili nova Srbin, a ovo ne nova Srbin. Ovo stara Srbin…
MAJSTOROVIĆ: Nema, nema problema, to ću ja da rešim… (Obraća se Radojici) Prihvati, bre, nemoj da zapinjemo na sitnicama. Vrlo važno, koliko prstiju… Prihvati kad te molim.
RADOJICA: Ma, neću da prihvatim dva prsta, i gotovo!
(Radojica i Edi desetak puta ukrštaju prste. Prvo Radojica ugrabi priliku i podigne tri prsta, a Edi odmah reaguje sa dva prsta i bore se kao jeleni rogovima. Tako se ponovo desetak puta bez reči, pri čemu se gledaju u oči, varakaju rukama i bore prstima. Čim se jednom raspetljaju, igra se ponavlja nekoliko puta i iznenada u sred dijaloga o drugim stvarima…)
EDI: O, o, može kompromis, može kompromis. Ako neće dva prsta… (Pokazuje na Radojičinoj ruci) Ako ona neće dva prsta možela jedna prst…
RADOJICA: Jeste li sigurni da može jedan? O, ja sigurno, može jedna prst, to kompromis…
RADOJICA: Jeste li vi sigurni? Ako vi hoćete biće jedan, ali nemoj posle…
EDI: Može jedna prst, može jedna prst.
RADOJICA: U redu, kad može. (Od dva prsta, savija kažiprst, i ostaje sa srednjim prstom u vis, kako je nepristojno) Ovako, je li?
EDI: (Nervozno petlja oko njegovih prstiju) Ne, ne taka, a ovaka… (Zaklapa mu i kažiprst i srednji prst i podiže palac u vis, kao kad se pokazuje da je nešto dobro) Ovaka, ti pokazala nama ovaka, i jasna… znači dobra Srbin…
DOBRIŠA: (Ulazi) Jaooo, je li došla nova sitovacija?
RADOJICA: Jeste, sad je upravo sitovacija. Beži, Dobriša, da ne pokvariš situaciju.
DOBRIŠA: Jaooo, ja ću samo malo da virim i da uživam u sitovaciji… (Dobriša delimično odlazi, ali viri iza ćoška)
RADOJICA: (Vežba, podiže i spušta palac, dok su ostali prsti stisnuti) O, bogati, bogati, kako smo se brzo sporazumeli… (Onda malo vežba, čas pokazuje palac u vis, čas srednji prst, pa onda pita) Ma, jeste li sigurni da ne može ovako.
EDI: Ne, taka, ja tebi, slomim to prst. To bezobrazna prst, razumela, nema jedna prst, tako, to bude ljuta svi narodi, i nema tri prsta, to bude ljuta drugi entitet, razumela?
RADOJICA: Ma, neće se ljutiti ni Hrvati, ni muslimani, samo vi nas pustite, oni pokazuju svoje, a mi svoje…
EDI: O, ima, ima ljutiš muslimani. I nema više muslimani.
RADOJICA: Nema muslimani? Pa gdje su, kad ih nema?
EDI: Ko, nema?
RADOJICA: Pa, muslimani?
EDI: O, ima, ima muslimani, ali nema zoveš ih. Bosnijak zoveš ih.
RADOJICA: Pa Bošnjak, to ti je Bosanac, a nisu samo muslimani iz Bosne. Bosna nije „ni Davidova, ni carska, ni spahijska“, Bosna je i srpska i hrvatska i muslimanska. Tako smo učili u školi. A sad bi zapeli, „nema muslimana, nema muslimana, oni su Bosanci“, a mi smo ovde pali s Marsa. Srbe možda i nateraš, ali ti Hrvati to nikad neće prihvatiti.
EDI: O, Hrvati sve prihvatila, sve prihvatila, nema šala.
RADOJICA: Prihvate, prihvate, ali ima šala. Baš zbog šale oni i prihvate… A, jel’ može muslimani sa velikim slovom M?
EDI: Što, veliko?
RADOJICA: Veliko M za muslimane?
EDI: (Razljuti se) Nema veliko! Nema Srbi veliko, nema Hrvati veliko.
RADOJICA: Ja ništa ne razumem. Kako sad ni kod Srba, ni kod Hrvata nema veliko slovo?
EDI: Šta, slovo? Mirza pomoć!
