Bliski susret sa asteroidom

Iako se nova nebeska tela otkrivaju svakodnevno, retko kada se dešava da vest o tome osvane na naslovnim stranicama skoro svih dnevnih novina: asteroid 2002NT7, stena prečnika dva kilometra otkrivena početkom jula iz opservatorije u Novom Meksiku, definitivno se nalazi u komšiluku naše planete, sa dobrim šansama da nam „svrati u goste“ 1. februara 2019. godine. Proračuni su preliminarni i zasad nedovoljno precizni – još je teško reći hoće li do sudara doći ili ne, ali nema sumnje da će susret biti blizak a mimoilaženje tesno. Na takozvanoj Torino skali, koja brojem od 0 (bezopasan) do 10 (totalna destrukcija) izražava potencijalnu opasnost asteroida po Zemlju, NT7 je preliminarno ocenjen jedinicom što znači da je „neophodno praćenje i pažljivo osmatranje“, ali da opasnost još uvek nije neposredna. Neka vas ne zavara ovako mali rizik: NT7 je prvo nebesko telo koje je dobilo „prelaznu ocenu“. Izgleda kao da nemamo sreće: objekat ovakve veličine udari u Zemlju jednom u milion godina a izgleda da je jedno okruglo „milionče“ isteklo baš za našeg vakta.

ŠTA DA SE RADI: Kako kaže Beni Pejzer, stručnjak za meteorite sa univerziteta „Džon Mur“ u Engleskoj, „u scenariju najgoreg mogućeg slučaja, sudar Zemlje sa NT7 verovatno ne bi doveo do istrebljenja ljudskog roda, ali bi čovečanstvo bilo vraćeno u uslove kamenog doba sa radikalno degradiranim ekonomskim i socijalnim uslovima“, Pejzer je prilično siguran da će uporedna merenja koja se upravo obavljaju u preko 200 svetskih opservatorija u narednom periodu anulirati mogućnost sudara sa NT7, ali je još sigurniji da će se kad-tad neko nebesko telo zaista naći na kolizionom kursu: „To vam je sigurno kao ‘amin’ u crkvi!“ S njim se slaže i Mark Bejli, direktor opservatorije Armah u Severnoj Irskoj: „Za nekoliko nedelja ili meseci pokazaće se da ono što nam sada izgleda kao sudar predstavlja mali ali dovoljan promašaj.“ Naime, asteroid NT7 dovoljno je velik da se njegovo kretanje može predvideti sa vrlo visokom tačnošću mnogo godina unapred, što znači da će, bude li sudara, naučnici vrlo brzo izaći s preciznim mestom i vremenom udesa. „To nam može dati dovoljno vremena da upoznamo asteroid, utvrdimo od čega se sastoji, da proverimo da li je u pitanju čelična gromada ili labavi konglomerat stenja i leda, da postavimo na njega radio-far kako bismo precizno merili njegovu putanju i, na kraju, da preduzmemo konkretnu akciju i skrenemo asteroid sa putanje“, kaže Bejli. Treba imati u vidu i da Međunarodna astronomska unija, jedina ovlašćena da daje zvanične prognoze i kalkulacije rizika, još nije objavila svoj stav.

Naravno, ljudi su prepuni ideja o tome kako sprečiti katastrofu ispostavi li se da je NT7 baš na našem kursu. Da bi se sudar izbegao, dovoljno je promeniti kurs ili brzinu asterioda za vrlo malu veličinu. Ove male razlike multipliciraju se tokom svake orbite oko sunca, a NT7 ih ponavlja na svake dve godine. Akumulacija malih odstupanja na vremenskoj skali od 17 godina verovatno bi „siguran pogodak“ pretvorila u „pogodak zamalo“. A da bi se malo promenio kurs asteroida, na raspolaganju nam je nuklearna tehnika, raketni motori dosad neviđene snage, solarna jedra koja bi zakačena za asteroid pod dejstvom sunčevog vetra odvukla stenu daleko od Zemlje i ko-zna-šta-još. Tako Boris Kartogin, direktor ruskog Energomaša, predlaže korišćenje laserskih topova postavljenih u Zemljinoj orbiti. Mali je problem što laseri takve snage danas ne postoje, ali bi ih, kako Kartogin smatra, bilo moguće napraviti baš u njegovoj firmi i lansirati do 2019. godine. Po drugim procenama, čovečanstvu će biti potrebno bar trideset godina da razvije efikasne tehnike promene kursa asteroida velikih poput NT7, što je vremenski period koji nemamo na raspolaganju bude li se sa NT7 ostvario „najgori mogući scenario“.

