Povratak Svetomira Đukića

S nešto malo više smisla za humor no što je to ovde uobičajeno, moglo bi se reći da je tišina u kojoj prolazi devedeseta godišnjica od prijema Srbije u Međunarodni olimpijski komitet (MOK) sasvim razumljiva. Kao da je reč o nekom velikom povratku u prošlost, uskoro bi se moglo dogoditi da Srbija zatraži obnovu članstva u MOK-u, u koji je – kao tek petnaesta njegova članica – primljena još 1912. godine. Ili da produži sadašnje članstvo po automatizmu, na isti način na koji je 1920. godine Jugoslovenski olimpijski komitet (JOK) ušao u MOK. Neizvesnost je, dakako, u direktnoj vezi s budućnošću sadašnje Jugoslavije, koja bi se ovih dana mogla preimenovati u nekakvu zajednicu s oročenim trajanjem. Po onom principu „dve stolice“, u MOK-u bi se mogli naći – i srdačno pozdravljati – predstavnici SOK-a i COK-a, srpskih i crnogorskih olimpijskih komiteta, pa pregovarati o sportskoj saradnji, prijateljstvu, zajedničkim takmičenjima…

Pre devet decenija stvari su izgledale sasvim drukčije. Jedva nastao, olimpijski pokret širio se neviđenom brzinom, uglavnom kao ideja oficirsko-džentlmenskog nadmetanja u sportskoj areni, nadmetanja koje će – bar se tako nadao Pjer de Kuberten – zameniti krvoprolića na stvarnim ratištima, osim što je najbolji način za unapređenje fizičkog i duhovnog zdravlja nacija. Nacionalne države, civilne i vojne vlasti nisu imale ništa protiv – naročito ako je pokret masovnog vežbanja doprinosio zdravlju, fizičkoj spremnosti i disciplini vojnih obveznika.

Nekoliko oficira 18. pešadijskog puka vojske Kraljevine Srbije sastalo se 23. februara 1910. godine u prostorijama lista „Vreme“, koje su se tada nalazile u beogradskom hotelu „Moskva“, i odlučilo da osnuje Srpski olimpijski klub čiji bi posao bio da priređuje „zemaljske i svetske olimpijske utrke“, odnosno „sportske i viteške utakmice i budi interes za sport i viteški duh u narodu“. Za direktora kluba izabran je jedan od inicijatora, kapetan Svetomir Đukić.

OPRAVDANO ODSUTAN: Divizijski general u penziji Svetomir Đukić umro je 19. oktobra 1960. u Duizburgu, Nemačka (u to vreme još Zapadna), gde je živeo 17 godina. Prethodno je, po okončanju Drugog svetskog rata, dve godine proveo u savezničkom logoru za ratne zarobljenike u Empoliju (Italija). Čini se da je razlog za to – i odluku da se u Beograd ne vraća – bio zahtev za njegovo izručenje kao ratnog zločinca. Poprilično sumnjiv zahtev, s današnje tačke gledišta, budući da u vojnim, kao ni u arhivima Jugoslavije i Srbije, nema dokumenata koji bi tu optužbu potvrđivali (nema ni nekih drugih dokumenata, ali o tome kasnije). Teza o ratnom zločincu ili bar „saradniku okupatora“ – na osnovu čega je Narodni odbor VI rejona grada Beograda januara 1946. godine doneo odluku o konfiskaciji porodične kuće od 84m² i pripadajućeg placa – zasnovana je na činjenici da se brigadni general u penziji Svetomir Đukić, pošto su nemačke okupacione vlasti pokušale da ga uhapse (možda kao jednog od učesnika puča 27. marta 1941), sklonio u rodnu Ražanu kod Kosjerića, potom, bežeći od nekog lokalnog četničkog komandanta, na Ravnu goru. Današnji istraživači Đukićeve biografije – entuzijasti i istoričari sporta, uglavnom – ne razjašnjavaju njegove ratne godine. Pominju se lična netrpeljivost Draže Mihajlovića prema oficirima koji su od njega ranije sticali činove, formalno Đukićevo prisustvo u Dražinoj komandi i nerazjašnjena Đukićeva odluka da se, umesto u Srbiju, na istok, pred kraj rata uputi na zapad, prema saveznicima. Potom slede već pomenute godine u emigraciji.

ZAMRŠENA KARIJERA: Jedinac, sa nepunih 13 godina ostao bez oca, Svetomir Đukić je gotovo slučajno dospeo u Beograd i u 31. klasu Vojne akademije, u kojoj se družio s Nikodijem Lunjevicom, bratom Drage Mašin. Povodom venčanja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 1900. godine svi pripadnici klase vanredno su proizvedeni u čin potporučnika. Tri godine kasnije, na dan ubistva kraljevskog para, Đukić se izgleda nije uzdržao od primedbe da ubistvo predstavlja kršenje oficirske zakletve i glasnog negodovanja zbog smrti Nikodija Lunjevice. Kako god bilo, svoje kasnije sporo napredovanje u činovima pripisivao je tome.

