Aparat za predskazivanje budućnosti

U Londonu 1861. na ulicama je među raznim svetskim čudima prikazivan i aparat za predskazivanje budućnosti. Tačno s tolikom pouzdanošću ovaj hroničar može pomoći čitaocu ako ga pita šta će biti 2003!

Magazin „Tajm“ je u novogodišnjem broju pod naslovom „Umetnost lošeg prognoziranja“ objavio listu promašaja slavnih i uticajnih ljudi, zapravo najvećih znalaca svojih oblasti: jedan berlinski profesor je 1914. predviđao da će žene početi da ćelave kad počnu da se bave intelektualnim radom, „Variety“ je 1955. prognozirao da će rokenrol „protutnjati do juna“; jedan urednik iz moćne muzičke produkcije Decca je 1962. prognozirao da Bitlsi nemaju budućnost; direktor jedne modne agencije je 1944. savetovao Merilin Monro da ode u sekretarice ili da se uda pošto u šou-biznisu nema perspektivu; matematičar lord Kelvin je 1897. ocenio da radio nema budućnost; Ernest Raderford je neposredno po prvim eksperimentima s razbijanjem atoma kazao da onaj ko očekuje da će transformacija atoma predstavljati izvor energije govori gluposti; Tomas Votson iz IBM-a je 1943. procenjivao da će svetskog tržišta biti za ukupno pet kompjutera; MMF je 1959. saopštavao da je inflacija u svetu izgleda obuzdana; Pet Bukenen je 5. oktobra 2001. prognozirao da će Bin Laden biti uhapšen do Nove 2002. godine…

Prognozirati u političkoj analizi je nezahvalno i po pravilu se završava tragikomičnije od navedenih slučajeva. Na početku godine valja se malo i šaliti, pa i vaš hroničar ovde skrušeno priznaje da je u zimu 1988. hrabrio pobunjene „ninovce“ prognozom da Sloba Milošević „ljubičicu mirisati neće“ – zapravo, nije baš prognozirao, samo je naglašeno ponavljao da Draža tako kaže.

OLAKA OBEĆANJA: Radio B92 poziva posetioce svog sajta da se uključe u izbor „Lažnog obećanja godine 2002.“.

Našoj temi najbliža je izjava da ćemo do kraja godine imati saveznu državu koja funkcioniše, koja je jeftina i čije se nadležnosti tačno znaju (Đinđić 15. marta). To je rečeno posle Beogradskog sporazuma Koštunice, Đukanovića, Đinđića, Labusa, Vujanovića i Solane, kada je potpisana takoreći međunarodna obaveza da će do kraja 2002. biti donesena savezna ustavna povelja, da će s njom biti usaglašeni ustavi Srbije i Crne Gore i da će se posle slobodnih izbora uspostaviti nove efikasnije institucije, preko kojih će se pristupiti Evropi. Ispostavlja se, kako to u „Politici“ 6. januara kaže profesor Dragoljub Mićunović, da je spor oko toga kakav je karakter države – da li će to biti federacija ili konfederacija – zapravo, zadržao rad na povelji; da su pravljeni neki ustupci koji nikome, na kraju, ne koriste, te da su donesena neka rešenja s kojima se sada ne zna kako će se (recimo, valutna, carinska i tržišna pitanja). Koštunica (7. septembar) najavi da „nema drugog kruga predsedničkih izbora“ i da će Srbija dobiti predsednika, a sada se ni oko toga ne zna šta će se.

To što političari govore o budućnosti često ne spada u prognoze, već u agitaciju, pa ih posle jure za olako datu reč.

No, pogledajmo malo listu tih obećanja koja su govorila da će se „Tači, Haradinaj i Čeku do kraja godine naći pred Haškim tribunalom“ (Vladan Batić, ministar pravosuđa, 10. juna), da ćemo do kraja godine imati respektabilno pravosuđe (Batić, 16. avgusta).

