Novo za staro

– Shit, nešto tako ružno nisam mogao da zamislim,…

– Zar ovaj grad i žrtve ne zaslužuju bolje obeležje, ili bar neko obeležje…

– Kada sam video predloge bio sam šokiran…

– Izgleda da se 11. septembra u našem sistemu vrednosti ništa nije promenilo. Novac i dobit su i dalje na prvom mestu.

Ovo su samo neke od stotina reakcija na predloge za izgradnju novog WTC-a (World Trade Centre), a koje se ovog meseca mogu pročitati na veb adresi američkog časopisa „Architectural Record“. Reakcije se odnose na šest urbanističkih predloga/studija za rekonstrukciju i ponovnu izgradnju sedam hektara terena na mestu i u okolini nekadašnjeg WTC-a, srušenog terorističkim avionskim napadom 11. septembra 2001. godine (vidi „Vreme“ 558). Svih šest predloga izrađeno je u njujorškoj arhitektonskoj firmi Beyer Blinder Belle a u saradnji s petnaestak arhitektonskih biroa, među kojima samo Kohn Pedersen Fox i Robert A.M. Stern Architects prizivaju prepoznavanje. Za projekat i izgradnju odgovorni su The Lower Manhattan Development Corporation (LMDC), Port Authority of New York, država Nju Džersi i Lari Silverstajn, nesrećnik koji je šest nedelja pre 11. septembra preuzeo WTC u najam na 99 godina, za cenu od 3,2 milijardi dolara. Pored toga, ova firma već godinu dana plaća deset miliona dolara mesečno za najam nepostojećih milion kvadratnih metara. Ovaj vekovno loš deal za praznu parcelu, pa bila ona i u centru Njujorka, svakako će, čak i kada bude naplaćena odštete od sedam milijardi dolara, ući u anale zle sudbine, a za poslovne ljude biće metafora za peh i loše sročen ugovor.

Šest javno izloženih predloga precizno odražava opisani okvir rada planera i arhitekata. Svih šest predloga ima tri osnovne zajedničke karakteristike: program, memorijal i tip građevina. Program je kalibriran na 3,4 miliona metara kvadratnih ili oko dva puta više nego ukupna kvadratura porušenih WTC tornjeva i zgrada u okolini, a sami sadržaji su prvenstveno poslovni i prostor za stanovanje, s trgovinama i funkcijama is oblasti kulture, uključujući i obavezni Muzej oslobođenja(!). Ujedno, Muzej i prazni teren na mestu gde su do 11. septembra stajali istočni i zapadni toranj WTC-a čine memorijalni deo kompleksa. Najzad, rečeni program poslovanja i stanovanja realizovan je u jedino mogućoj prostornoj formi, u pet do sedam tornjeva, od kojih najviši ima 85 spratova, trideset manje nego viša porušena kula WTC-a. Ovo je tip građevina koje esencijalno grade siluetu Menhetna. Njihovo grupisanje oko „svete zemlje“ Ground Zero, mesta na kome su stajala dva tornja, neznatno se razlikuje u predloženim varijantama, u principu je monohrono i utapa se u neposrednu okolinu i celinu svetskog poslovnog i finansijskog središta.

PP KONFLIKT – NOVAC VS PIJETET: Ako se imaju u vidu dominantna visina dva porušena tornja od preko 400 metara, prenaglašeni patriotizam i erupcija emocije nakon njihovog rušenja, lakše je razumeti reakcije koje predlozi izazivaju. Štaviše, jul 2002. godine upisuje se kao jedan od retkih datuma kada su se saglasili javno mnjenje, stanovnici, stručnjaci i arhitekti. Oni se slažu u oceni da su predlozi neprimereni vremenu, mestu i potrebama, a razlike u mišljenju zavise od tačaka sagledavanja, odnosno životne važnosti onoga što će se na ovom mestu izgraditi. Na javnoj tribini na kojoj je učestvovalo 5000 posetilaca, među kojima i rođaci žrtava, stanovnici i zainteresovani (čitaj: arhitekti, građevinari i poslovni ljudi), nijedan od predloga nije dobio ni trećinu glasova prisutnih. Stanovnici plediraju za više stambenog prostora, izgradnju škola, više javnog prostora i izraženiji pijetet prema oko 3000 žrtava 11. septembra. Veliki deo njih rado bi na mestu WTC-a video nešto nalik Nacionalnom memorijalu posvećenom poginulima u vijetnamskom ratu. O sličnostima ova dva povoda za spomenike nekom drugom prilikom, iz neke buduće perspektive, ali ostaje činjenica da je za narod epopeja, je l’ da, epopeja pa i kad ne govori najbolje o njemu samom.