(…)
EDI: I mora da ćuvate bratstvo-jedinstvo kao zenicu oka svoga (Čita sa papirića, koji mu je dodao Mirza iza zavese, a čita kao što je govorio Broz) Ovo, jasno? Mora da ćuvate, bratstvo- jedinstvo, kao zenicu… Mirza, zašto ovde stoji Zenica? Zenica ne problem, bolje da ima Mostar. Mostar ima nema-problema. I mora da ćuvate bratstvo-jedinstvo, kao Mostar oka svoga. (Stavlja u usta tompus kako je Broz radio)
RADOJICA: (Okreće se Majstoroviću) Znaš od koga je ovo čuo? Od…
MAJSTOROVIĆ: Znam, znam, nemoj sad da komplikuješ, ćuti, dobro je krenulo…
EDI: Ti razumela? (Mirza dodaje papirić iza zavese) O, dobro, mora Zenica, mada meni ne jasno zašto mora Zenica, zašto ne, Mostar ćuva…? I moraš učiš zajednički žifotinja, razumeš?
RADOJICA: E toga nema. Zajedničke životinje nema. Koja je zajednička životinja? Magarac, ne može. Imaju ga samo Hercegovci. Krme, imamo mi i Hrvati, ali nemaju muslimani.
EDI: Nema, muslimani. Bosnijak, razumeš?
RADOJICA: Svejedno, mu… mu… mu… Bošnjaci nemaju krme.
EDI: Šta je to krme?
RADOJICA: Svinja, da prostiš.
EDI: Ko, svinja?
RADOJICA: Krme je svinja.
EDI: O, o, o, dobro. Ja, ne svinja, ti ne svinja, on ne svinja?
RADOJICA: Bog s tobom. Mi smo čeljad. Konj!!! To mora da je konj!
EDI: Šta, konj? Zašto, konj? Šta ova priča? Mirza, pomoć!
RADOJICA: Nema zajedničke životinje, džaba ti je. Samo konje imamo svi, a ako ti ne daš, onda nema zajedničke životinje.
MAJSTOROVIĆ: (Hvata se za glavu, ali ni sam ne zna šta da šapne) Ima, ima, naći ćemo.
EDI: E, taka, taka, nađeš zajednička životinja. Mirza, pomoć! (Mirza dodaje novi papirić)
EDI: (čita) Za-je-dni-čki ži-vo-t (Brzo ponavlja) Zajednički život, razumeš? Učiš zajednički život.
RADOJICA: E, dobro, to ću da učim nema problema. Tu ima da se uči dok si živ. To učimo 500 godina, i još smo u prvom razredu…
EDI: Taka… taka… slaba učitelj. Mi dobra učitelj. Mi vas sada sprovedemo…
RADOJICA: U Hag?
EDI: Ne. U Haga vi ide sama. Mi vas sprovedemo u drugi razred, u treći razred… i treba da pomažeš mešaš brakovi, razume?
(…)
RADOJICA… Šta kažeš, da pomešamo brakove.
EDI: Taka, taka…
RADOJICA: Čuješ li to ovo, Majstoroviću. Ja bih mogao da rešim problem. Je li, a šta dobijem ako dam svoju ženu nekome? (Obraća se Ediju) Evo, na primer, tebi?
EDI: Ne, dala svoja šena. Zašto, dala svoja šena?
RADOJICA: Da pomešam sa nekim, tako ste rekli.
EDI: Ne, ja to ne rekla.
RADOJICA: Rekli ste, i gotovo. Prodato! Imate moju ženu na raspolaganju, a ako šta date za nju, date. Ako ne date, opet je prodata.
EDI: (Obraća se Majstoroviću) Što ova tvoja slatna Srbin priča. On treba meša brakovi za druge, razumela, za budućnost. Pravimo novi Srbi, razumela?
MAJSTOROVIĆ: Razumeo, razumeo, ja ću da ga urazumim (Obraća se Radojici) Treba da se zalažeš za mešane brakove, razumeš?
RADOJICA: O, razume se. I ja imam mešani brak?
EDI: Vi imaš mešaš brak?! O, pa to kolosalno, kolosalno. Ja odmah pišem moja šena, slatna Srbin ima mešaš brakovi. Ja pomogne tebe izabere. A kako tvoja brakovi mešao.
RADOJICA: Kako mi je mešan brak. Pa, ja sam muško, a moja žena je žensko.
EDI: O, o, o, to ne mešaš brakovi. Šena isto jedna Srbin?
RADOJICA: Srpkinja. Ona je Srpkinja, a ja sam Srbin. Ja mislim da to nije isto, i da se to može računati u mešani brak.
