MIRKO: Drugovi i drugarice, hvala što ste u ovolikom broju došli na sednicu. Vaš odziv je najbolji odgovor svima koji su nas proglasili mrtvima! Voleo bih, naravno, da je povod drukčiji, da je Predsednik nekoga od naših preporučio za predsedničkog kandidata, ali… – radikali, nažalost, nisu lagali, i nama je evo stigla kopija, identična onoj koju je dobila Otadžbinska uprava. Mada ste svi već upoznati, molio bih Igića da nam poruku pročita, slažete se da niko ne može da dočara ton, boju i dikciju predsednika Miloševića?
IGIĆ: Drugarice i drugovi, poštovano radno predsedništvo, velika je čast interpretirati možda i poslednju volju nekoga ko nas je sve dosad vodio i ko nas je doveo dovde dokle smo dovedeni, ali ja ne znam, ne mogu (zagrcne se, ode da se umije).
BAKI: E nikad čovek od njega!
IGIĆ (nastavlja kao da se nije ni vinuo do lavaboa): Mojima kod kuće već sam pokušavao da pročitam tu depešu, svaki put mi se grlo stegne, suze krenu, nos mi se zapuši, ne mogu da kažem da me je Predsednik razočarao, Predsednik ne može da razočara, ni da podbaci, ni da izneveri očekivanja (šmrkće, pravi odgovarajuću dramsku pauzu i nastavlja čvršćim glasom), ali sam ipak pogođen, a pomalo i ljutkast što je ispalo ovako kako je ispalo… Ja bih, ako radno predsedništvo dopušta, radije odrecitovao Predsednikove reči iz avgusta dvehiljadite, kad je predstavnicima dijaspore rekao da domovina nikom ništa ne duguje, to znam napamet, da svi mi dugujemo (žagor negodovanja)…
MIRKO: Dobro, de, Igiću, ako ne možeš da se držiš dnevnog reda, ako nisi u stanju da pročitaš faks, pusti nas da radimo. Na nama je ili da podržimo Šešelja ili da odaberemo nekoga od nas za predsedničkog kandidata. Kandidovali smo Miloševića, malo je falilo da uđemo u istoriju, šta istoriju, tamo smo već bili, malo je falilo da uđemo u Ginisovu knjigu kao partija koja je kandidovala zatvorenika! Da je pobedio i stao na čelo države, sudsko veće pustilo bi ga van do isteka mandata, dakle, to što smo smislili bilo je i za njegovo dobro, on je to odbio, hvala lepo, njegova stvar, ali je i naša stvar ako za naslednika nije odredio nikoga od nas (žagor u sali), pustite to vaše „crko dabogda“, sve i da je pogrešio, Predsedniku bi to bilo prvi put, ja sam za to da i dalje sakupljamo potpise za njegovu kandidaturu, pa ako skupimo više potpisa nego što će pobednik dobiti glasova, imaćemo legitimnog predsednika u senci…
MRKA: Izvinjavam se što ću ovo reći, ali mislim da SPS treba da ima kandidata koji je na slobodi i koji će posle trijumfa na izborima zaista moći da prione na obnovu svega što su NATO i DOS porušili. Treba da zakupimo termine na televiziji i da pustimo snimke na kojima otvaram gradilišta, gde pred kamerama RTS-a pretim sporim i neodlučnim direktorima… Ako dobijemo glasove onih kojima ću napraviti stanove, plus njihovi ukućani i rodbina, imaću pola miliona glasova… Da, predlažem da ja budem kandidat, ja sam simbol obnove i izgradnje! (zastaje čekajući da se prolomi aplauz; tajac).
BAKI: Mrki, druže, nikad nisam o tebi mislio kao o kandidatu, ali iskrenost s kojom si ovde nastupio sigurno ne bi ostavila ravnodušnim ni birače. Šta kažete na slogan „Zasučimo rukave“?! Ceo Glavni odbor slikan u košuljama sa zasukanim rukavima, potpredsednik bi za priliku skinuo sat i prstenje i obe brazletne, ti bi, Mrki, jedini bio u crnoj prugastoj majici s kratkim rukavima, na transparentu bi pisalo „Izgradićemo sto hiljade stanova“…
IGIĆ: Mrkonjić jeste simbol obnove i izgradnje, ali nema obnove bez narodnooslobodilačkog rata. Mislim da bi za Partiju bilo dobro kad bi kroz dvojicu predsedničkih kandidata dala presek sprske istorije: red NOB-a, red obnove i izgradnje… Bata isto kao i Mrkonjić ima more gotovog materijala, spasava ranjenike, strelja domaće izdajnike, posle rata sreće Šteficu Cvek, dakle, naši kandidati bi bili jedan partizan i jedan rukovodilac obnove i izgradnje, komesar, ali bez kožnog mantila, nikoga ne šalje na Goli otok, nego samo nadzire gradilišta i podiže ionako visok neimarski moral. A Velja Ilić neka bunca o pravoslavnoj državi, Vuk neka se reklamira kao Dražino posthumno posvojče…
BAKI: Da! Oba naša kandidata ulaze u drugi krug, Kramer protiv Kramera, tako mi se javlja sada dok vas slušam, birači se opredeljuju – oni koji su za nastavak antifašističke borbe glasaju za Batu, ostali glasaju za stanogragnju, za još nerođenu decu pripadnika MUP-a i Armije… Bata nije ništa guknuo nekoliko godina, ali to nije nikakav minus. Rubljov je ćutao još duže, pa se kad je došlo vreme reaktivirao i napravio onolike ikone… Šta ti, Bato, misliš?
BATA: (ustaje, ćuti)
IGIĆ: Bato, majstore, kako samo rečito ćuti, čujete kako ostaje veran svom poslaničkom stilu!? Moram da te poljubim, Batice, i to filmski! (Bata se ne saginje, Igić mu celiva kragnu i džep na košulji)
BAKI: Drugovi, Srbija je umorna od brbljanja, i Labus se raskokodakao, ovih nekoliko dana smejao se više nego u prethodnih pedeset godina, ako kandidujemo Batu, možemo svima da im udarimo kontru. Cela predsednička kampanja bez reči. Pet hiljade minuta ćutanja za Srbiju!
MIRKO: Nemojte da nas čuju ovi iz DOS-a pa da kandiduju Nedu Arnerić, ona je i Batu nadćutala, ha, ha, ha…
MRKA: Ćutaćemo odsad pa do pobede! Ako Glavni odbor odluči da i ja ćutim, da se dokumentarci o meni emituju kao nemi film, ja sam za, ako i izgubim od Bate, to neće biti bruka, biće mi čast…
BATA: (gleda u daljinu, nakašljava se): Uuusklikniimo s ljubaavljuu Svetiteljuu Sloooobi…
MIRKO (oktavu više): Koooga naa sam Vidoovdaan dušmaniin zaarooobi…
CEO GLAVNI ODBOR: Tamo venci taaamo slaava…
