"Podnosim ostavku na članstvo u Međunarodnom olimpijskom komitetu jer više nisam u mogućnosti da zastupam interese zemlje koju predstavljam."
S nešto malo više smisla za humor no što je to ovde uobičajeno, moglo bi se reći da je tišina u kojoj prolazi devedeseta godišnjica od prijema Srbije u Međunarodni olimpijski komitet (MOK) sasvim razumljiva. Kao da je reč o nekom velikom povratku u prošlost, uskoro bi se moglo dogoditi da Srbija zatraži obnovu članstva u MOK-u, u koji je – kao tek petnaesta njegova članica – primljena još 1912. godine. Ili da produži sadašnje članstvo po automatizmu, na isti način na koji je 1920. godine Jugoslovenski olimpijski komitet (JOK) ušao u MOK. Neizvesnost je, dakako, u direktnoj vezi s budućnošću sadašnje Jugoslavije, koja bi se ovih dana mogla preimenovati u nekakvu zajednicu s oročenim trajanjem. Po onom principu „dve stolice“, u MOK-u bi se mogli naći – i srdačno pozdravljati – predstavnici SOK-a i COK-a, srpskih i crnogorskih olimpijskih komiteta, pa pregovarati o sportskoj saradnji, prijateljstvu, zajedničkim takmičenjima…
Pre devet decenija stvari su izgledale sasvim drukčije. Jedva nastao, olimpijski pokret širio se neviđenom brzinom, uglavnom kao ideja oficirsko-džentlmenskog nadmetanja u sportskoj areni, nadmetanja koje će – bar se tako nadao Pjer de Kuberten – zameniti krvoprolića na stvarnim ratištima, osim što je najbolji način za unapređenje fizičkog i duhovnog zdravlja nacija. Nacionalne države, civilne i vojne vlasti nisu imale ništa protiv – naročito ako je pokret masovnog vežbanja doprinosio zdravlju, fizičkoj spremnosti i disciplini vojnih obveznika.
Nekoliko oficira 18. pešadijskog puka vojske Kraljevine Srbije sastalo se 23. februara 1910. godine u prostorijama lista „Vreme“, koje su se tada nalazile u beogradskom hotelu „Moskva“, i odlučilo da osnuje Srpski olimpijski klub čiji bi posao bio da priređuje „zemaljske i svetske olimpijske utrke“, odnosno „sportske i viteške utakmice i budi interes za sport i viteški duh u narodu“. Za direktora kluba izabran je jedan od inicijatora, kapetan Svetomir Đukić.
OPRAVDANO ODSUTAN: Divizijski general u penziji Svetomir Đukić umro je 19. oktobra 1960. u Duizburgu, Nemačka (u to vreme još Zapadna), gde je živeo 17 godina. Prethodno je, po okončanju Drugog svetskog rata, dve godine proveo u savezničkom logoru za ratne zarobljenike u Empoliju (Italija). Čini se da je razlog za to – i odluku da se u Beograd ne vraća – bio zahtev za njegovo izručenje kao ratnog zločinca. Poprilično sumnjiv zahtev, s današnje tačke gledišta, budući da u vojnim, kao ni u arhivima Jugoslavije i Srbije, nema dokumenata koji bi tu optužbu potvrđivali (nema ni nekih drugih dokumenata, ali o tome kasnije). Teza o ratnom zločincu ili bar „saradniku okupatora“ – na osnovu čega je Narodni odbor VI rejona grada Beograda januara 1946. godine doneo odluku o konfiskaciji porodične kuće od 84m² i pripadajućeg placa – zasnovana je na činjenici da se brigadni general u penziji Svetomir Đukić, pošto su nemačke okupacione vlasti pokušale da ga uhapse (možda kao jednog od učesnika puča 27. marta 1941), sklonio u rodnu Ražanu kod Kosjerića, potom, bežeći od nekog lokalnog četničkog komandanta, na Ravnu goru. Današnji istraživači Đukićeve biografije – entuzijasti i istoričari sporta, uglavnom – ne razjašnjavaju njegove ratne godine. Pominju se lična netrpeljivost Draže Mihajlovića prema oficirima koji su od njega ranije sticali činove, formalno Đukićevo prisustvo u Dražinoj komandi i nerazjašnjena Đukićeva odluka da se, umesto u Srbiju, na istok, pred kraj rata uputi na zapad, prema saveznicima. Potom slede već pomenute godine u emigraciji.
ZAMRŠENA KARIJERA: Jedinac, sa nepunih 13 godina ostao bez oca, Svetomir Đukić je gotovo slučajno dospeo u Beograd i u 31. klasu Vojne akademije, u kojoj se družio s Nikodijem Lunjevicom, bratom Drage Mašin. Povodom venčanja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 1900. godine svi pripadnici klase vanredno su proizvedeni u čin potporučnika. Tri godine kasnije, na dan ubistva kraljevskog para, Đukić se izgleda nije uzdržao od primedbe da ubistvo predstavlja kršenje oficirske zakletve i glasnog negodovanja zbog smrti Nikodija Lunjevice. Kako god bilo, svoje kasnije sporo napredovanje u činovima pripisivao je tome.
