Uz sve i svašta što im se može zameriti, ovdašnje stranke bar u jednoj stvari dele sudbinu dela svojih birača: baš kao i nekoliko stotina hiljada običnih smrtnika kojima dedovi nisu ostavili pozamašno nasleđe, i one žive kao podstanari. Prostorije su im prilično velike, oprema podrazumeva najmoderniji nameštaj i tehniku, zakup iznosi nekoliko prosečnih godišnjih plata, ali potraga za adekvatnim staništem, namicanje novca za kiriju i stalan osećaj neizvesnosti i privremenosti (sve ono što je dobro poznato običnom podstanarskom svetu) nisu im strani. Čak i Socijalistička partija Srbije, jedina koja je od predaka dobila poneku nekretninu, verovatno će uskoro morati da pogleda šta se nudi u oglasima
Ono što je pre svega karakteristično i za stranke na vlasti i za one u opoziciji jeste da su locirane u centru grada ili opštine. Međutim, dok je centrala stranke obično privilegovana izolovanim položajem – kuće ili čitavi spratovi u stambenim i poslovnim zgradama – gradski i opštinski odbori kao prve komšije najčešće imaju odbore drugih stranaka, pošto u većini slučajeva od nadležne opštine na upotrebu dobijaju prostorije u objektima rezervisanim za društveno-političke organizacije. Otprilike tu negde i završavaju sve zajedničke karakteristike, dok ostatak priče zavisi od snalažljivosti. Kako su se, dakle, snašli?
SNALAŽENJE: Što se tiče centrala, uglavnom su se snašle još pre 5. oktobra. Većina nekada opozicionih stranaka ostala je na istim adresama, dok nekadašnjim vladajućim zbog raznih neraščišćenih računa nije preostalo ništa drugo osim da sede tu gde su. Demokratska stranka zadržala je vilu u Krunskoj 69 koja inače važi za jedan od najreprezentativnijih stranačkih objekata u Beogradu. Vila je nekada bila kanadska, pa iračka ambasada, da bi potom ostala na raspolaganju opštini Vračar kao poslovni prostor – po preuzimanju tog objekta, Demokratska stranka ga je obnovila, opremila svojim nameštajem i tehnikom, a kasnije je u prizemnom delu otvoren ekskluzivni restoran. Ukupnu površinu od 696 metara kvadratnih zakupci plaćaju 140.000 dinara mesečno: na prvi pogled, cifra od oko dve i po hiljade eura deluje prilično bagatelno, ali ukoliko se podeli na broj kvadrata, ispostavlja se da DS plaća kiriju uobičajenu za Vračar (od tri do sedam eura po kvadratu). Centrala Demokratske stranke Srbije ima nešto manju kvadraturu i to ne na jednom mestu: nekadašnje sedište u Braće Jugovića i novo u Pariskoj ulici imaju ukupno 492 kvadrata. U Informativnoj službi DSS-a ne dobijamo podatke o ceni zakupa ovih stanova, ali je poznato da je stan u Braće Jugovića nešto veći i da se trenutno renovira. Inače, i ovde je reč o opštinskoj imovini, odnosno o prostoru koji je opština Stari grad ustupila na korišćenje političkim strankama.
Nova demokratija živi i radi u neposrednom komšiluku DS-a, u Krunskoj 76, u vili koja je nekada pripadala Iliji Garašininu – po slobodnoj proceni reč je o kvadraturi znatno manjoj od one koju imaju komšije, a za nju se plaća mesečni zakup. Izvršni odbor ove stranke smešten je u drugom objektu, u Njegoševoj 54. Prema rečima potpredsednice Rebeke Srbinović, Direkciji za imovinu Republike Srbije plaćaju ekonomsku cenu od 50.000 dinara: kako je reč o prostoru od 250 kvadrata, cena kvadratnog metra u ovom slučaju dakle iznosi 200 dinara. Baš kao i njeni koalicioni partneri, Demohrišćanska stranka Srbije nema nekretnine u svom vlasništvu, s tim što kiriju ne plaća ni gradu ni opštini. Prostorije ukupne površine oko 400 kvadrata u ulici Hadži Nikole Živkovića zakupljuje od preduzeća Iskra komerc, ali iznos kirije ipak ostaje tajna. „Plaćamo tržišnu cenu, a ona se menja mesečno. Nije to ništa ekskluzivno, kako je narodu, tako je i nama“, kaže potpredsednik Živojin Stjepić ističući samo da njegova stranka „ne bi koristila skup prostor“. Centrale Građanskog saveza Srbije, Demokratske alternative, Demokratskog centra, Socijaldemokratije i gradski odbor DS-a bratski dele poslovni prostor na Terazijama, gde su pored njih smeštena i predstavništva raznih stranih i domaćih kompanija. Koliko god bio udoban, smeštaj u ovoj zgradi ipak nije najpovoljnija solucija, pošto obavezno održavanje koje obavlja Inex poslovni prostor staje otprilike koliko i zakup. Demokratska alternativa, koja se u avgustu 2000. iz Makedonske ulice preselila na Terazije 3, za svojih 170 kvadrata plaća 50.000 dinara, dok je održavanje, struja i ostali obavezni troškovi koštaju još 30.000. Cene izgleda nisu uniformne: prema rečima funkcionera DS-a Gorana Vesića, gradski odbor te stranke za 182 kvadrata mesečno plaća 85.000 dinara, a za održavanje otprilike 80.000. Prosta računica dakle pokazuje da razlika od 12 kvadrata automatski „vuče“ razliku od čitavih 30.000 dinara, što je ipak malčice nelogično. S druge strane, cena prostora na Terazijama nije baš najpovoljnije rešenje – ispostavlja se naime da DS za ta 182 kvadrata plaća više nego za ekskluzivnih 696 na Vračaru, kao i da ND za svojih 250 kvadrata plaća tri puta manje nego gradski odbor demokrata.