I pored toga što je Sunčev sistem prepun asteroida i kometa (do danas je mapirano preko 40.000 ovakvih nebeskih tela), verovatnoća da dođe do kolizije je veoma mala. Razlog za to je veoma jednostavan: kosmička rastojanja su ogromna, a prostor između nebeskih tela dovoljno velik da se svako oseća „komotno“. Uz to, nebeska tela putuju po eliptičnim putanjama koje se retko kad seku, sustižu ili prestižu. Ako Sunce predstavite košarkaškom loptom, Zemlja bi bila predstavljena kamenčićem veličine dva milimetra na rastojanju od oko trideset metara. Najudaljenija planeta, Pluton, nalazila bi se na rastojanju od skoro kilometar i ne bi bila veća od trunčice prašine. Najveći asteroid, Ceres, sa svojih 300 kilometara, četrdeset puta je manji od Zemlje. Sunčev sistem je, dakle, prazan ali je broj „kamenčića“ u njemu ipak dovoljno velik da se fatalni sudari moraju desiti, pre ili kasnije.

Lepota nebeske mehanike krije se u njenoj jednostavnosti. Od svih prirodnih sila na kretanje nebeskih tela utiče samo jedna, gravitaciona sila, koju je Isak Njutn, inspirisan padom jabuke sa drveta (tako bar legenda kaže), precizno definisao svojim zakonom gravitacije. Ovaj zakon je vrlo jednostavan, ne treba vam fakultet da biste ga shvatili niti jak kompjuter da biste se njime „poigrali“. Zamislite skup nebeskih tela u kome se svaka dva privlače precizno definisanom silom, izaberite početne položaje i brzine, unesite sve to u kućni kompjuter i pustite da tehnika odradi svoje (to se zove „simulacija“) – ako je vaš program dovoljno precizanmoći ćete s velikom preciznošću da pogodite položaje i brzine svih tela, kako u prošlosti tako i u budućnosti.

ISTORIJA KATAKLIZMI: Upravo to je uradio australijski inženjer Majkl Pejn, koji je u svoj kompjuter uneo čitav Sunčev sistem, služeći se egzaktnim astronomskim podacima. Rezultati su bili upozoravajući: u poslednjih 10.000 godina naša planeta bila je bar 350 puta pogođena razornim projektilima iz svemira koji su izazivali ljudske žrtve i klimatske promene. Ni budućnost nije mnogo svetlija: Pejnova simulacija predviđa da će se u narednih deset milenijuma desiti 110 fatalnih incidenata u kojima će neposredno stradati 13 miliona ljudi, 300 eksplozija ravnih onoj tunguskoj, 12 okeanskih udara sa cunamijima od kojih će svaki odneti po pola miliona žrtava i četiri kopnena udara s jednako tragičnim učinkom.

Mogu li se na Zemlji naći dokazi kataklizmi koje predviđaju proračuni poput Pejnovog? Verovatno – da, iako nauka o tome nema jedinstven stav. Najbliža realnosti (iako još osporavana) jeste pretpostavka da je pad meteorita veličine Menhetna na sever poluostrva Jukatan izazvao istrebljenje dinosaurusa pre oko 65 miliona godina. Snaga udara iznosila je oko deset miliona megatona TNT-a. Kolizija je u atmosferu izbacila ogromne količine dima i prašine a Zemlju je prekrila tama narednih šest meseci. U nedostatku svetla, u atmosferi punoj sumpora, biljke su prestale da vrše fotosintezu tako da je došlo do brzog izumiranja životinjskih vrsta duž prirodnog lanca ishrane. Tokom nekoliko narednih stoleća zavladalo je ledeno doba. Nalazi fosila potvrđuju da je nekih 75 odsto živih bića nestalo u kratkom geološkom periodu od svega par hiljada godina. Ovako raščišćena pozornica bila je spremna za eksploziju nove životinjske vrste, sisara, čija će jedna podvrsta razviti superiornu inteligenciju bez koje danas ne bismo imali Džerija Springera, „Grand šou“ i koncerte na Marakani.