Obećavalo se da će biti donesen zakon o finansiranju stranaka i o obaveznom prijavljivanju imovine funkcionera, kao i o igrama na sreću i duvanu; da će ovo biti zemlja sa najmanjom količinom švercovanih cigareta na tržištu (Đinđić, 18. maja); da će biti usvojeni ekonomski zakoni koji se odnose na: koncesije, zakon o založnom pravu, međunarodnoj trgovini, donacijama, slobodnim zonama, preduzećima, stečaju, tržištu hartija od vrednosti, investicionim fondovima, regulativi iz oblasti lizinga“ (Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, 16. juna); da će doći više stotina miliona do čak milijardu eura za oporavak srpske privrede (Đelić, 7. maja); da ćemo imati ne samo „grinfild“ investicije (Aleksandar Vlahović, 30. juna) već i „grinfild“ i „braunfild“ investicija u iznosu oko 150 miliona eura…

ORASI: Malo, ali samo malo, „olabavila“ je priča o tome kako će ovamo grunuti velika lova, takoreći cash, i da će strateški partneri pohrliti da grade „lidera na Balkanu“, ali nas još drži. Kao da nije slučajno da u društvu koje se tako grčevito nada velikom brzom preokretu ima toliko kladionica.

Ovde nema strategije za vitalnu sirotinju, koje ima u izobiolju, a za strateškog partnera koga nema ima programa i aplikacija i biznis planova u izobilju.

Boro Krivokapić (njegov duh nedostaje u Beogradu, gde li je, ne javlja se odavno, da se nije zbog čega uvredio?) voleo je u jedno, naoko srećnije doba da zabavlja društvo pričom o projektu jednog pionira One Obnove po kome je na jednom strmom brdu pored samog mora trebalo da se zasade orasi, pa kad orasi sazru i opadnu da se kotrljajući oljušte i tako čisti dokotrljaju se ne do broda, nego preko jednog „trijera“ (to je ono što je nekad služilo za odvajanje žita od kukolja) do samog brodskog magacina. Ovi sadašnji (koji knjiže 3,6 milijardi spoljnotrgovinskog deficita godišnje) svakako bi dodali da to nikako nije dovoljno, da treba snimiti spot o ekološki čistom brendu i obavezno zaštititi robnu marku.

Obećavalo se i prognoziralo da će svi nezaposleni mladi ljudi sa visokom školskom spremom dobiti šansu da rade (Dragan Milovanović, ministar za rad i zapošljavanje, 30. aprila); da će se zaposliti oko pola miliona ljudi“ (Svetozar Krstić, direktor Zavoda za zapošljavanje, 23. aprila)…

U Srbiji je inače trenutno nezaposleno 902.310 lica, a broj nezaposlenih je uvećan za 120.000, mada Vlahović, ministar za privatizaciju, ispravlja tu brojku i tvrdi da prema najnovijim istraživanjima većina nezaposlenih radi u sivoj ekonomiji i da pravih nezaposlenih, koji su briga države, nema više od oko 200.000.

BEKSTVO OD 1861: U tom pogledu, dramaturški presek godine mogao bi da predstavlja onaj trenutak kad je ministar finansija, nazvan iz milošte Boža Derikoža, otišao na beogradski buvljak da bi pregovarao o uvođenju registar-kasa.

Nova vlast i novi ideolozi pokušavali su na razne načine da sklone sa ulica preduzimljivu sirotinju, kao stidne dlačice. U komunalnim kampanjama sa ulica je sklanjan bofl, rumunske gaće i kineske bluzice, da se ne isprljaju neoliberalni izlozi globalne ekonomije.

E tu se vidi kako naše upravljačke elite, vođene potemkinovskim impulsom, zapravo beže od stvarnosti, a stvarnost je ipak nalik na onu koju je 1861. opisao izvesni Henry Mayhew, napravivši rečnik londonske sirotinje, popisavši sve te osvetljivače i vodonoše, nosače, čistače cipela, ulične prodavce, nalazače, zabavljače, zanatlije torbare (vidi poučni antrfile „Vremenski orijentir: London, 1861.“)…

Videli smo različite pokušaje prilagođavanja, traženja izlaza, ali svi su zaboravili na vitalnost sirotinje kao razvojni faktor.

BAZIČNE TEŽNJE: Pred Novu godinu (26. decembra 2002) Institut za filozofiju i društvenu teoriju organizovao je skup koji je za temu imao istraživanje „Politika i svakodnevni život: promene u motivaciji i očekivanjima građana Srbije“. Tokom nekih 300 dubinskih intervjua sa građanima istraživači uočavaju da su angažman ljudi i podrška (petooktobarskim) promenama bili pokrenuti više egzistencijalnim nego striktno političkim razlozima („prelilo čašu“, „poslednja kap“, „preko glave“, „nije bilo izlaza“, „borio sam se za svoju decu“ itd.).