Da li zbog cene ili nečeg drugog, burna podela Socijaldemokratije (koja ima centralu u istoj zgradi) nije uzrokovala veće sukobe oko prostorija. Naime, krilo Slobodana Orlića je posle pristupanja Socijaldemokratskoj uniji i formiranja Socijaldemokratske partije zakupilo prostorije u ulici Kralja Milana u čijih je 130 kvadrata sada smešteno rukovodstvo dve ujedinjene stranke. Članstvo nekadašnjeg SDU-a inače smatra da je ta stranka u snalaženju oko staništa najgore prošla, pošto je posle „potucanja po celom gradu“ (u prevodu: Takovska i Prote Mateje gde su „uvek bili nečiji gosti“, a zatim Beogradska ulica gde su konačno imali svoj prostor) na kraju završila u ipak skromnom prostoru. Za razliku od „nesnalažljivih“ Žarka Koraća i Slobodana Orlića, nekadašnji DS-ovac, pa PDS-ovac i na kraju lider Narodne demokratske stranke Slobodan Vuksanović snašao se više nego dobro: preuzimanjem većeg dela članstva Pokreta za demokratsku Srbiju, on je preuzeo i prostorije te stranke u ulici Božidara Adžije. Iako nije poznata tačna cena zakupa ovog prostora, reč je o prilično komfornih nekoliko stotina kvadrata. Jedina mana te lokacije jeste što je ipak udaljena od samog centra grada. S druge strane, nekadašnji stanar, Pokret za demokratsku Srbiju, sada je smešten bliže gradu: u Francuskoj ulici i u palati „Beograd“ (koja ima isti problem kao i Terazije 3, tj. održavanje je prilično skupo). Osim Socijaldemokratske partije i PDS-a, jedina stranka koja se selila od petog oktobra jeste Nova Srbija. Najpre locirana u ulici Dragoslava Jovanovića, od opštine Stari grad dobila je prostor na Obilićevom vencu: „Reč je o stanu od 274 kvadratna metra koji je solidan, ali zahteva renoviranje. Osim toga, posle prethodnih zakupaca zatekli smo i dugovanja od 200.000 dinara koja moramo da platimo“, kaže za „Vreme“ predsednica IO-a Zlata Đerić. Što se tiče centrale u Čačku, Nova Srbija je od jednog svog člana na korišćenje dobila kuću od oko 150 kvadrata koja je „nešto reprezentativnija od naših opštinskih odbora“.
(O)POZICIONE MUKE: Proglasivši se naslednikom SKJ-a, nekada svemoćna Socijalistička partija Srbije krenula je u politički život sa zavidnim kapitalom u nekretninama: između ostalog, smatrala se vlasnikom devet i po spratova od dvadeset koliko ih je bilo u nekadašnjoj zgradi CK. Ako se zna da je zgrada imala ukupno 18.000 kvadrata, SPS je dakle raspolagao sa oko 9.000! Pored toga, SPS je „nasledio“ i prostorije na Studentskom trgu, kao i zgrade u centru praktično svih gradova u Srbiji. Kao da ni to nije bilo dovoljno, socijalisti su, verovatno na najvišem nivou, odlučili da se usele u prostorije JUBMES banke na Novom Beogradu. Toj banci je umesto novobeogradskog dodeljen prostor Slavija banke u ulici Kralja Milana, ali je cela priča posle silnih pravnih peripetija završila povratkom na status quo, a SPS ostao kratkih rukava. Inače, Socijalisti i danas tvrde da je zgrada CK koja se trenutno obnavlja njihova i da je sve što im se s nekretninama dogodilo posledica „lopovluka nove vlasti“. Za sada stoluju u zgradi na Studentskom trgu oko koje još nije bilo veće gužve, ali je pitanje kako će sve to izgledati kada na republičkom nivou bude donet Zakon o političkim organizacijama ili kada se konačno potegne pitanje denacionalizacije.