Svi ostali dosad zabeleženi „kosmički incidenti“ predstavljaju samo manje ogrebotine na licu naše planete. Jedan od najupečatljivijih tragova nalazi se u Arizoni: krater Berindžer širok jedan kilometar koji je napravio gvozdeni meteorit pre 50.000 godina. Takođe, postoji velika verovatnoća da je oko 10.000 stanovnika jednog kineskog sela poginulo 1490. godine upravo od udara iz kosmosa. U novije istorijsko vreme bilo je više bliskih susreta s opasnim stenjem iz svemira. Najimpresivniji je udarac tzv. „tunguskog meteorita“, koji je 1908. godine pao na nenaseljeni deo Sibira uništivši oko 2000 kvadratnih kilometara šume i skoro svu zatečenu divljač. Meteorit je eksplodirao u vazduhu, tako da njegov krater nije ni nađen. Nešto kasnije, 1937. godine, asteroid Hermes prečnika jedan kilometar protutnjao je pored Zemlje na rastojanju od „smešnih“ milion kilometara.

ŠTA ČEKA BRUS VILIS: Međutim, prošlo je dosta vremena pre nego što je čovečanstvo počelo da ozbiljnije razmatra mogućnost narednog katastrofalnog „saobraćajnog udesa“ u kosmosu. Interes bi se javio možda i ranije da kojekakvi šarlatani na čelu sa Imanuelom Velikovskim, autorom Svetova u sudaru, nisu čitav problem sveli na prazne špekulacije i bolesno smele fantazije. Za naučnike se prelomni trenutak odigrao 1994. godine kada se tek otkrivena kometa Šumejker-Levi sudarila s Jupiterom i napravila vrtlog dovoljno velik da u njega stane čitava Zemljina lopta. Bio je to vrlo opipljiv dokaz da se kolizije dešavaju i da je njihova destruktivna energija dovoljno velika da konzumira ceo ljudski rod. Nakon toga uložen je veliki trud da se kosmičko stenje popiše i klasifikuje po tome koliko je opasno po našu planetu. NASA je ustanovila centar za praćenje bliskih asteroida većih od jednog kilometra i izolovala oko 440 stena čije se putanje opasno ukrštaju s našom. I druge razvijene zemlje odvojile su znatna sredstva za formiranje službi za osmatranje ovih potencijalnih ubica iz svemira. Snimljeni su i epohalno glupi filmovi (Deep Impact, Armagedon), koji nam umirujuće poručuju da će nas Brus Vilis već nekako izbaviti kad za to kucne čas.

Od tada smo imali bar dve incidentne situacije, a Brus Vilis nije preduzeo ama baš ništa. U decembru 1994. godine asteroid XL1 primakao se Zemlji na oko 100.000 km (ilustracije radi, Mesec je skoro četiri puta dalji). Jednako opasno bilo je i 14. juna ove godine kada je, potpuno neopaženo, asteroid 2002MN veličine fudbalskog igrališta „fijuknuo“ pored Zemlje brzinom od oko 36.000 km/h, promašivši nas za manje od 120.000 km. Interesantno je da je opasan „leteći objekat“ primećen tek tri dana nakon incidenta pošto nam je doleteo iz pravca Sunca tako da ga je bilo nemoguće spaziti na vreme. Da je udario gde ne treba, proizveo bi efekat ravan eksploziji nuklearnog projektila hiljadu puta jačeg od onog bačenog na Hirošimu. Postoji, doduše, relativno mala šansa (1:100.000) da će se naredni randevu sa ovom stenom 2062. godine završiti „vatrometom“.

Zasad nema mesta panici, iako je osećanje da vam brzinom od desetak kilometara u sekundi u susret hrli gromada čija se veličina meri kilometrima – prilično neprijatan. Malobrojni pojedinci koji su neprekidno upozoravali na takvu opasnost sada su dobili svojih pet minuta. Tako, recimo, britanski poslanik Lembik uporno ponavlja: „Govorio sam vam da je ovo samo pitanje trenutka. Ako nas nesreća ovom prilikom i mimoiđe, nešto zaista veliko udariće nas pre ili kasnije.“ Većina se ipak poziva na račun verovatnoće: obrni-okreni, šanse da kroz sedamnaest godina dođe do udesa i dalje su male. Međutim, ovaj račun ume i da zavara – kolika je, recimo, pre sedamnaest godina bila verovatnoća da Jugoslavija zarati sa celim svetom? Vrlo mala, pa se ipak desilo. Na ovim prostorima, dakle, ništa nije nemoguće. Ako želite prognozu autora ovog teksta: asteroid će nas mimoići, a ako tako ne bude – udariće baš na nas.

Šta čeka taj Brus Vilis?