Na stranu tako krupne reči za jedan izlazak na ulice iz čega se kod većine sastojalo to „borio sam se“. Imamo mi i tradiciju zaraznog solunaštva i tradiciju infektivnog prvoboraštva. Istraživači su uočili visoko slaganje kad je reč o ciljevima: normalan život, podizanje standarda, mogućnost da se radi i da se živi od svoje zarade; mir (bez daljih ratova); saradnja sa svetom (najčešće pominjano pozitivno postignuće novih vlasti).

Ono što građani vide kao listu neostvarenih ciljeva su: ukidanje partijskog ključa u postavljanju ljudi na rukovodeća mesta, kako u vlasti (centralnoj i lokalnoj) tako i u firmama koje zavise od vlasti.

Traže zatim ukidanje privilegija vezanih za položaje moći, ne toliko u smislu materijalnih pogodnosti koliko u smislu nejednakosti pred zakonom (nekažnjivost izabranih i bespomoćnost običnog građanina).

Žele suzbijanje korupcije i protekcije (u organima vlasti, državnim i društvenim ustanovama, socijalnim službama), početak valjanog funkcionisanja ustanova, na osnovu jasnih i opštih pravila.

Od vlasti očekuju da se ne otuđuje od naroda, da bude odgovorna biračima, da bude izborno smenjiva; te da se pokaže efikasnom da postigne rezultate za dobro svih.

Ljudi osećaju da im život zavisi od visoke politike, kažu da su umorni od politike, ne žele više njome da se bave tako intenzivno i s grčom, a osećaju i veliko nepoverenje prema političkim strankama, sindikatima, NVO-ima i medijima. Većina konstatuje da se stalne partijske svađe ne tiču realnih problema društva, nego služe za zauzimanje pozicija. Sličan monistički pritisak Olga Popović Obradović konstatovala je u knjizi Parlamentarizam u Srbiji 1903–1914, analizirajući vreme kada su se delili stari radikali i samostalci. Možda je prva želja koja se neće ispuniti ta da političari prestanu da se svađaju. Šta drugo rade političari do da se raspravljaju i otimaju o kormilo?

Analizirajući stanje demokratskog poretka u Srbiji, sociolog Slobodan Antonić („Nova srpska politička misao“) pre godinu dana izdvojio je ključne slabosti sistema: izdeljena elita (uz postojanje snažne antireformske, pa i nedemokratske političke elite, prvenstveno iz SPS-a, SRS-a i SSJ-a); neodređeni državni okvir, odnosno blokada ustavne reforme; ambivalentan odnos prema vladavini prava, kako od strane vladajuće elite tako i od strane „zaslužnih boraca“ protiv Miloševićevog režima, onih koji su posle 5. oktobra zadržali nešto od ranijeg moralnog oreola i ponašali se kao svojevrsni „čuvari revolucije“; izrazita dominacija izvršne vlasti na račun druge dve grane vlasti; nedovoljno osamostaljena javnost, zbog velike zavisnosti medijske elite od političke; regeneracija klijentističkih struktura i s tim povezan opstanak sistemskog kriminala, produbljivanje centrifugalnih rascepa.

Kad se pođe od te dijagnoze, čije se osnovne postavke nisu promenile, onda se čitaocu, verovatno zahvaćenom mentalitetskim oscilacijama između euforije i depresije, mora priznati da Ova Situacija traži pisca boljeg od vašeg. Nevolja je što su profesionalni pisci ili postali književni junaci ili ambasadori…

Da mirne savesti predvidite da će 2003. biti donesen prelomni reformski paket, kad znate da nekoliko generacija ekonomista već trideset godina piše o reformama (1953, 1962, 1974, 1990, 1994…). Da kažete da će biti prvo ustav pa izbori, kad znate da se od 1990. vrti dilema: prvo ustav ili prvo izbori…

Ne, Stradija, Danga, Vođa i Mrtvo more više nisu putokaz. Ni Narodni poslanik ni Gospođa ministarka ne pomažu. Možda neki odgovor postoji kod Samjuela Beketa u Čekajući Godoa? Pre će ga biti u Markesovom Pukovniku nema ko da piše, onde gde on, dobivši negativan odgovor na zahtev za penziju, na ženino pitanje: „Šta ćemo sad jesti“, daje odgovor na koji je čekao četrdeset godina. Znate već kakav. Ako niste čitali, čuli ste već. Ako niste čuli, kazaće vam se. Šta da vam drugo poruči čovek koga ste naterali da za vašu budućnost toliko radi na Badnje veče?