U međuvremenu, krilo Branislava Ivkovića uzima im jedan po jedan opštinski prostor, a u unutrašnjosti se događa da im ostale stranke zaposednu prostorije u „njihovim“ zgradama ili da socijalisti te prostore sami ustupe. Posle petog oktobra, Nova Srbija im je, na primer, jednostavno upala u deo zgrade Komiteta u Vranju, što su potom učinili i članovi još nekoliko DOS-ovskih stranaka. Valjda želeći da preduprede tu situaciju, somborski socijalisti su Novoj Srbiji ustupili jednu kancelariju u svojoj zgradi, dok su kikindski pristali da dele prostor sa Vojvođanskim pokretom i Koalicijom Vojvodina. Izuzetno zauzeti ovih dana, socijalisti inače ne žele da daju bilo kakvu informaciju o tačnoj kvadraturi kojom trenutno raspolažu – sva je prilika da ni sami baš nisu najsigurniji u stanje svojih nekretnina.
Za razliku od nekadašnjih koalicionih partnera, Srpska radikalna stranka je donekle okusila podstanarski hleb, ali je potragu za konačnim staništem definitivno završila preuzimanjem vlasti u Zemunu. Zgrada Magistrata na zemunskom Trgu pobede najpre je renovirana iz opštinskog budžeta, ali bez osvrta na činjenicu da građevina datira iz XVIII veka i da predstavlja spomenik koji je potrebno očuvati u prvobitnoj formi. Tek kad su ga renovirali o opštinskom trošku, radikali su objekat od ukupno 2.000 kvadrata zakupili na 30 godina i to za stanarinu od 50 eura mesečno („Vreme“ br. 517). Nove opštinske vlasti pokrenule su postupak za vraćanje Magistrata u društvenu svojinu, ali kako su radikali još na istoj adresi, za pretpostaviti je da priča nije odmakla dalje od početka.
Što se tiče Jugoslovenske levice, ona je bila prinuđena da se iz jedne od najreprezentativnijih stranačkih centrala preseli u pomoćni objekat te zgrade. Naime, ispostavilo se da je vlasništvo nad vilom u ulici Đure Đakovića, koju je (kako se pričalo) stranci poklonio biznismen i jedan od osnivača JUL-a Nenad Đorđević, krajnje problematično. Đorđević navodno nije poklonio vilu, već je pokušavao da „prebije“ dugove sa Beobankom: zgradu kupljenu 1994. za pet miliona dinara on je ustupio JUL-u, koji se obavezao da preuzme dugovanja na ime kredita koji je Đorđević podigao kod pomenute banke („Vreme“, 582). Kako JUL po svemu sudeći nije ispunio svoju obavezu, epilog je bio spektakularan: Đorđević i advokati banuli su na redovnu JUL-ovu konferenciju za novinare, pred svima objasnili o čemu se radi, da bi posle toga krenula medijska prepucavanja sa svim pratećim atrakcijama. U Prvom opštinskom sudu vode se dve parnice – JUL protiv Đorđevića i Beobanka protiv JUL-a i Đorđevićeve firme, a partija deluje u prostorijama u dvorištu vile u kojima su nekada održavane samo konferencije za novinare. Konkretno: reprezentativno drveno stepenište, tepih veličine omanjeg fudbalskog igrališta sa utkanim nazivom stranke, salon sa luksuznom kožnom garniturom i sve ostalo što je dočekivalo goste u Đure Đakovića, zamenjeno je više nego skromnim prostorom opremljenim samo jeftinim kancelarijskim nameštajem.