Stručnjaci, naravno, fokusiraju simboličko značenje kompleksa, prostorne forme koje ne odražavaju svoje vreme, nedostatak identiteta i imidž koji degradira povod i promašuje i mesto i trenutak. U stručnim diskusijama i ocenama dominiraju reči provincijalno, dosadno, merkantilno, komercijalno, uvredljivo i politikantski. Arhitekti u načelu kritikuju prenaglašen uticaj finansijera i ne pominju značaj učešća stanovnika. To čini politika. Salve negativnih kritika sa svih strana primorale su političare da „preduzmu korake“ i da težište elegantno prebace na demokratski princip u kome izjašnjavanje stanovnika pa i tzv., i već zaboravljena, participacija u procesu planiranja moraju da dobiju centralno mesto.

Naravno, guverneri država Nju Džersi i Njujork, Mekgrejvi i Pataki, dobro znaju da je kritična masa negativno raspoloženih prema projektima istovremeno i masa glasača za nekog drugog. Izbori su u novembru. Na istoj liniji se javlja i sadašnji gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg, očito figura neuporediva sa sada već legendarnim Djulijanijem, pokušavajući da relativizuje projekte izjavom da je to samo „početni plotun“.

Rezultat: termin za prezentaciju konačnog plana predviđen za decembar 2002. pomeren je na mart 2003. godine. Pitanje je koliko će i ovo odlaganje doprineti suštinskim promenama plana. LMDC, Port Authority, država Nju Džersi i Silverstajn imaće kao i dosad odlučujuću reč u izboru projekta za realizaciju. U njihovom fokusu je vraćanje uloženog i izgubljenog kapitala. Njihovo je zakonom zagarantovano pravo da ponovo izgrade sve što je uništeno prilikom terorističkog napada. Isto to pravo imaju i ostale oštećene kompanije u okolini WTC-a. Zato se u kontekstu američkog tržišnog mehanizma i finansijskih kalkulacija ne može očekivati neko ozbiljnije divergiranje od viđenog načina mišljenja.

ISTORIJA I …: Već nekoliko nedelja nakon rušenja na stranicama „Njujork tajmsa“ pojavili su se prvi predlozi za rekonstrukciju WTC-a. Svi predlagači su izbegavali da dotaknu kritičnu visinu originalnih tornjeva, ostajući u okvirima komercijalnih pravila i prebacujući težište sa dve gigantske na više nižih građevina. Među prvima je ovakav predlog proizašao iz kuhinje trenutnog arhitektonskog gurua, Holanđanina Rema Koolhaasa, ciji su klijenti grad Las Vegas i modna kompanija Prada. Ipak, jedan predlog se izdvajao jer je bilo jasno da se njegov predlagac, grupa njujorških arhitekata, ekspresivno i ekspresno uhvatila u koštac sa problemom simbolike mesta i događaja u kontekstu. Već sutradan po rušenju tornjeva oni su objavili svoj projekat The Towers of Light (Tornjevi svetla), cije su kompjuterske simulacije esencijalno predstavljale ideju obeležavanja siluete originalnih tornjeva uz pomoć laserskih topova. Ovaj predlog je esencijalno postavljao pitanje izbora između obeležja nenadoknadivog (ljudski životi i memorija grada) i nadoknade izgubljenog (kapital i građevine), dajući prednost prvom. Pored ovog projekta vredi pomenuti i opservaciju poznatog japanskog arhitekte Todao Anda da će ono što se bude izgradilo na mestu WTC-a biti simbolički centar sveta, ma šta to bilo. Dakle, to treba da bude nešto što će stimulisati ljude da misle o tome kako će živeti zajedno na ovoj planeti“. Rečeno jasno i bez povlađivanja ili praštanja bilo kojoj strani. Ko zna razumeo je.

Krajem prošle godine obavljen je prvi sveobuhvatniji test ideja za izgradnju novog WTC-a, u organizaciji časopisa „Architectural Record“ i njujorške galerije Max Protetch. Na izložbi koja je usledila prikazano je 65 radova arhitekata i timova iz Amerike i sveta, među kojima znatan broj danas eminentnih stvaralaca (vidi tekst S. J. Weissa, Destrukcija i imaginacija, „Vreme“ 583). Među ovim radovima, koji će biti izloženi i u odeljku „Next“ na Bijenalu u Veneciji od septembra 2002. godine, svakako se izdvaja predlog Stevena Holla za gigantsku spiralnu promenadu koji u prvi plan stavlja formalni i simbolički aspekt arhitekture mesta.