Prvi svetski rat dočekao je kao major u odbrani Beograda. U svojim uspomenama opisuje slučaj kada je na položaju osramotio nadređenog potpukovnika time što se nije sklonio u zaklon zbog artiljerijske vatre. Nekoliko dana kasnije od Đukića je iz štaba zatraženo da se izjasni zašto napušta položaj i silazi u selo Slance gde se sastaje sa ženama i zašto one dolaze u Slance kad je naredbom Vrhovne komande zabranjeno da žene dolaze na položaj. Đukićev odgovor zaslužuje citat: „Molim za objašnjenje: da li se selo Slanci nalazi na položaju? Ako se nalazi, onda ja ne napuštam položaj ako silazim u njega. I, drugo, ako selo Slanci nije na položaju, onda ja ne odgovaram ako u njega dolaze ženske.“ Iz štaba mu je odgovoreno – prekomandom na Adu Ciganliju. Narednih nedelja Đukić je branio Adu, oslobađao Batajnicu i Zemun, tukao se sa 32. mađarskim honvedskim pukom na najužem delu Ade Ciganlije (u toj borbi poginulo je 18 srpskih i 314 mađarskih vojnika, uključujući i komandanta). Zarobljeni austrijski oficir Ignjat Kirhner pristupio je srpskoj vojsci, dobro se pokazao u tehničkim poslovima, išao je u pljačkanje Zemuna (ali „nikad ništa za sebe nije uzimao“) pa je, čak, dobio i mesto komandira… „Posle rata sreo sam se sa Ignjatom koji je već bio srpski brigadni general“, piše Svetomir Đukić. „Prepoznao me je i prišao da se pozdravi sa svojim prvim srpskim pretpostavljenim. A ja sam i još sam samo major srpske vojske.“
Posle Prvog svetskog rata Đukić je službovao u Zagrebu, Velesu, Sarajevu, Banjaluci, Bitolju, Osijeku i Skoplju, gde je 1940, sa 58 godina, penzionisan.
SPORTSKI ŽIVOT: Intenzivno bavljenje sportom Svetomir Đukić počinje u garnizonu 17. puka u Valjevu, trčanjem na 100 i 200 metara, skokom udalj i puzanjem uz motku, plivanjem, mačevanjem, streljaštvom, biciklizmom i jahanjem. Tu je 15. oktobra 1906. organizovao i prvu „pešačku trku“ na 10,5 km od Valjeva do Jovanja i natrag. U trci je i lično učestvovao – stigavši na cilj kao drugi – a činjenica da je trku završilo 16 od 21 trkača poslužila je ondašnjim novinama da Valjevo nazovu „srpska Olimpija“.
Uspela su i Đukićeva nastojanja da, posle osnivanja Srpskog olimpijskog kluba, ostvari san o učešću na Olimpijskim igrama. Kroz seriju utakmica i trka odabrana su dvojica sportista, Dušan Milošević, trkač na 100 metara, i Dragutin Tomašević, maratonac. U Stokholmu nisu slavno prošli: Milošević je u kvalifikacionoj grupi bio treći, ali mu je posle trke pozlilo i nekoliko nedelja je bolnički lečen; Tomašević je na cilj maratonske trke stigao kao 36. od 62 takmičara, s vremenom 2:47 (što je vreme koje će jugoslovenski maratonci nadmašiti tek posle Drugog svetskog rata). Sve drugo bilo je tada, pre 90 godina, vrlo dobro: MOK je 17. jula 1912. u svoje članstvo primio Srpski olimpijski klub i Svetomira Đukića.
Vojna služba zatekla je Đukića u Zagrebu kada je, decembra 1919, tamo osnivan Jugoslovenski olimpijski komitet. Nesuglasice oko toga ko će predstavljati Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca u MOK-u rešene su kompromisom po kome je za predsednika novoosnovanog JOK-a izabran dr Franjo Bučar a za potpredsednika Svetomir Đukić. Na Olimpijskim igrama 1920. Jugoslovenski olimpijski komitet registrovan je kao član MOK-a na osnovu prethodnog članstva Srpskog olimpijskog komiteta; na preporuku Svetomira Đukića u MOK je kao drugi predstavnik Jugoslavije primljen dr Franjo Bučar.
POVRATAK KUĆI: Čini se da je Svetomir Đukić uživao poverenje Pjera de Kubertena. U njegovom oslobađanju iz italijanskog zarobljeničkog logora 1947. godine aktivno je učestvovala nekolicina uglednih članova MOK-a. Kako god bilo, vodio je jugoslovenske sportiste na Olimpijskim igrama u Antverpenu 1920, Parizu 1924, Amsterdamu 1928. i Berlinu 1936, kada je – zajedno sa Franjom Bučarom – kandidovao Jugoslaviju za domaćina Igara 1948. godine. (Bučar se tog predloga odrekao odmah po povratku iz Berlina; Beograd je, međutim, usvojio planove po kojima je olimpijske terene trebalo izgraditi u Donjem gradu, pri čemu je trijumfalna kapija Eugena Savojskog trebalo da bude ulaz na olimpijski stadion.)
Moderna olimpijska era je, s izbijanjem Drugog svetskog rata, po drugi put prekinuta. Odlučivši da posle rata ostane u Nemačkoj, Svetomir Đukić se – posle 37 godina – dobrovoljno povlači iz MOK-a. Lakonski: „Podnosim ostavku na članstvo u Međunarodnom olimpijskom komitetu jer više nisam u mogućnosti da zastupam interese zemlje koju predstavljam.“ Prema tvrdnjama istraživača, u dosijeu Svetomira Đukića koji se čuva u MOK-u nalaze se samo jedna fotografija i jedan novinski isečak iz vremena Prvog svetskog rata; sve drugo je nestalo, ne zna se kako ni kada.
Na devedesetu godišnjicu osnivanja Srpskog olimpijskog kluba i 42 godine posle smrti ispunjena je i poslednja želja Svetomira Đukića, da bude sahranjen u rodnom selu. Uz vojne počasti i u prisustvu najviših funkcionera države, vojske i Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, te potomaka i entuzijasta koji se nisu mirili sa javnim zaboravom, posmrtni ostaci Svetomira Đukića sahranjeni su prošle nedelje u porti crkve u Ražani. Od Valjeva do Jovanja i natrag istrčana je opet ona trka na 10,5 kilometara.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