Prvi svetski rat dočekao je kao major u odbrani Beograda. U svojim uspomenama opisuje slučaj kada je na položaju osramotio nadređenog potpukovnika time što se nije sklonio u zaklon zbog artiljerijske vatre. Nekoliko dana kasnije od Đukića je iz štaba zatraženo da se izjasni zašto napušta položaj i silazi u selo Slance gde se sastaje sa ženama i zašto one dolaze u Slance kad je naredbom Vrhovne komande zabranjeno da žene dolaze na položaj. Đukićev odgovor zaslužuje citat: „Molim za objašnjenje: da li se selo Slanci nalazi na položaju? Ako se nalazi, onda ja ne napuštam položaj ako silazim u njega. I, drugo, ako selo Slanci nije na položaju, onda ja ne odgovaram ako u njega dolaze ženske.“ Iz štaba mu je odgovoreno – prekomandom na Adu Ciganliju. Narednih nedelja Đukić je branio Adu, oslobađao Batajnicu i Zemun, tukao se sa 32. mađarskim honvedskim pukom na najužem delu Ade Ciganlije (u toj borbi poginulo je 18 srpskih i 314 mađarskih vojnika, uključujući i komandanta). Zarobljeni austrijski oficir Ignjat Kirhner pristupio je srpskoj vojsci, dobro se pokazao u tehničkim poslovima, išao je u pljačkanje Zemuna (ali „nikad ništa za sebe nije uzimao“) pa je, čak, dobio i mesto komandira… „Posle rata sreo sam se sa Ignjatom koji je već bio srpski brigadni general“, piše Svetomir Đukić. „Prepoznao me je i prišao da se pozdravi sa svojim prvim srpskim pretpostavljenim. A ja sam i još sam samo major srpske vojske.“

Posle Prvog svetskog rata Đukić je službovao u Zagrebu, Velesu, Sarajevu, Banjaluci, Bitolju, Osijeku i Skoplju, gde je 1940, sa 58 godina, penzionisan.

SPORTSKI ŽIVOT: Intenzivno bavljenje sportom Svetomir Đukić počinje u garnizonu 17. puka u Valjevu, trčanjem na 100 i 200 metara, skokom udalj i puzanjem uz motku, plivanjem, mačevanjem, streljaštvom, biciklizmom i jahanjem. Tu je 15. oktobra 1906. organizovao i prvu „pešačku trku“ na 10,5 km od Valjeva do Jovanja i natrag. U trci je i lično učestvovao – stigavši na cilj kao drugi – a činjenica da je trku završilo 16 od 21 trkača poslužila je ondašnjim novinama da Valjevo nazovu „srpska Olimpija“.

Uspela su i Đukićeva nastojanja da, posle osnivanja Srpskog olimpijskog kluba, ostvari san o učešću na Olimpijskim igrama. Kroz seriju utakmica i trka odabrana su dvojica sportista, Dušan Milošević, trkač na 100 metara, i Dragutin Tomašević, maratonac. U Stokholmu nisu slavno prošli: Milošević je u kvalifikacionoj grupi bio treći, ali mu je posle trke pozlilo i nekoliko nedelja je bolnički lečen; Tomašević je na cilj maratonske trke stigao kao 36. od 62 takmičara, s vremenom 2:47 (što je vreme koje će jugoslovenski maratonci nadmašiti tek posle Drugog svetskog rata). Sve drugo bilo je tada, pre 90 godina, vrlo dobro: MOK je 17. jula 1912. u svoje članstvo primio Srpski olimpijski klub i Svetomira Đukića.

Vojna služba zatekla je Đukića u Zagrebu kada je, decembra 1919, tamo osnivan Jugoslovenski olimpijski komitet. Nesuglasice oko toga ko će predstavljati Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca u MOK-u rešene su kompromisom po kome je za predsednika novoosnovanog JOK-a izabran dr Franjo Bučar a za potpredsednika Svetomir Đukić. Na Olimpijskim igrama 1920. Jugoslovenski olimpijski komitet registrovan je kao član MOK-a na osnovu prethodnog članstva Srpskog olimpijskog komiteta; na preporuku Svetomira Đukića u MOK je kao drugi predstavnik Jugoslavije primljen dr Franjo Bučar.

POVRATAK KUĆI: Čini se da je Svetomir Đukić uživao poverenje Pjera de Kubertena. U njegovom oslobađanju iz italijanskog zarobljeničkog logora 1947. godine aktivno je učestvovala nekolicina uglednih članova MOK-a. Kako god bilo, vodio je jugoslovenske sportiste na Olimpijskim igrama u Antverpenu 1920, Parizu 1924, Amsterdamu 1928. i Berlinu 1936, kada je – zajedno sa Franjom Bučarom – kandidovao Jugoslaviju za domaćina Igara 1948. godine. (Bučar se tog predloga odrekao odmah po povratku iz Berlina; Beograd je, međutim, usvojio planove po kojima je olimpijske terene trebalo izgraditi u Donjem gradu, pri čemu je trijumfalna kapija Eugena Savojskog trebalo da bude ulaz na olimpijski stadion.)

Moderna olimpijska era je, s izbijanjem Drugog svetskog rata, po drugi put prekinuta. Odlučivši da posle rata ostane u Nemačkoj, Svetomir Đukić se – posle 37 godina – dobrovoljno povlači iz MOK-a. Lakonski: „Podnosim ostavku na članstvo u Međunarodnom olimpijskom komitetu jer više nisam u mogućnosti da zastupam interese zemlje koju predstavljam.“ Prema tvrdnjama istraživača, u dosijeu Svetomira Đukića koji se čuva u MOK-u nalaze se samo jedna fotografija i jedan novinski isečak iz vremena Prvog svetskog rata; sve drugo je nestalo, ne zna se kako ni kada.

Na devedesetu godišnjicu osnivanja Srpskog olimpijskog kluba i 42 godine posle smrti ispunjena je i poslednja želja Svetomira Đukića, da bude sahranjen u rodnom selu. Uz vojne počasti i u prisustvu najviših funkcionera države, vojske i Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, te potomaka i entuzijasta koji se nisu mirili sa javnim zaboravom, posmrtni ostaci Svetomira Đukića sahranjeni su prošle nedelje u porti crkve u Ražani. Od Valjeva do Jovanja i natrag istrčana je opet ona trka na 10,5 kilometara.