U načelu, iz ove izložbe, kao i iz šest oficijelnih predloga, isijava zajednička karakteristika savremenog trenutka: afinitet, pa i senzibilitet (međusobno i uzrocno povezani faktori u profitabilnim ljudskim aktivnostima) za simbolički aspekt arhitekture danas su uveliko zapostavljeni, ako ne i zaboravljeni. To se prevashodno odnosi na njenu socijalnu ulogu i značenje. Čak i stravičan događaj kakav je bio rušenje WTC-a, uz direktno i do danas nezapamćeno medijsko oslanjanje na fascinaciju užasom, ne potiče stvaralačku intuiciju i emocije na način da se funkcija, mesto i događaj integrišu u projekat koji oponira matrici aktuelne produkcije i banalnosti. U tom svetlu stiče se utisak da je, bez obzira na svoju pretencioznost, projekat Minoru Yamasakija za srušene tornjeve daleko nadahnutije koristio tradiciju američke arhitekture tornjeva šezdesetih da bi stvorio jedan jasan prostorni simbol nego što savremeni arhitekti uspevaju da spoju novih tehnologija, kapitala i medijske uloge arhitekture daju kakvo smisleno značenje.

…BUDUĆNOST PROJEKATA: Njujorška silueta je precizan odlivak izohrona cene zemljišta na pojedinim lokacijama. Na nižim delovima Menhetna i u Sitiju, u okolini Vol strita, građevine dostižu najveću visinu da bi na obodima i ka Central parku opadale, a u Harlemu i iznad 180. ulice dostigle evropske, odnosno ljudske dimenzije. WTC se nalazio u blizini Vol strita. Tu, čak i danas, tom tiku očnog kapka u dvestagodišnjoj istoriji kapitalizma, kada akcije padaju vrtoglavom brzinom, kapital se množi, usitnjava i pregrupiše istovremeno određujući domete arhitekture kroz postavljenje pravila igre i izbor aktera.

Danas se veliki arhitektonski projekt, i sa ekstremno visokim investicionim ulaganjem i koji pride imaju i auru državnog i nacionalnog značaja, svrstavaju u strateške projekte, poput proizvodnje vojnih letelica i tenkova. Zato, niko ne treba da bude naivan te veruje da će se ovakav tip posla poveriti samo dobrom ili interesantnom projektu ili inspirativnoj ideji. Rizik ulaganja se smanjuje izborom arhitekte koji iza sebe mora da ima iskustvo, organizaciju i finansijsko pokriće. Kriterijumi koji su odlučili izbor biroa Beyer Blinder Belle za nosioce projekta bili su kvalitet saradnika i supkontraktora i iskustvo firme, kvalitet konsultanata, sposobnost pridržavanja rokova i ukupno radno vreme koje se može uložiti u projekt (drugim rečima: veličina biroa), poštovanje alternativnih predloga (čitaj: sugestija investitora), otvorenost prema eksternim konsultantima i cena rada na projektu. Naravno, ovakvim zahtevima može da odgovori samo gigantska firma organizovana kao proizvodna mašina, arhitektonska fabrika. To može da ulije sigurnost u ispunjavanje rokova i kvalitet projektne dokumentacije, ali istovremeno nije nikakav garant dosezanju kvaliteta koji su se definisali kroz rekacije javnog mnjenja. Imaginacija se retko javlja kao kolektivni čin a još ređe kao produkt proizvodne mašine.

Međutim, postavljeni kriterijumi su razumljivi i predstavljaju standard u sistemu projektovanja i izgradnje gde privatni finansijeri rizikuju probijanje rokova i štetu izazvanu skupim ili lošim tehničkim rešenjima, a arhitekt shodno tome rizikuje plaćanje penala i odšteta. Može li njih da plati i garantuje pojedinac? Može li se to bez pomoći banaka i osiguravajućih društava? Najzad, može li takav projekat da dobije slobodni strelac, tzv. umetnik? Na sva tri pitanja odgovor je jedan – NE! Iz toga sledi izbor sigurne organizacije na mesto kreativne ličnosti. To je, pored gotovo isključivog prava investitora da odlučuju o programu i milionima kvadratnih metara, razlog što WTC ne može da dobije formu i značenje različite od već viđenih. Njegovo odelo će proizaći iz šminkanja komercijalnog krojačkog šnita i sašiće ga krojač koji može da garantuje dve stvari: da rukavi neće da otpadnu i da će biti gotovo do već zakazane svečanosti krštenja. Slika onog nesrećnika koji je 11. septembra sa akten tašnom u ruci zakoracio kroz prozor na visini od 350 metara, kao da odlazi na sastanak na kome će izložiti neki plan za osvajanje novih tržišta, strategiju osvajanja berze ili, jednostavno, neuhvatljiv način lažiranja računa korporacija, metafora je današnjeg arhitekte. On se ne bavi temama koje nisu ugovorene. Onih nekoliko hiljada života izgubljenih 11. septembra sigurno ne čine deo ugovora. One će vremenom spontano prerasti u osećaj pijeteta i prkosa Njujorčana. To će biti ljudski, prihvatljivo i dovoljno. Na nivou ličnih tragedija potraga za utehom neće biti laka i potrajaće duže. To će biti i ljudski i nikad dovoljno. A ljudska potreba za lepim (sic!)? Nju će im već ponuditi vreme navikavanja. I bez pomoći arhitekata.