EDI: O, o, o, to ne može. To nije mešaš brakovi…
RADOJICA: Čekaj da probamo ovako: jesam li ja pas?
EDI: Ne pas, zašto pas.
RADOJICA: E, vidiš, moja žena je kučka. Je li sad mešani brak.
(…)
(Mirza dodaje novi papir. Edi čita)
EDI: Tvoji Sr-bi uhvati-li usta-šu, i neće da ga pu-ste. Razumeš?
RADOJICA: Pa, nema ustaša, jesmo rekli…?
EDI: Ima, ima, samo ovaj jedan. Konsensus, razumeš? Treba miluješ. Svi treba miluješ ustasa. Ne može samo jedan miluješ ustasa…
RADOJICA: Sad nas trojica treba da milujemo jednog ustašu? Je li? Jesam li dobro razumio?
EDI: Odlično razumio. Ja pomogne tebe izabere.
RADOJICA: Nisam razumeo. Ostao jedan ustaša na svetu i nas trojica treba da ga milujemo!? Zašto da ga milujemo?
EDI: Sato, međunarodni zajednica očekiva tebe miluješ. I njega, i njega, sva tri očekuje, miluje… Razume, snak dobra volja… On ništa kriv, on samo drug…
RADOJICA: Samo drug? Pa onda nije ustaša, ako je drug.
EDI: Jeste, ustasa, ali ništa kriv. Samo drug… Ante Pavelić.
RADOJICA: Drug Ante Pavelića? I nije ništa kriv?
EDI: Ništa kriv. Mirza, pomoć! (Mirza dodaje papirić)
EDI: (čita) Tvo-ji Sr-bi uhvati-li druuu-ga od Ante Pavelića. Nije ništa kriv. Razumeš? (Prestaje da čita) Moraš miluješ. Kako, ne zna glagol… Mirza, kako glagoli? (Mirza mu dodaje papirić) O, o, razume. Svršiš, ne svršiš. Jedan svršiš, drugi dugo miluješ… Izvinite, ja ne znala još vaša jezičina…
RADOJICA: Ne znaš naša jezičina? A znaš naša životina…?
EDI: Šta, životina?
RADOJICA: Ne znaš naš jezik, a znaš naš život pa ćeš da nam urediš život prije nego što naučiš jezik?
(…)
(Mirza dodaje papirić)
EDI: … O, o, ooo, ja saborafila. Vrlo važna, vrlo važna, saboravila, vrlo važna. Nemaš više imaš guz-le.
RADOJICA: Ima da nemam, ili nema da imam?
EDI: Ne može više imaš. Jasna?
RADOJICA: Jasno je sad, da ne mogu više da imam. Ali nije jasno šta ne mogu da imam.
EDI: Guz-le, razumela? Guuuuz-le, razumela? Mirza, papir! (Mirza dodaje papir)
EDI: (Čita papir a zatim živne) Nemaš više sviraš, pevaš guzle, gus-le. Gusle. Razumela.
RADOJICA: A štoooo!
EDI: (Ljuti se, maše rukama) Nemaš mene ljutiš, razumela! Uzmiš guz-le, sviraš, pevaš, ludiš narod, razumela. Narod ludiš, narod hvatiš puška, svetska rat, razumela. Sve od tvoja guz-la.
I pesmi, narodni, svi odmah poludeti, nemaš, nemaš više i fertik.
RADOJICA: Ma šta kažeš! Kako, bogati, nema gusle, nema narodne pesme…? A Marko Kraljević? Kako će narod bez Marka Kraljevića?
EDI: Šta Marko Kralijevic? Ko to Marko Kralijevic? Mirza, pomoć!
(Mirza dodaje papir iza zavese)
EDI: (Čita sričući) Marko Kra-lje-vić, je–dan obi-čan srpski je-bi–vje-tar. (Diže oči prema Radojici, koji jedva savladava smeh). Marko Kralijević jedan običan srpska, srpska… (Zatim opet gleda u papir) je-bi-vje-tar. Šta to je je-bi-vjetar? O, o, ja znala šta vjetar. O, o, o, sad shvatila. Kako, bogati, to može da radi sa vjetar. Ja znala, i uvek imala problemi sa Srbi. Mirza, pomoć! Jadan vjetar. To seksualni siledžija, nemaš više.
