Florida

Za jednog Losangelitosa odlazak u Floridu po svoj logici ne bi trebalo da bude big deal. Ista zemlja, slična klima, okean i na jednoj i na drugoj strani – pa koliko drugačije može biti, pitao sam se pred polazak na svoj prvi odmor u tri godine koliko sam ovde. Odluci da destinacija bude Florida nije prethodila nikakva velika glavobolja mogućeg izbora. Jednostavno – mora da bude u zemlji i mora da bude u okviru mog skromnog budžeta.

Pa dobro. Prisetim se da su i Florida Keys, Hemingvej i Kuba na svojevrstan način sastavni deo ove savezne države, i nekako mi i Florida postade privlačnija.

Nije mi puno trebalo da shvatim zašto je moja destinacija gotovo bagatelna. Ne samo da traje sezona uragana praćena rekordnim kišama i poplavama već su zabeležene i rekordno niske temperature.

Imao sam sreće da su samo dve od ove tri nepogode udarile Floridu, pa sam lako sebe ubedio da će i te kiše već stati ovih dana. Pošto sam se setio da je prošle godine uragan Andrew poharao baš Majami i Keys, a po logici da se to ne dešava baš svake godine, mogao sam na miru da odahnem – super, baš imam sreće s vremenom.

Avion sleće negde oko ponoći na internacionalni aerodrom u Majamiju, i ja sedam u svoj Shevi i krećem put juga i belih plaža.

Majami je grad koji se već nekih desetak godina vraća na karte atraktivnih turističkih mesta. Razlog njegove doskorašnje nepopularnosti prevashodno je bio u raširenom kriminalu, a onda je nekako sredinom osamdesetih sa serijom Miami Vice, pre nego što je RTB postao RTS, i potom popularnošću i uzdizanjem Glorije Estefan na nivo božanstva od strane jako prisutnog i uticajnog kubanskog lobija, što je opet povuklo Madonu i ostale trendsetere iz sveta šou biznisa i mode, uključujući i Versaćea kome je ovaj grad bio i poslednja adresa, doživeo reinkarnaciju u jedno baš in i kul mesto.

Oko šest ujutro, sa širom otvorena oba prozora i pri brzini od stotinak kilometara na sat, u Floridi se vozi sporije nego kod kuće, primećujem da je stvarno toplo i da mi vetar i promaja, koja šiba kroz kola, u stvari samo prijaju.

Negde u to vreme shvatim da bih do sada već uveliko trebalo da sam sišao s kontinenta i da sam bar na pola puta do Key Larga i pažnju počne da mi privlači neki čudan odblesak, koji mi s vremena na vreme prošara unutrašnjost kola. Pogledam malo pažljivije i zapanjim se da je tu, na manje od dva metra od mene, i na istom nivou s autoputem u stvari Atlantik. Fantastično. Čak mislim da sam na trenutak uhvatio i miris mora, miris koji me proganja već dobrih desetak godina.

Sutrašnje popodne me zatiče u jednom od mnogobrojnih tiki barova na samoj sredini otočja u mestu Maraton. Na samoj obali sedim s bezubim Džimom i uz porciju prženih lignji moj domaćin objašnjava mi razliku između dve vrste pelikana koje se šepure ispred nas. Ubrzo primetim da svaka od ovih ptica ima svoje ime i da ih Džim i ostali meštani kao prave kućne ljubimce po ceo dan hrane koricama hleba i raznoraznim ostacima od više nego obilnih porcija ovog impromptu ručka, koji postoji samo zato da bi bio podloga za piće. Preko delfina, lokalne atrakcije, i peščanih ajkula, Džim mi odjednom izlaže svoj poprilično složeni, ali isto tako do tančina isplanirani plan o plovidbi oko sveta: „Još samo da mi isplate zaostale penzije.“

Pozdravljam se s ovim oronulim Ahabom i pakujem šator u kojem sam spavao prethodnu noć na samoj obali okeana. Od njega me je delilo manje od dva koraka belog peska Floride a nad njim je celu noć stražario, pun kao povelika tepsija, mesec tog petka trinaestog.