Stranka srpskog jedinstva smestila se u privatnom stanu od 60 kvadrata u Beogradskoj ulici koji je preuređen za održavanje konferencija za novinare i normalno funkcionisanje stranke. Prema rečima predsednika Borislava Pelevića, mesečna kirija iznosi 550 eura. Što se tiče Srpskog pokreta obnove, o kvadratima te stranke uvek se mnogo više pričalo nego što se znalo, a u centrali ovih dana nema nikoga ko bi mogao da nam pruži tačnu informaciju. U svakom slučaju, zna se da je sedište smešteno u Knez Mihailovoj ulici u vrlo ukusno opremljenih nekoliko stotina kvadrata i da je takođe u centralnoj gradskoj zoni locirana redakcija i knjižara „Srpske reči“ kojom rukovodi Danica Drašković.
Kakve god bile, sve ove stranke ipak redovno plaćaju kiriju, renoviraju zakupljene prostore i uglavnom ne pate od standardnih podstanarskih problema: prokišnjavanja, kvarova instalacija koje gazda neće da sredi, mogućnosti da budu isterane na ulicu bez objašnjenja. Uprkos predizbornim i ostalim obećanjima, to je u svakom slučaju mnogo više od onoga što čeka svakog njihovog birača-podstanara. Toga bi bar povremeno mogle da se prisete – ako ne ranije, ono bar kad budu primorane da spakuju pinkle i promene adresu.
Predstavnici svih stranaka s kojima je „Vreme“ kontaktiralo kažu da se sredstva za plaćanje kirije pribavljaju članskim prilozima. Centrale najčešće nemaju tačne podatke o kvadraturi i cenama u svojim regionalnim i opštinskim odborima pošto se oni finansiraju iz sopstvenih sredstava, a kao i centrale kiriju plaćaju ili opštinskoj vlasti ili, u slučaju nužde, privatnim vlasnicima. „DOS nije ispoštovao zakon da sve političke stranke koje imaju predstavnike u parlamentu od opštine dobiju svoj prostor, što nije bio slučaj čak ni u Miloševićevo vreme“, napominje predsednik Stranke srpskog jedinstva Borislav Pelević u razgovoru za „Vreme“. Prema njegovim rečima, od 107 opštinskih odbora te stranke, samo tri su na korišćenje dobila opštinske prostorije, dok ostali zakupljuju privatne stanove.
Naravno, cena u unutrašnjosti je čak i u toj nepovoljnijoj varijanti manja nego u Beogradu, tako da kirija nije veće opterećenje za stranački budžet: stan od oko 70 kvadrata košta najviše 100 eura, a toliki prostor je najčešće dovoljan čak i za regionalni odbor. U tom smislu jedino je specifična DS: „U vreme kada građani u Srbiji nisu mogli da se adekvatno informišu, mi smo, gde god smo mogli, otvorili klubove u kojima su se ljudi obaveštavali o svemu što se događa. Posle promene vlasti ti klubovi i dalje funkcionišu, ali kao političko promotivni prostor. Za te objekte plaćamo kiriju kao da je u pitanju poslovni prostor, iako su neprofitabilni“, kaže Goran Vesić.
Koliko god bilo nepovoljno za delovanje tada opozicionih stranaka, Miloševićevo doba omogućilo im je ipak neke povlastice. Još 1992. gradska vlada kojom su upravljali socijalisti donela je odluku po kojoj su političke stranke zakup poslovnog prostora plaćale samo pet odsto od iznosa celokupne utvrđene zakupnine – ista odluka odnosila se i na medije, humanitarne i nevladine organizacije i umetničke ateljee. Iako su se gradske vlade menjale, ova odluka, više nego zgodna i isplatljiva, bila je jedna od retkih koja je uporno opstajala sve do maja ove godine. Kako cena kvadrata u ekstra zoni iznosi oko 280 dinara, stranke su plaćale svega 14 dinara: za prostor od recimo 100 kvadrata na Terazijama plaćalo se neverovatnih 1400 dinara! Iako su na inicijativu gradske vlade da se ova odluka promeni burno reagovali predstavnici DSS-a (poslanik Tomislav Bogetić čak je ustvrdio da političke partije nisu profitabilne organizacije), a međustranačka razmena vatre potrajala satima, stranački podstanari ipak su ostali bez beneficija kada je cena u pitanju. Iako za svoje objekte sada plaćaju koliko i svi ostali, stranke ne moraju da idu na licitaciju za zakup poslovnog prostora kao što to rade ostale firme i organizacije. Ako se ima u vidu da se osnovna cena od 280 dinara na licitaciji obavezno znatno poveća, to i nije tako zanemarljiva olakšica. S druge strane, odluka o beneficiranoj kiriji i dalje važi na nivou beogradskih opština, tako da trenutno vlada jagma za prostorima koji su u vlasništvu pojedinačnih opština, a ne grada.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