(…)
EDI: Moraš dobro spremiš iz Europa, razumela? Bude novi Srbi, europsko Srbi, ne isto kao Srbi iz Srbija. Nema ekavica, bljaf, nema guzla, nema Srbija, to ne isto Srbi.
MAJSTOROVIĆ: Jasno, jasno, pripremiće se on. Ja ću njega da pripremim. Nećemo valjda da padnemo iz Evrope i Srbije.
RADOJICA: Kako ti kažeš, šefe. Samo, čim se makneš odavde, oni će da budu isti kao oni u Srbiji. A dok si ti šef, bićemo novi Srbi, ganc novi. Eurooopski, razumeš ti mene?
EDI: Taka, taka, sve evropski, i tebe izabere. Ja dođe, tebe položiš iz Europa, i ja pomogla tebe izabereš.
(Iz slike pete)
(…)
RADOJICA: A šta ćeš reći ako te uhvate na Pičeti? Pičete su dobri Srbi, a?
MAJSTOROVIĆ: E u tom slučaju ne znam ni ja, molićemo se Bogu da ne nalete na Pičetu. Ali, Pičetu ne damo, i kvita. Sredi ti druge stvari, razumeš, da fino prikažeš Republiku Srpsku, kao curicu…
RADOJICA: Dobro, ako zabašurimo prezimena, i doteramo Republiku pa je fino ponudimo na poklon Evropi. Kažemo, lepo: „Evo vam Republika Srpska, savršena, savrrrršena. Ovde niko ni vetrove ne pušta. Je l’ nas primate u Evropu?“ Znaš li šta će ovi reći? Reći će: „A imate li ludih krava? “ I šta ćemo mi odgovoriti?
MAJSTOROVIĆ: Reći ćemo da nemamo.
RADOJICA: Onda će oni reći: „Ne može u Evropu. “
MAJSTOROVIĆ: Dobro, reći ćemo da ćemo nabaviti lude krave ili ćemo nekako izludeti ove naše. Uvešćemo nekoliko tih ludača…
RADOJICA: Dobro, oni će onda reći „Imate li pedofila? “ a mi kažemo: „Nemamo.“ Ha, šta ćeš sad. Oni će reći: „Ne može bez pedofila u Evropu“. A mi se onda iznenada setimo: „Imamo, imamo jednog“. A onda oni kažu: „Ne može malo je jedan“. A mi kažemo: „Naći ćemo još jednoga negde.“ A oni kažu: „Ne može malo je dva. Morate imati lanac pedofila.“
MAJSTOROVIĆ: Boga ti lanac. Ko karike. Znači treba ti najmanje tri, jer tri je već lanac. Ali, kako da garantujemo kad nismo sigurni ni za dvojicu da imamo.
RADOJICA: Ne znam, moramo rizikati. Urizikaj, Majstoroviću, ti garantuj, pa ako ne bude, snađi se… Ako sve drugo prebrodimo nemoj da padnemo iz pedofila, majku mu, daj sve od sebe. Evropa je u pitanju. Ako zapne, budi spreman da jedno vreme budeš… razumeš? Samo jedno vreme…
MAJSTOROVIĆ: Dobro, daću sve od sebe. Šta?!? Da budem pedo… pedo…
RADOJICA: Ma samo neko vreme. Ne brini, bre, hoćeš blizu vlasti, pa pedofili su ti blizu vlasti. To sam završio, i nemoj da me izneveriš…
(…)
RADOJICA: Pravo da ti kažem, iz više razloga, a glavni je: nisam hteo da me primeti neki humanista.
MAJSTOROVIĆ: Kakav humanista? Ma ovi, ne znaš ni ko su, ni šta su. Kad ih pitaš šta su, kažu: humanisti. Traže čoveka. Kruže okolo, ovako kao što si ti kružio da nađeš kandidata, tako ti oni kruže okolo i traže čoveka. Zuuuuuu, zuuuuuu, zuuuuuu, samo zuje oko tebe. Traže čoveka, kažu. Kad ga nađu, ustreme se na njega, ko kobac na vrapce. Hoće da mu se nađu, razumeš?
MAJSTOROVIĆ: Ti si tu nešto pobrkao, možda su to humoristi.
RADOJICA: Ma, znam šta su humoristi, njima se smeješ, a ovima moraš da plačeš. Ali, nije važno. Sad sam se otkrio da sam čovek, boga mi čovek i po, i pravo da ti kažem ako me neće izabrati za doživotno, to mi je još jedan razlog da se ljutim…
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
