Italijo, Italijo, ako ti, sa svojim smislom za lepotu i tradiciju, osuđuješ na 24 godine robije jednog od svojih najpoznatijih političara, šta treba da očekuju političari u drugim zemljama, u zemljama gde su na vlasti garniture željne revanšizma? Čemu da se nadaju funkcioneri koji nisu ni izdaleka slavni kao Andreoti a pripisuju im se ako ne teža ono brojnija nepočinstva od onoga zbog kojeg je osuđen Andreoti?!
Bivši italijanski premijer i vođa hrišćanskih demokrata Đulio Andreoti osuđen je na 24 godine zatvora zbog tobožnjeg (pa neka je i stvarnog! kazna je jednako skandalozna) saučesništva u ubistvu nekog novinara, kažem „nekog“ jer ubijeni kolega Mino Pekoreli nije bio čuven kao Andreoti; možda bi postao slavniji da 1979. godine nije bio ubijen, ali, ovako kako je ispalo nije dobro ispalo: Andreoti je sedmostruki heroj premijerstva, drugo, ima položaj doživotnog senatora u parlamentu, što znači da ima barem dvostruki imunitet!
Berluskoni smatra da su talijanske sudije ogrezle u politicu i da sa radosnom osvetoljubivošću osuđuju konzervativne političare kad god im se za to ukaže prilika, ni francuska novinska agencija AFP nije vrisnula „dokle će političari da tamane trudbenike medija“, naprotiv, za Francuze je Andreoti „žrtva nerazborite pravde“! Čemu se i sam od sveg srca pridružujem. Prvo, javlja mi se da Andreoti nema ništa sa ubistvom Pekorelija ili je možda nešto malo veze i imao, ali se više ne seća detalja, ta zar nije prošlo više od dvadeset godina! Drugo, ako je tužilac bio u pravu, tj. ako je Andreoti malkice okrvavio ruke, zbog čega se to baš sada poteže? Je li sud u Peruđi svestan da se ovom naizgled smelom presudom krnji ugled posleratne Italije? Da je ohrabren onaj deo javnosti, ne samo italijanske, koja žudi da neko od političara bude osuđen! Šta je sve Andreoti otrpeo od sedme sile! Možda je u interesu države, teška srca, zaista naložio da se dosadni i penetrantni novinar ućutka, čisto kao upozorenje ostrvljenim piskaralima…
Uzmimo za trenutak da je Andreoti baš kriv (što najbolje znaju on i Svevišnji), ali čak i ako je tako, zar tolike dobre stvari koje je učinio za Italiju ne bi trebalo da odnesu prevagu nad jednim naručenim ubistvom! Italija bi morala da se ugleda na Jugoslaviju gde je imunitet poslanika jedna od najvećih svetinja. U Skupštini Jugoslavije poslanici ne daju jedni na druge ni sami na sebe, kad primete da bi neki poslanik mogao glasati za ukidanje imuniteta, ukore ga što se ne ugleda na Hrvatsku, gde je generalsko pravo na mirnu penziju (mirovina! sama reč sve govori!) iznad međunarodnog prava! Međunarodni sud bi za svaki ratni zločinčić da uznemirava ugledne pojedince, e, ne može!
Kad bi se u Jugoslaviji sudije „držale zakona kao pijan plota“ i kad imunitet ne bi bio svetinja, među bivšim i sadašnjim funkcionerima zavladao bi pravi pomor: jednima se na teret stavlja spektakularna pljačka narodne imovine, drugima atentati, trećima ratni zločin, četvrtima špijunaža, ali sud ne može nikome ništa. Iako se čini da kod nas imunitet uživa svako na koga tužilaštvo bojažljivo uperi prstić, imamo i wanted persons koje su si dopustile luksuz da ne budu ni u saveznoj ni u republičkoj skupštini, pa i ta šaka jada bez poslaničkog imuniteta pruža herojski otpor pravosuđu i policiji. Kako? Pozivanjem na bolesnički ili iseljenički imunitet: optuženi podnese uverenje da ga žigaju krsta i slobodan je, volj’ mu da se leči u banji volj’ mu da po preporuci lekara šeta gradom. Ako ste imali banku (ili narodnu kockarnicu) u kojoj su nestali milioni maraka, ne morate brinuti. Uredno prijavite svoju adresu u Nemačkoj, pisarnica će to uredno da zavede i tamo će vam slati sudske pozive. Ako ne budete kod kuće da tamošnjem pismonoši vlastoručno potpišete primitak, on će nesuđeni sudski poziv da odnese u neku nemačku Slobodana Penezića ulicu, u sabirnu poštu, gde će vas pošiljka čekati narednih pet dana. Ne podignete li je u zakonom propisanom roku, ona će brodom iz Hamburga biti dopremljena u luku Bar, a odatle teretnim vozom u Beograd, natrag u Palatu pravde. Bolesnički i emigrantski imunitet ne isključuju se međusobno, dapače, ali i svaki ponaosob garantuju da optuženi neće biti uznemiravan sve dok sam ne javi sudu da mu je bolje i da je raspoložen za isterivanje pravde.
Tako se štite i ljudska prava i ugled države! Naš parlament zahteva da se bivši predsednik smesta dovede na Dedinje u svrhu kućne i supružanske nege, država će pružiti pravnu i svaku drugu podršku poslaniku koji je bio malko nestrpljiv pa je, ne sačekav da se savezna skupština službeno uvredi, o vlastitom trošku tužio Švajcarsku jer mu je bespravno blokirala ušteđevinu. Nesrećnog štedišu mnogi bi da gone te za ovo te za ono, ali poslanik je poslanik, ogledalce narodne volje! Za nas je Bojić simbol države, isto kao zastava, himna ili Večna vatra. Italija ne daje pet para na našu sudsku i političku praksu, tera po svome i osuđuje Andreotija na smrt u zatvoru: ima 83 godine i boravak u kaznenopopravnoj ustanovi teško da će ga preporoditi u regularnog člana društva (koji bi mogao još koji put da stane na čelo vlade); u ćeliji bi pre mogao da manjka a da dug državi i pravdi ne otplati u celosti… Italija očito neće da se ugleda na naprednije države koje poput naše drže do sebe i do ljudskih prava, dobro, neka postupi kako joj drago. Ali, ne ugledajmo se ni mi na nju! Vest o presudi Andreotiju je virus koji bi mogao da se navrze na nekoga od naših za sada veoma otpornih i zdravih sudija. Neće valjda!