U Key West stižem posle nekoliko sati vožnje ovim autoputem koji ne prestaje da iznenađuje celom svojom dužinom: most od sedam milja, mnogobrojni sportski aerodromi, bleštave plaže koje su, kako kaže jedan rendžer, toliko plitke da možeš da hodaš do Bahama – sve je tu.

Malo mesto, nekoliko ulica uzduž i popreko, s jednom centralnom koja seče celo ostrvo i na kojoj su jedna do druge načičkane kafane i restorani. Ponos Key Westa je, naravno, činjenica da je u njemu živeo Hemingvej nekih tridesetak godina, u svom najproduktivnijem periodu, i da je između ostalih i matori Santijago, uporni stari ribar, ovde osvanuo jednog dana na radnom stolu u Hemingvejevoj kući, koja za nekih osam i po dolara svima otvara vrata iza kojih i danas dan vlada čopor petoprstih mačaka, potomaka onih koje je još sam Papa odgojio.

U Aljkavom Džou, Hemingvejevom omiljenom baru, celo jedno popodne sam tukao po Hemingvejevom čekiću, neverovatno slatkom piću punom ruma, koje te na kraju, očekivano i dosledno svom imenu, dobrano opali po glavi i nogama. Sve je u znaku ovog sedobradog pisca, počev od logoa bara na grudima konobarica, preko autentičnih slika na zidovima, požutelih naslovnih strana „Timea“ iz nekih tamo četrdesetih i pedesetih, sve do jedinog svetskog takmičenja za najbolju Hemingvejevu imitaciju, što je u stvari običan izgovor za sedam dana neprestanog pijančenja koje pada negde baš oko mog rođendana, sredinom jula svake godine.

Daleko od svetala vesele ulice Duval i duboko u tihoj noći, meni su ipak nekako bliže srcu dve oronule kule, istočni i zapadni Martelo, koje baš kao i ona dablinska, dom Džojsovog Odiseja Stivena Dedaluša, krase te dve strane ovog ostrvca ne više od devedesetak milja od obala Kube.

Stavljam masku i uskačem u tirkizni okean nekih desetak kilometara od južne obale Key Westa. Čitava duga raznoraznih žutih, crvenih, zelenih, ponovo ljubičastih, braon, plavih, šarenih, providnih, malih i onih malo većih riba smenjuje ti se pred očima, same ili u jatima plivajući oko korala. Odjednom u celoj toj tihoj harmoniji boja, pred samim nosem i, nekako niotkuda, nađem se oči u oči s jednom srebrnosjajnom oklopljenom grdosijom pretećeg pogleda i oštrih sitnih zuba. Barakuda! Gledamo se tako neko vreme odmeravajući jedno drugo i s velikom dozom međusobnog poštovanja – objektivnom posmatraču, siguran sam, ova silna ribetina više je delovala kao da žvaće žvaku dok posmatra još jednog šašavog šarenog kupaca, dok su se meni oči razrogačile i srce gotovo prestalo da kuca. Odjednom se ovaj napasnik, isto tako iznenada kao što se i pojavio, potpuno nezainteresovano okrete na stranu, nemarno zavesla repom nekoliko puta i izgubi u zelenkastom plavetnilu koralnog grebena.

Dok cedim limun preko ostriga za šankom bara Sirova školjka i jednu već bogato začinjenu renom polako podižem iznad usta, spreman da je onako ljigavu pustim da sklizne niz grlo, osećam kako me sve udara u glavu. Sunce, vetar, barakuda, jedrenjak s kojeg sam upravo sišao i one prelepe meduze i ajkule koje znaš da su tu, a opet, drago ti je da ih ne vidiš.

Moj odmor se polako završava i, svestan toga, sledeća čaša vina nosi me još dalje, do jedne propuštene revolucije, Baske na Krku i male vez(h)e na obali, bivšeg doma, i onda na drugu stranu, do jednog drugog života protkanim snom o nekim još daljim zemljama i životu negde duboko u Africi i Indoneziji, jednog pajaca s čuperkom, još nenapisanih knjiga, đacima sa kojima se zajedno smeješ…

I shvatiš da baš uživaš.